• Мика Антић квантни физичар и Вечна прича о вечном животу!
  • Човек  никад није равнодушан према причама о  вечном животу. Људи ствараоци, поготово, својим делима му теже, па  неки мање неки више заслужују ту пажњу да буду у контексту  вечних прича.
  • Али, може ли бити вечних прича без вечног живота? И без човека?!
  • Јер стављањем човека у улогу посредног креатора универзума остаје отворено питање како је дошло до настанка и јављања живота.
  • Ако је тачно да  ми имамо једну свемирску поруку убележену у себе и ми према тој поруци покушавамо да се владамо, питање је  да ли космос представља позорницу на којој се одиграва представа целокупне стварности и на којој се живот тек спонтаним стицајем околности развио, или је можда живот, отеловљен у његовом најсавршенијем облику човеку, не само омогућио космосу егзистенцију, него га и створио.
  • Све то понукало је нашег уредника  Милована Шавију да  поезију једног од нашпих  највећих песника Мике Антића уклопи у квантну физику.
  • Добио је  разултат који говори да је  Мика, осим што је био звездани летач, био и квантни физичар. Јер човек уз помоћ квантне механике долази до запањујућег основног постулата да било који део материјалног света који нас окружује не може стварно постојати пре него што га осмотри неко живо биће.
  • А Мика Антић је то умео.

АУТОР: Милован Шавија

“…..Господине, питам га даље, а како ова моја глава, која испуњава просторе, стаје у обичну капу? И како моја мисао, која испуњава цео свемир, може да стане у једну обичну људску главу? А како, каже он, светлост која је срце неке звезде може да стане у једну крхотину кристала?

Оном ко схвати своју мисао као жуманце новог сунца, неће бити страшно што оно стане у љуску главе. Чепркам с њим по песку, и вадим ноктом заметак, мрву још нерођеног, још неслућеног Килиманџара, стављам на своја плећа обично зрно песка, и рушим се под страшним теретом….

Тако је у “Улепшавању невидљивог” у “Миту о птици” записао песник Мирослав Антић

Понудити нови начин схватања космоса неизбежно значи и исцрпљујућу борбу са инерцијом постојећих културних модела. Наш садашњи генерални модел стварности зачео се пре неколико векова са рађањем научног погледа на свет да би свој садашњи облик достигао негде половином прошлог века. Пре тога сматрало се да је универзум у мање или више идентичном облику постојао одувек, што је подразумевало да је космос вечан. Тај крути модел је дуго времена био филозофски привлачан, али је у знатној мери уздрман 1930 године када је астроном Едвин Хабл указао на могућност да универзум није статичан, него да се налази у сталној експанзији. Та претпоставка је временом резултатима мерења и осматрања све сложенијим инструментима добијала на тежини да би коначно превладала шездесетих година прошлог века када је откривена позадинска радијација космичких микроталаса. Тако је постепено рођена идеја “Великог праска”.

Велики прасак значи да је универзум у једном тренутку рођен, и да сходно томе мора и умрети, без обзира што нико не зна да ли је то само једно од бескрајних циклуса понављања великих праскова, то јест рађања, и што се не зна да ли истовремено са овим познатим постоје на другим невидљивим нивоима још многи други универзуми који су настајали у сличним прасаковима.

Тај скок у размишљању значио је истовремено и озбиљан ударац још старијем моделу божанског универзума, који је настао и функционише вођен руком бога или више богова.

На почетку 21-ог века мало је оних који сумњају у то општеприхваћено објашњење да је све почело са тим гигантским праском, било да се догодио сам од себе или вољом неког трансцедентног бића, да су време и простор реални, да су галаксије и звезде одвојене незамисливим међусобним удаљеностима, да универзум као и сваки његов саставни део представља засебан посматрачки ентитет, а свака особа представља изоловану животну форму конфронтирану са вањском реалношћу, и да не постоје додирне тачке и међуповезаност између организама.

                                                                          ~

Ко зна какви се океани таласају у мени
Можда садржим више континената него земља.

И где је тек човечанство са својим свемирима?
Где су свемири гуштера, ласице, јелена, кита, врапца?

По каквим космосима се врте квазари једног мрава?
Зрна пшенице? Јајета корњаче? Слузи алге?

Из каквих недогледа блесаковима опомињу пулсари
у бескрајима једног белутка или пахуље?

Који то микроскопи виде сазвежђа једног вируса?
И какви кодови прате животе на тим звездама?

Ужасно ми је жао мога тела. Стидим се. Зар сам
заиста веровао да има само једна једина васиона?

                                                                          ~

Биоцентризам који се зачео у глави америчког биолога и доктора италијанског порекла Роберта Ланце припада породици неконвенционалних тумачења која су се у окриљу неких научних дисциплина јавила крајем 20-ог и почетком 21-ог века, а које заменом парадигми, релативизујући основне постулате на којима се до сада веровало да почива стварност, покушавају дочарати једну потпуно нову слику универзума и положаја човека, то јест живота у њему. У центар тих настојања постављено је луцидно питање слично

оној прастарој загонетки: шта је старије јаје или кокош? Суштина тог новог питања у сличан однос ставља универзум са једне стране и човека са друге. То јест да ли космос представља позорницу на којој се одиграва представа целокупне стварности и на којој се живот тек спонтаним стицајем околности развио, или је можда живот, отеловљен у његовом најсавршенијем облику човеку, не само омогућио космосу егзистенцију, него га и створио.

Међутим, чак и стављањем човека у улогу посредног креатора универзума остаје отворено питање како је дошло до настанка и јављања живота. Као наговештај могуће интеракције представља чињеница да су фундаменталне константе универзума, необјашњене нити предвиђене ниједном теоријом, тако пажљиво и са великом прецизношћу изабране, омогућивши постојање свега видљивог, па и живота самог, те на крају и свести као кључног елемента тог процеса стварања нових парадигми. Јер пуно разумевање живота не може се стећи само посматрањем ћелија и молекула, као што се физичка егзистенција не може одвојити од животињске и структура које на мисаоном нивоу координирају осећај перцепције са искуством. Велики мислиоци су одувек инсистирали да за дешифровање тајни универзума нису потребне комплексне једначине, нити експерименти помоћу 50 милијарди долара скупих “хадронских колајдера”, већ само проста логика. А руковођен том новом логиком Роберт Ланца је формулисао

Први принцип биоцентризма:

Наше опажање стварности је процес који укључује свест.

                                                                         ~

Никад ти нисам рекао
колико до суза волим
твоју тршаву главу
која у сумрак мирише
на сапун и јесењи ветар

Главу у којој станују
само високе боје,
огромне, недостижне,

Способну да разуме
спирале небеских огњева,
геометрију сна
и храброст нових Икара
који ће кренути сутра
ка непознатим сунцима
брзином према којој је
светлост обично пузање.

                                                                            ~

У центру филозофије Рене Декарта је примарност свести, то јест да сво знање, све истине и принципи бића морају почивати на индивидуалном осећају ума себе самог, што је садржано у његовој максими: Cogito, ergo sum (Мислим, дакле постојим).

Са биолошко-физичке тачке посматрано место у мозгу у којем се од фотонских и електромагнетних импулса пренешених мрежом нерава ствара перцепција имиџа осматране стварности је у суштини тако огромно и замршено као што су огромна пространства Млечног пута и садржи тако много неурона колико има звезда у галаксији. Према досадашњем тумачењу стварност се могла сматрати подељеном на два света, један вањски и онај други одвојен од њега смештен у лобањи. Суштинска новина коју уводи биоцентризам је да модел два света представља мит,  јер вањски свет је  у ствари лоциран у мозгу и уму.

Мозак доноси своје сопствене одлуке на подсвесном нивоу док ми, касније стичући осећај да смо сами свесно донели одлуку, живимо у илузији да можемо контролисати његов рад. Исто таако мозак на основу информација које прима од чула ствара потпуно аутономно слике околног света. Модерна наука о мозгу доказује да оно што се чини да се налази ван нас догађа се уствари у нашем уму. Гледајући око себе ми видимо наш сопствени ум. Нема истинске раздвојености између вањског и унутрашњег. Уместо тога може се сматрати да читаво сазнање представља амалгам нашег искуственог ја и енергетских поља која прожимају космос. Стога ослобођен стечених предрасуда о одвојености унутрашњег и вањског света, те опсесивне потребе за контролом човек би требало да се слободније препусти чарима те нераскидивости садржане у Другом принципу биоцентризма:

Наша унутрашња и вањска перцепција су неотуђиво међуповезани. Оне су различите стране истог новчића и не могу бити раздвојене.

                                                                              ~

Ако ми знамо податак да смо сви створени од водоника… нешто мало хелијума, нешто мало тешких  метала и да је цео наш живот једна огромна хемија и да је у ту хемију убризгана порука – то је тај мозак који постоји у нама, који је необичан један компјутер, који је чудесан и који се прави од… неких ствари које су иначе несхватљиве… Мислим да никад… не да никад, али сигурно у скоро време човек неће бити у стању да направи тако савршену машину као што је човеков мозак… који региструје, који све прима, који чула претаче у нешто друго. Ми видимо боју. Боја није боја у мозгу… Оно што ми чујемо, није звук у мозгу, него је нешто друго. Ми примамо нешто… Ми имамо једну свемирску поруку убележену у себе и ми према тој поруци покушавамо да се владамо.

                                                                              ~

Прихватајући биоцентрички поглед ми се упуштамо у коцкање не само са самим животом, него и са свешћу која не познаје нити почетак, нити крај и за коју се најбоља аналогија може наћи на квантномеханичком нивоу посматрајући понашање елементарних честица.

Према Амиту Госвамију, творцу теорије о самосвесном универзуму наша свест је на локалном нивоу изложена стимулансима који долазе било из физичке околине, било из меморије. То је такозвани его модус. У нелокалној комуникацији долази до спонтаног преласка са нивоа локалног ега-ума на ниво квантне свести. Квантна физика чини идеју нелокалне комуникације информација научно изводљивом и објашњивом.

На сличан начин је и биоцентризам, без обзира што се темељи на биолошким формама стварности, инспирацију црпио и из основних принципа квантне механике. Први од њих говори о међусобној интимној међуповезаности два објекта који се понашају истовремено као један иако су готово бесконачно удаљени један од другог. Други се односи на комплементарност. То значи да се два мала објекта могу физички представљати на један или други начин, али никада на оба истовремено и то у зависности како се понаша посматрач. Објекат не постоји на одређеној локацији, нити се налази у стању било каквог кретања. Једино посматрачево знање и акције могу узроковати да се он појави на одређеном месту или буде опажен у кретању. Трећи принцип квантне механике који је кориштен у биоцентризму је такозвани колапс таласне функције. То је идеја да физичка честица или светлосни талас постоје једино у магловитом стању могућности све док њихова таласна функција не доживи колапс у тренутку када их посматрач опази и када они постају стварни.

Тако се уз помоћ квантне механике долази до запањујућег основног постулата биоцентризма да било који део материјалног света који нас окружује не може стварно постојати пре него што га осмотри неко живо биће.

Још је 1926 године немачки физичар Макс Борн демонстрирао да квантни таласи нису материјални таласи већ таласи вероватноће. А добитник Нобелове награде Џон Вилер је једном приликом рекао: “Ниједан феномен није реалан феномен све док не постане посматран феномен”. Стога талас вероватноће не представља догађај нити феномен већ опис вероватноће да се један догађај или феномен десе. Ништа се не дешава све док један догађај није посматран.Тако се долази до

Трећег принципа биоцентризма: Понашање субатомских честица је неразмрсиво повезано са присуством посматрача. Без присуства свесног посматрача они постоје само у неодређеном стању таласа вероватноће.                                                                 ~

Додиром твојих мисли
простори себе откривају.

Дужина твог вида
тиња и покреће крвоток
још неначетих светова.

Летиш на чаробном ћилиму
и дижеш се за птицама
тамо где је све прозирно,
све у једној димензији
као на дечјем цртежу,
ал има нечег људског,
дубљег од човечанства.

Тамо те чекам будан
у свом космичком сну.

                                                                 ~

Међутим, треба напоменути да постоје и алтернативе идеји колапса таласне функције неке честице само због тога што ју је неко посматрао. Једна од њих је “Интепретација мноштва светова”, чији је најпознатији промотер славни астрофизичар Стивен Хокинг. Према тој идеји све што је могуће да се догоди оно се и догоди, јер се универзум константно разгранава у бескрајно мноштво универзума који садрже сваку могућност без обзира колико далека била. Свако од нас егзистира у једном од тих универзума, али постоји безброј универзума у којима егзистирају наша друга “ја” која живе оне могућности које некада нисмо искористили и оне путеве којима нисмо кренули. У једном од тих светова живи један од ваших “ја” који је студирао фотографију уместо економије и који је ипак отишао да живи у Париз оженивши се са оном аутостоперком коју је једном случајно повезао на аутопуту. У нашем универзуму стога нема неискориштених могућности, контрадикторних ситуација,  необјашњивих акција и нелокалних квантних феномена, па чак и они избори које нисмо направили током живота нису отишли у неповрат, него егзистирају у неком од безбројних паралелних универзума.

Квантномеханичка теорија је несумљиво револуционисала људску мисао на почетку 20-ог века јер је дотадашњи механицистички поглед на свет пребацила у сферу вероватноће локација материјалних тела у простору и времену те њихових акција сведених на непредвидњиву могућност. Док је указивање на извесност да светлосни зраци и честице материје мењају понашање у зависности од тога да ли су посматрани, те запањујуће откриће да мерена честица може да утиче на понашање других честица које се десило у прошлости омогућило да се дотадашња интерпретација стварности постави на потпуно нове темеље.

Свакако да централно место у тој својеврсној замени парадигми заузима већ легендарни експеримент двоструког прореза који је не само из корена изменио наш поглед на универзум него и заузео кључно место у теорији биоцентризма. Тај експеримент је понављан и истовремено модификован и унапређиван безброј пута још од двадесетих година прошлог века. Изводили су га и најславнији физичари свога времена, међу њима и Нобелови лауреати. У време првих експеримената научници још увек нису са сигурношћу знали да ли је светлост таласне или корпускуларне природе.

У експерименту двоструког прореза користи се уређај који производи светлосне зраке и ситне честице материје, обично електроне, и две табле од којих прва има два вертикална прореза. Светлост или честице се усмеравају према првој табли са прорезима, док се на другој, која се налази иза, детектују и бележе они њихови делови који су прошли кроз прорезе. Прво велико откриће до којег се дошло на основу резултата је недвосмислен доказ да чврсте честице поседују таласну природу. Трагови честица које су прошле кроз прорезе на детектору су указивали на интерференцију, што је својствено само таласима.

Затим су кроз прорезе пуштани појединачни фотони или електрони и то један по један. На детекторској табли су се опет појављивали трагови интерференције што је представљало прву велику загонетку јер се постављало питање са киме су се прожимале појединачне честице, пошто је за интерференцију потребно барем двоје. На то питање никада није нађен потпуно задовољавајући одговор. Једно од могућих решења је да свака честица има свог пара у неком недоступном паралелном универзуму. Међутим, најраширенија интерпретација је да сваки фотон или електрон када се нађе испред прореза има два избора. Они у ствари не постоје као реални ентитети на реалном месту све док не буду посматрани, то јест док не стигну до детекторске табле. Када се нађу испред прореза они као да користе пробабилистичку слободу и бирају обе могућности. Кроз прорезе не пролазе реални ентитети већ њихове могућности. Таласи вероватноће фотона и електрона се преплићу сами са собом остављајући на детекторској табли трагове интерференције.

Тако се на посредан начин дошло до једног од основних постулата квантне механике који све елементарне честице сматра само могућностима, то јест таласима вероватноће.

                                                                         ~

Људи су измислили шлингераје, измислили су… рецимо, читава раздобља која се зову класична литература, па онда су измислили гоблене, па су измислили утакмице, фудбал, кошарку, нежности, љубав, патриотизам… Када би се земља гледала мало даље, издаље, из васионе, онда би све било бесмислено – и границе и народи. Када би се земља гледала издаље, онда би било бесмислено бавити се уметношћу, бавити се било чим. Требало би имати једну једину идеју: отићи некуда. Ако смо се већ задесили у једном оваквом овде, значи да смо сигурно морали ту некако и да уђемо… значи исто тако да мора бити начина да изађемо из тога овде. То је једина порука коју би требало објаснити.

                                                                         ~

Даљим усавршавањем експеримента и додавањем уређаја који су омогућавали да се на неки начин може погодити кроз који од два прореза је прошла свака од честица дошло се до следеће велике загонетке. Са тим посматрачевим предзнањем нестала је слобода честица да остану у недефинисаном стању пре него што стигну до баријере. Њихова таласна функција је доживела колапс јер са на детекторској табли више нису појављивали трагови интерференције. Као да се таласна природа честица изгубила са знањем посматрача. Како су честице знале да експериментатор зна унапред кроз који ће прорез проћи, па су одбијале да се на детекторској табли претворе у таласе?  То питање је мучило највеће умове прошлог века и сви напори да се дође до прихватљивог одговора остали су без резултата. На крају закључак је гласио да је немогуће истовремено добити информацију о честици и интерференцији узрокованој енергетским таласима, што се своди на следећи квантномеханички постулат о комплементарности који каже да је немогуће истовремено измерити и сазнати обе од двеју карактеристика неке честице. Ако се у потпуности стекне знање о једној, о другој се ништа неће знати.

Једно од открића квантне механике је и оно о заплетеним честицама или зракама светлости које су створене као близанци и заједнички деле својство таласне функције. Оне могу бити раздвојене на два супротна краја универзума али и даље остати у вези и поседовати “знање” једно о другом. Оне су вечно повезане и идентичне али на комплементаран начин као слике у огледалу.

Убацивање близанаца у експерименталну игру са двоструким прорезом водило је ка још чуднијим и мистериознијим резултатима, поготову када су уведени још неки уређаји који су онемогућавали не само да се предвиди и утиче на понашање честица, него и спречавали да честице наслуте намере експериментатора. Након вишегодишњих надмудривања са близанцима дошло се до закључка да, без обзира како је подешена опрема, размишљање посматрача итекако утиче на понашање честица. Фотони су на неки недокучив начин знали и чак предвиђали намере експериментатора и у односу на то доносили одлуку да ли да колапсом таласне функције постану честица или не. Једном речју, наш ум и његово знање, или недостатак знања су једини фактори који одређују како ће се фотони или електрони понашати. Такав закључак доводи неизоставно до размишљања о простору и времену. Да ли они заиста постоје ако близанци реагују на информације пре него што су се догодиле, и то истовремено као да између њих не постоји просторна раздвојеност.

Научници и мислиоци су наставили са тим, као и многим другим експериментима и теоретским промишљањима све до данашњих дана у донкихотовској намери да нађу довољно убедљиву потврду слутње да је материјални свет само форма људског ума. Њихово чврсто уверење да је то једина извесност можда је најбоље изразио Јуџин Вигнер, један од највећих физичара 20-ог века, речима: “Није могуће формулисати законе физике на потпуно конзистентан начин без референце на свест посматрача”. Тако да када квантна теорија имплицира да свест мора егзистирати она изричито тврди да садржај ума представља крајњу реалност, те да једино акт посматрања може стварности дати облик и форму – од цвета на ливади, до сунца, ветра и кише.

Тако се долази до четвртог принципа биоцентризма : Без свести материја почива у неодређеном стању вероватноће. Било који универзум који би могао претходити свести постоји једино у стању могућности.                                                                          ~

Као што птица не оставља
отиске крила у ваздуху,
тако се и ја крећем
верујући у оно
што бих хтео да видим,
а не што стварно видим.

Можда то значи ући
у унутрашњост тишине.

Можда то значи постићи
оно што не може свако:
да живот не бира нас,
већ ми њега да бирамо.

                                                                          ~

Морало је несумљиво постојати једно време када је универзум био у неодређеном стању вероватноће пре присуства посматрача. Када је посматрање започело универзум је претрпео колапс у реално стање. Он је неизбежно прешао у стање које је омогућило посматрање, које је у ствари узроковало колапс. Тако да са биоцентризмом мистерија универзума се полако повлачи, а критична улога живота и свести у обликовању универзума постаје јаснија. Сам космос тиме постаје биоцентричан јер од безброј могућих карактеристика и својстава он поседује управо оне које су омогућиле живот.

Критичарима из појединих научних кругова ће се та могућност чинити бесмисленом јер модерна наука је склона да верује да је тако савршено скројен универзум настао из ничега. Међутим, нико још није понудио чврст доказ како су пре 14 милијарди година одједном из ничега настали трилиони трилиона тона материје. Да ли је ико икада објаснио како се могло догодити да је случајном комбинацијом угљеника, водоника и кисеоника створена жива материја која поседује свест, чуло укуса, чуло мириса и осећај за плаво. Да ли је могуће замислити границе космоса и бесконачност? Или објаснити како се хемијски елементи могу икада на такав начин комбиновати да настављају да стичу самосвест и презир? Или на крају одговорити како су свака од десетине сила и константи тако савршено подешене да омогуће живот.

Одговор на сва та питања могао би се сажети у Пети принцип биоцентризма : Основна структура универзума је објашњива једино кроз биоцентризам. Универзум је подешен за стварање живота, што је логично јер живот омогућава настанак универзума а не обратно. Универзум представља комплетну просторно-временску логику нас самих.

                                                                          ~

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
У суседне будућности?
Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

………….
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.
Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

                  ~

Још од антике време је својом загонетношћу представљало незаобилазан фактор у промишљању природе космоса. Филозофи сматрају да прошлост егзистира углавном као идеја у људским главама што представља неуроелектрични феномен који се догађа искључиво у садашњости. На сличан начин за њих и будућност је ментална конструкција, антиципација или груписање мисли које се такођер догађа сада. Па где је онда време? Да ли време постоји само за себе осим што представља људски концепт кориштен у формулама и за описивање кретања и догађаја. На тај начин проста логика баца сумњу да ли постоји ишта изван тог “вечног сада”, а да се не може приписати тенденцији људског ума да размишља и сања. То је била прва индикација да кретање времена унапред  није карактеристика спољашњег света већ пројекција нечега у нама самима. Време није апсолутна реалност већ је производ људског ума.

Време у суштини није апсолутна категорија већ се своди на релативистичко поређење искуствене перцепције и мерења различитих посматрача. То значи да време неоспорно није константа и да пошто варира са променљивим околностима не може бити сматрано једним од темељних својстава реалности  космоса као што су брзина светлости, свест, гравитациона константа.

Наставак текста у суботу  29.04.2023.

ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savijada-li-se-buducnost-ponekad-moze-desiti-pre-proslosti-1/?_rstr_nocache=rstr234644b26dac80cd

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *