• Аjнштајн је  осврћући се на смрт једног свог пријатеља приметио: “…отишао је из овог чудног света само мало пре мене. Али то не значи ништа. Људи попут нас знају да је дистинкција између прошлости, садашњости и будућности једна обична илузија”.
  • Да ли вечност представља  фасцинантан концепт који не значи просто вечито физичко постојање оног загонетног посматрача без кога свет није могућ већ да је она  пре свега смештена у потпуности ван времена.
  • Ми верујемо у смрт јер смо учени да на крају морамо умрети, али и због тога јер саме себе посматрамо једнозначно кроз наша тела која су неопозиво такођер смртна.
  • Да ли нам  биоцентризам указује да је простор у ствари пројекција која долази из нашег ума где почиње свако искуство као важно оруђе живота, нека врста вањског чула?Оно омогућава организму да координира сензорне информације и расуђује у зависности од квалитета и интензитета опаженог.
  • Јер зашто је створен простор него за посматрача? Простор није један велики контејнер без зидова. Није на одмет упитати се такођер шта би остало од простора када би се из њега уклонили сви објекти укључујући и живот. Где би се онда налазио простор? Шта би дефинисало његове границе? Зар није незамисливо размишљати о било чему што постоји у физичком свету а не поседује супстанцу и крај?
  • Мика Антић  сигурно није  научно и доследно прецизирао све принципе биоцентризма али је снагом свог песничког генија отишао много даље и дубље доказујући ако ништа својом појавом да је време заиста конвенција и да се будућност понекад може десити пре прошлости.

АУТОР: Милован Шавија

Деградација времена из сфере апсолутног на ниво обичног субјективног искуства, фикције или чак друштвене конвенције је у центру биоцентризма. Његова привидност и нереалност, те свођење на улогу помоћног средства у свакодневном животу су даљи докази који бацају озбиљну сумњу на супериорност и примарност вањског универзума.

Није случајно Ајнштајн виспрено приметио, осврћући се на смрт једног свог пријатеља: “…отишао је из овог чудног света само мало пре мене. Али то не значи ништа. Људи попут нас знају да је дистинкција између прошлости, садашњости и будућности једна обична илузија”.

Природа времена је у ствари биоцентрична фабрикација или биолошка креација која представља једноставно практичну помоћ у менталном функционисању неких живих организама. Из биоцентричке перспективе време је унутрашња форма животињског осећаја за анимацију просторних појединачних изолованих догађаје на сличан начин као када се у пројектору од низа мртвих слика добије покретни филм – река живота.

Другим речима не постоји апсолутна самоегзистирајућа матрица у оквиру које се физички догађаји одигравају неовисно од живота.

Несумљиво је да континуирана људска перцепција времена потиче од хроничног акта размишљања. Појединачне речи и мисли се надовезују у једном процесу у којем се идеје и догађаји визуализују и антиципирају. У ретким тренутцима јасноће и менталне празнине или када нас опасност и ново искуство присиљавају на једносмерно фокусирање свести време нестаје а замењује га пријатно осећање слободе. У таквим искуствима ослобођених од мисли чак и осећај илузије и разумевања времена се губи.

Из биоцентричке перспективе време не постоји у универзуму независно од живота који га примећује, нити постоји у оквиру контекста самог  живота. Одгајање деце, старење и дирљив осећај губитка кад неко од ближњих умре сачињавају људску перцепцију пролазности и постојања времена. Наша деца постају одрасли и настављају да старе заједно са нама. Ми сви растемо заједно. То је за нас време и оно припада само нама, али никако не може представљати универзалну категорију. што нас доводи до

Шестог принципа биоцентризма: Време не поседује реалну егзистенцију изван животињске перцепције. Оно представља само процес помоћу којег схватамо промене у универзуму.

                  ~

Зато живи, ал сасвим!
И ја сам живео тако.
За пола века само
Столећа сам обишао.
Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао….
Испреди из своје аорте
Позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.
И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.

                                                                      ~

Ставити човека у улогу креатора простора и времена а не њихових субјеката је нешто што се противи здравом разуму, животном искуству и васпитању. То захтева радикалну смену перспективе од чега је свакако најтеже срозати простор и време из сфере физичког апсолута на ниво животињске перцепције.

Генерације којима је припадао славни физичар Алберт Ајнштајн су учене да око нас егзистира објективни физички свет који се повинује законима независним од живота. “Веровање у вањски свет независан од посматрачког субјекта,” Ајнштајн је једном записао, “је основа природних наука.” Универзум је схватан као једна велика машина стављена у погон на почетку времена са својим точковима и зупчаницима који су се окретали руковођени непроменљивим законима независним од нас. “Све је детерминисано, почетак као и крај, од сила које ми нисмо у могућности да контролишемо. Детерминисани су како инсекти, тако и звезде. Људска бића, биљке или космичка прашина, сви ми плешемо у мистериозном ритму интонираном са велике даљине од неког невидљивог фрулаша.”

Међутим, у међувремену много тога се променило нарочито са ступањем на сцену квантне механике. У стварању реалности, чак и према најстрожој интерпретацији научних података, мора се прихватити макар и корелативна улога посматрача. У том светлу природној филозофији је неизоставно потребна реинтерпретација са уважавањем тих нових специјалних карактеристика живота које преузимају фундаменталну улогу у креирању материјалне стварности.

Ми инстиктивно знамо да простор и време нису ствари и објекти које можемо видети, опипати, помирисати, окусити, они су недодирљиви јер нису физички реални. Они су концептуални што значи да су простор и време субјективне природе и представљају модове интерпретације и разумевања. Они су део менталне логике живих организама, нека врста софтвера који моделира сензације у вишедимензионалне објекте.

Још у 18-ом веку је немачки филозоф Имануел Кант визионарски скренуо пажњу да “ми морамо да се решимо предоџбе да су простор и време стварни квалитети у самим стварима…….сва тела заједно са простором у коме се налазе морају бити сматрана ништа више него проста рефлексија у нама и не постоје нигде него у нашим мислима”.

Биоцентризам има намеру да покаже да је простор у ствари пројекција која долази из нашег ума где почиње свако искуство као важно оруђе живота, нека врста вањског чула. Оно омогућава организму да координира сензорне информације и расуђује у зависности од квалитета и интензитета опаженог. Простор није физички феномен за себе и не би требао да буде проучаван на исти начин као хемикалије и објекти у кретању. Животињски организми користе такву форму перцепције да организују осећаје у вањска искуства. У биолошком смислу интерпретација сензорних података у мозгу првенствено зависи од неуронског пута којим се крећу од места пријема до места формирања предоџбе.

“Простор,” наставља Ајнштајн, одбијајући да дозволи уплив метафизике у његове једначине, “је оно што ми меримо помоћу мерне траке.” Али кључ у том исказу није тврдња која претендује на дефиницију простора већ заменица “ми”. Јер зашто је створен простор него за посматрача? Простор није један велики контејнер без зидова. Није на одмет упитати се такођер шта би остало од простора када би се из њега уклонили сви објекти укључујући и живот. Где би се онда налазио простор? Шта би дефинисало његове границе? Зар није незамисливо размишљати о било чему што постоји у физичком свету а не поседује супстанцу и крај.

Ајнштајн ће касније својим дефиницијама које су удариле темељ новој научној области у многоме кориговати своја младалачка размишљања. Основни постулати његових теорија релативитета ће коначно потврдити оно што се још од античких времена сумњало. А то је управо релативност не само оних дужина измерених мерном траком, него и времена самог. Још је Ајнштајнов савременик и нешто млађи колега холандски физичар Хендрик Лоренц приметио да у телима која се крећу кроз простор њихове елементарне честице мењају међусобну удаљеност што на крају доводи до промене облика тела и његове контракције у смеру кретања. Он ће та своја запажања касније систематизовати у комплету једначинаа познатим као Лоренцова трансформација, које ће Ајнштајну послужити као главно оруђе у његовој познатој Специјалној теорији релативитета обелодањеној 1905 године.

У тој теорији Ајнштајн ће математички елегантно доказати импликације које просторно-временска трансформација може имати не само на понашање универзума, него и на комплетну слику стварности обликованој и људском уму.

Ајнштајнова интерпретација природе је првенствено била мотивисана потребом да се објасне феномени произашли из кретања и присуства гравитационих поља. Мада се није упуштао у филозофска теоретисања да ли време и простор постоје независно од посматрача може се рећи да су његови принципи применљиви како у матрици путујућих честица или светлосних зрака, тако и у пољу свести или пољу тоталног ништавила. Није потребно отарасити се Ајнштајна да би се простор и време вратили на њихово место као средства помоћу којих животиње и људи поимају себе, јер они припадају нама а не физичком свету. Такођер није потребно уводити нове димензије, нити измишљати нове математичке теорије да би се објаснило зашто су простор и време релативни у односу једно према другом.

Ако се наша предоџба о некој ствари мења радикално у зависности од услова онда се та ствар не може сматрати фундаменталном. Светлост и електромагнетна енергија су непроменљиви под било каквим околностима и могу се сматрати неопходним компонентама на којима почива стварност. Са друге стране чињеница да се искуство простора мења било због закривљености, било због драстичног скупљања при великим брзинама које може одвести чак и до краја самог универзума показује да он не поседује инхерентну вањску структуру.

Сходно томе ако се уклоне простор и време као актуелни ентитети, а не субјективни, релативни и од посматрача креирани феномени, онда се извлачи тепих испод чињенице да вањски свет постоји ослоњен на своју сопствену независну конструкцију. Где је тај вањски објективни универзум ако он не поседује ни време ни простор?

Иза тога следи седми принцип биоцентризма: Простор, као и време није објект, нити ствар. Простор је још једна форма нашег животињског разумевања околине и не поседује независну реалност. Ми носимо са собом простор и време као што корњача носи оклоп на леђима. Стога не постоји апсолутна самоегзистирајућа матрица у којој се физички догађаји дешавају незвисно од живота.                                                                      ~

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.
Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

                                                                    ~

Сваки човек и свако живо биће састоји се од вишеструких сфера физичке реалности које пролазе кроз њихове властите креације простора и времена као што духови пролазе кроз врата. Важећи научни поглед на свет не нуди никакву наду нити излаз за оне уплашене од смрти и оне који умиру. Али биоцентризам наговештава и нуди барем алтернативу у поимању смрти кроз логичко питање: Ако је време илузија, а стварност створена у нашој властитој свести, може ли се онда та свест икада истински угасити?

Из перспективе биоцентризма нервне ћелије представљају основу на којој почива реалност. Оне су на првом месту предуслова које је природа створила на свом послу креације живота. Неурони а не атоми су основни градивни елеменат нашег посматрачем детерминисаног света.

Универзум је концепт који користимо да представимо у простору и времену све оно што је као искуство теоретски могуће.

Биоцентризам има много тога заједничког са солипсизмом, а то је предоџба да је све једно, да појединачна свест прожима све и да су појаве индивидуализма стварне једино на релативном а не и фундаменталном нивоу, мада је постојање одвојених организама, сваког са својом свешћу неоспорно.

Наговештаји те слутње да је “све једно” могу се наћи у многим дисциплинама стваралаштва, као и фрагментима свеукупног људског искуства. Универзална применљивост бројних константи и физичких закона, инсистирање многих људи у свим културама кроз читаву људску историју на такозваном мистичном “искуству откровења”, те она тајанствена интимна повезаност честица на незамисливој међусобној удаљености у теорији квантне механике представљају само неке од примера који предоџбу “све у једном” чине несумљивом. Али и поред тога ми можемо бити сигурни само у нашу властиту перцепцију и у ништа више.

                                                                      ~

Нигде толико људи
као у једном човеку.
Нигде толико друкчијег
Као у истим стварима.
Прочепркаш ли просторе,
иклопаћеш ме из ветра.

Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.
Бити људски вишеструк,
не значи бити расчовечен.
Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

                                                                     ~

Мистерија свести

Чини се да за сваки живот постоји један универзум који се састоји од сфера реалности. Облици и форме су генерисани у унутрашњости нечије главе користећи сензорне податке сакупљене помоћу очију, ушију, носа, уста или коже. Наша планета је састављена од милијарди сфера стварности, једно унутрашње-вањско мноштво од чијег обима застаје дах.

Да би се схватила сва комплексност слике универзума која се увек изнова помаља пред нашим очима може послужити аналогија са видео плејером, електронским уређајем који је донедавно био у свакодневној употреби. Из лаичког искуства је познато да неки уређај из те кутије претвара неживи диск у покретни филм. Електроника у њему анимира информације са диска тако да се на екрану добија дводимензионална представа. На сличан начин наш мозак анимира универзум.

Описано језиком биологије мозак претвара импулсе из наших пет чула у један осмишљен ред који за крајњи резултат даје слике предмета и предела који нас окружују као делова једне јединствене тродимензионалне целине. Он претвара таласе сензорних неразумљивих информација у нешто тако стварно да се веома мало људи икада запита како се то догађа. Наш ум је тако успешан у креирању тродимензионалног универзума да ми ретко када поставимо питање да ли би он могао бити другачији него што га замишљамо. Мозак сортира, преслагује и интерпретира сензације које примају чула. Фотони светлости који стижу са сунца носећи електромагнетну силу сами за себе не представљају ништа. Они су само делићи енергије. Небројени трилиони тих енергетских невидљивих искри се одбијају од објеката око нас, неки од њих у различитим комбинацијама таласних дужина проналазе пут и до нашег ока. Ту они испоручују силу трилионима атома тако мајсторски аранжираних у неколико милиона купастих ћелија које трпе тако брзе пермутације, у својој сложености неизрачунљиве ни помоћу најмоћнијих компјутера. А онда у мозгу ствара се свет. Светлост, која је по природи безбојна, претвара се у магичну комбинацију облика и боја. Даље паралелно процесирање кроз неуронску мрежу брзином од једне трећине брзине звука ствара осећај од свих тих сензација.

Вид, додир, мирис – искуство свих тих осетила почива у унутрашњости ума. Ниједно се не налази изван нас осим као имитација изражена језички помоћу усвојених конвенција. Све оно што посматрамо је директна интеракција енергије и ума. Било шта што не посматрамо директно постоји само као потенцијал, или математички речено, као магловита могућност. Ништа не постоји ако није посматрано.

Смрт и вечност

Опседнутост животом и из тога произашао страх од смрти представљају извор човекове вечите тескобе која се не тако ретко претвара у опсесију. Биоцентрички концепт свакако да нуди неку врсту секуларног нерелигиозног помагала у све безнадежнијој борби модерног човека са неизбежношћу смрти и још увек недефинисаним односом између тела и свести. Јер све је јасније да је тек напуштањем концепта случајности физички схваћеног космоса и прихватањем принципа биоцентризма могуће започети дуготрајан пут ослобађања из окова опседнутости ограниченим трајањем живота.

                                                                         ~

И онда: живети простран.
Бити до краја света
све што се досећи може.
Никада не остати мали.
Бити мирис и боја,
бити тишина у ветру,
и бити океан звезда
што се у вечност пали.

                                                                         ~

Још су антички филозофи и мудраци на челу са Епикурејцем Лукрецијем пре више од две хиљаде година учили да се не треба бојати смрти. Контемплација времена и открића модерне науке воде до сличних тврдњи – да свесност ума представља крајњу, врховну и безграничну реалност па се онда спонтано намеће питање да ли и она заиста умире са телом. Ако се покуша на тренутак отргнути из чврстих канџи ауторитета науке уз чију помоћ су чула до те мере засенила ум да је човек постао заточеник несавладивих зидина тврђаве времена и простора, може се у окриљу барем онога што биоцентризам сугерише и допушта наћи прикладно оруђе у тој донкихотовској борби са ограниченим трајањем тела.

~

Ја сам своја најчуднија,
Најлепша путовања,
превалио кроз пустош
ове ветровите главе.
И ту су стали бескраји
о којима и не слутиш.

                                                                         ~

Поставља се питање која је то врста времена која раздваја човека од прошлости, а садашњост од будућности, и поред тога обезбеђује континуитет оној невидљивој нити свести. Ако сматрамо да је оно “сада” у тренутку смрти и последње зар не бисмо могли да се запитамо да ли простор и време, виђени кроз биоцентристичку призму пре као форме интуиције, него непроменљиви самостални оквир посматрања, не представљају можда неко наслућивано “увек”. Човек чак и смртно болестан држи инстиктивно очи широм отворене фокусиране на непрестално мењајући калеидоскоп онога “овде и сада”. Нема ни помисли о смрти, а стога ни страха од ње. Ми верујемо у смрт јер смо учени да на крају морамо умрети, али и због тога јер саме себе посматрамо једнозначно кроз наша тела која су неопозиво такођер смртна.

    ~

Ту се простори мере свитањима и сумрацима, а време
дужинама сенки. Млечни пут је до колена, као просута
слама. Не мораш да се пењеш: звезде расту у жбуњу.
Само се упутиш равно, на врежама од злата и после десетак
корака већ ходаш по небесима.
                                                                         ~

Једно је сигурно а то је да савремени научни поглед на свет још не може пружити утеху пред страхом од смрти, али се поједине научно и експериментално верификоване поставке могу искористити за авантуристичко креирање логички утемељених могућности и постављање питања на која ће одговори, ма колико невероватно звучали носити у себи ону спасоносну искру смисла. Сваки човек увек може поставити једноставно питање: зашто се он у одређеном тренутку налази баш на том месту, а не на неком од безброј других, балансирајући тако између случајности и ништавила у неомеђеном магичном пространству бескраја. Одговор је за Роберта Ланцу једноставан – врата могућности се никада не затварају јер математичка вероватноћа да је свест ограничена једнака је нули.

                                                                         ~

Знаш ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.
Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.
Само ћу, обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

                                                                          ~

Вечност представља заиста фасцинантан концепт који не значи просто вечито физичко постојање оног загонетног посматрача без кога свет није могућ. Она је пре свега смештена у потпуности ван времена. Источне религије већ миленијумима тврде да су смрт као и рођење једнако илузорни. Ако крећући се линијом те прастаре логике прихватимо да нема ни смрти ни рођења онда нам остаје једино свест, тај тајанствени феномен неоспорно доказан али још увен недовољно објашњен, као алтернативно упориште властите идентификације. Пошто су, као што смо видели, вањско и унутрашње у суштини конвенције, производи језика и искуствене тежње за практичношћу, онда би се свест и поред тога што је одвојена од тела могла сматрати далеко трајнијим атрибутом егзистенције која би нас можда могла приближити корак ближе вечности.

А та егзистенција истргнута из чврстог загрљаја логике макро света, те посматрана кроз призму законитости које владају у микро космосу не изгледа ни из далека тако обесхрабрујуће мизерна, једносмерна и ефемерна. Мистериозно понашање оне две квантне честице у експерименту са два прореза чији хипотетички положај на два супротна краја универзума их није могао спречити да остану у међусобној нераскидивој вези, као и неоспорно доказана чињеница да су њихове намере и понашање увек изнова пркосили очекивањима експериментатора представљају први путоказ ка неким другачијим нивоима стварности на којима се догађаји и представе не одвијају једнозначно и једном за свагда на изабран начин. А она Лоренцова једначина трансформације којом је још крајем 19-ог века у освит квантномеханичке ере математички формулисана и доказана релативност до тада неприкосновеног просторно-временског апсолута отшкрињује врата једног новог света сакривеног у помрачини сатканој од незнања, сумње, страха и неверице.

                                                                          ~

И пламен свеће има свог Золу и свој зен.
Комад стакла свога Тому Аквинског и свој Тао.

Заклео бих се да сам у једном крилу лептира
познао његовог Авицену; у другоме Менг Цеа.

Ко сме да тврди да Заратустра од хлорофила
или Кеопс не живе у листу једне јасике крај Волге? 

Леонардо од перја у крилу ласте над Атлантиком.
Демокрит од кристала у зрнцу песка Еуфрата.

Чајковски од полена у цвату трешње подно Кјота.
Сви они, сви ти светови, имају свога Одисеја,

свога Мојсија и Бројгела, Сару Бернар и свога Боша,
и мене, и много дечака као ја, који баш сад умиру

Након смрти свога сина Ралф Валдо Емерсон је рекао: “Наш живот није ни изблиза у толикој опасности као што је наша перцепција. Нажалост жалост нас ничему не учи, нити нас може одвести ни корак ближе  суштини живота”.

Роберт Ланца на то додаје да једино настојећи да продремо иза варљивог вела свакодневне перцепције можемо се приближити разумевању дубине и карактера нашег односа према свему оном што иритира наша чула и инспирише ум; разумевању скривених могућности које потенцијално зраче из неискориштених избора; прихватању илузије времена сведеног на конвенцију хронолошког смењивања прошлости, садашњости и будућности, те интегралног јединства и међусобне прожетости великог видљивог света са оним инфинитезималним невидљивим.

~

… суочавам се са неким духовним, са неким моралним… са неким психолошким проблемима савременог човека, који је постављен ту негде, у космосу, између… Земље и свега што је окружује… Покушавам да откријем неке просторе, неке нове димензије, да зађем иза неких ствари које немају врата; да подигнем ветар као некакав велики чаршав и да се провучем испод њега; да протумачим време као могућност да се све врати уназад и … можда отворим неке перспективе, ако би се уопште могло говорити о перспективи као даљини, јер перспектива је нешто што се улива у човека. Дакле, она никада не мора увек бити само даљина, него може бити и страховита близина… Све моје песме су, у ствари, како сам ја то схватио од почетка до краја, некаква… критика… али у исто време и некакав пројекат… за неке нове светове.

                                                                          ~

Чврсто уверен у реалност оног неисцрпног врела наизглед неискориштених могућности Роберт се радује сусрету са својом сестром Кристином која је у оној давно искориштеној погинула у саобраћајној несрећи. У једној од оних хипотетичких Кристина је за кратко време смршала преко сто паунда. Њен муж Ед је за ту прилику припремио скупоцено изненађење: дијамантске минђуше. Роберта нико не може убедити да она неће изгледати заносно када се једнога дана буду видели у једној од форми у којој ће их та невероватна и чудесна игра свести претпоставити и отелотворити.

~

Моје су песме семење из којег расту тајге. Шипрази пуни хладовине и честари прашине. Ставим главу на прегршт увеле маховине и заспим у својој песми, али однекуд, из папарати, некаква малецка црна и страшно отровна нежност увуче ми се у ухо и умрем у тој лепоти. Па метар даље оживим. Јер дисање ми је семење из којег расту небеса.

                                                                          ~

Можда Мика и није онако научнички доследно и прецизно антиципирао све принципе биоцентризма али је разорном  снагом свог песничког генија и необузданим дечачким несташлуком у појединим сферама отишао чак много даље и дубље доказујући ако ништа својом појавом да је време заиста конвенција и да се будућност понекад може десити пре прошлости. А оно његово путовање на које се отиснуо кроз пустош ветровите главе у коју су стали неслућени бескраји као да још увек траје показујући да је и простор попут времена само још једно од згодних помагала која ће нам помоћи да се ослободимо илузије властите коначности.

Огромно клатно неба над његовим хрскавичавим челом покренуће се и заљуљати збивања из почетка. То ће велики заборавни свемир погађати унапред оно што је већ једном изговорио заувек.

Завршио на језеру Муња 19. јула 2014.

ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savijada-li-se-buducnost-ponekad-moze-desiti-pre-proslosti-2/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *