• Тврдњи америчког председника Бајдена да „Руси врше геноцид у Украјини и да се мора судити Владимиру Путину, као геноцидном злочинцу“ придружио се управо и канадски парламент, доневши једну резолуцију у том смислу.
  • Недостаје само још британски Џонсон, који би се позвао на келтску краљицу Будику као „геноцидног злочинца“, јер су устаници под њеним вођством својевремено (60-61. после Христа) сравнили Лондон са земљом и побили све опседнуте. А потом наравно Пољска, балтичке државе, Лихтенштајн, Монако… Читава „међународна заједница истих вредности“.
  • Ова резолуција је, свакако, исто толико обавезујућа за било кога као да су својом демократском апсолутном већином прогласили да се месец састоји из мешавине пармезана и соса од павлаке са сланином, те да му право име заправо гласи Luna carbonara.
  • Упркос томе је она од великог негативног значаја у једном другом смислу.
  • Овде се не тематизује самовољно лицемерје две северноамеричке државе, које су настале после геноцидног затирања аутохтоног, староседелачког становништва, већ се ословљава један други и врло важни аспект, наиме – крајње неодговорно инфлационирање и обезвређивање именујућег појма и тиме и саме суштине геноцида, тог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин).
  • И – покушаном стигматизацијом „геноцидног“ Путина аутоматски се релативизују немачки Хитлер и хрватски Павелић. 

АУТОР: Владимир Умељић

Инфлација у економији значи обезвређивање новца, који у екстремном случају може да на крају вреди мање од папира, на коме је одштампан, као што је то у Немачкој после Првог светског рата забележио Ерих Марија Ремарк („Три ратна друга“):

„Био сам 1923. шеф рекламе у некој фабрици гума. То је било за време инфлације. Зарађивао сам две стотине билиона (200.000.000.000) месечно. Двапут дневно се исплаћивало. После сваке исплате имали смо слободних пола часа да бисмо могли одјурити у дућане и купити штогод пре но што се сазна нови курс долара, јер је новац дотле губио половину своје вредности.“

Исти случај је са инфлационирањем именујућих ознака, овде злочина геноцида, његовим „откривањем“ увек изнова, свуда и свугде, тај колосални злочин се банализује, „појефтињује“, девалвира, профанизује и обезвређује, у екстремном случају (као у горе цитираном Ремарковом примеру) све до непрепознатљивости.

Жртве стварних масовних геноцида и њихови потомци, да ли геноцида турске државе над Јерменима почетком 20. века, да ли великих геноцида у Европи средином истог века, Холокауста над Јеврејима, Порајмоса (Самударипена) над Ромима или Србоцида хрватске државе 1941-1945, масивно се омаловажавају и тешко вређају, понижавају и блате.

Одговарајуће томе, стварни геноцидни злочинци постају банални, „обични“ криминалци.

Тиме се култура памћења и хуманистичка савест човека/човечанства отупљују и слабе, њихова профилактичка улога у смислу принципа „Никад више!“ јењава, јер то се ето дешава „увек изнова, свуда и свугде“.

У немачим медијима данашњице не престају јављања на првим страницама и у ударним терминима о „циљаном, систематском и злочиначком руском бомбардовању градских стамбених четврти  и масовној погибији цивила“, да би се потом само кратко успут цитирао украјински градоначелник дотичног места, да је „погинуло најмање три или десет цивила а многи су рањени“.

Са свим дужним поштовањем и саосећањем са жртвама рата а без наравно да их по узору на „НАТО-демократије“ из времена њиховог бесправног бомбардовања остатка српских земаља 1999. цинично назовемо „колатералном штетом“, тешко је схватити како Џозеф Бајден и његов канадски колега Трудо ту људску несрећу могу да упореде са историјски осведоченим геноцидима и њиховим безбројним трагедијама.

Да ли су икад помислили, како се при томе осећају преживели Холокауста и њихови потомци, али и сви хуманистички настројени људи, када истовремено и неминовно помисле на следеће чињенице:

„Национал-социјалистичка Немачка је организовала систематски, бирократски организован механизам за масовно уништење европског јеврејства. Њена убилачка машинерија, која не само даје убила милионе, него и употребила њихове телесне остатке у индустријске сврхе, означила је прекретницу у историји човечанства (…) Дотад незабележен карактер Холокауста увек ће имати универзално значење. Учењем о Холокаусту али и о другим геноцидима, ученици ће развити свест о томе да се такви злочини које чине људи против других људи могу поновити, Јеврејима или другима; не на исти, али на сличан начин.
Научиће о људској одговорности у грађанском друштву, да се гласно супротставе, спрече и зауставе геноцид где год се он на свету појавио (…)“
А ако су њихови преци живели (и умрли) у хрватској држави 1941-1945:

„Расни закони“ у Хрватској 1941-1945, који су по угледу на злогласне нацистичке „Нирнбершке расне законе“ дифамирали и дехуманизовали (= редефинисали) Јевреје и Роме и представљали (вербални) увод у њихово следствено уништавање.

За Јевреје је то значило моментално губљење грађанских права, изопштавање из шире социјалне заједнице, конфискацију имовине, ношење посебних ознака на одећи, итд. Значи – фактички идентичне мере као и у нацистичкој Немачкој. Тиме је клерофашистичка Хрватска себи прибавила „легално-правну“ полазну тачку за следствени геноцид, за сопствени допринос нацистичком Холокаусту.

Од око 40.000 Јевреја на подручју НДХ рат је преживело само око 9.000.“

Или како то изгледа у случају Рома:

Унутар нацистичке државе, прво прогон, а затим истребљење, био је усмерен првенствено на стационарне „циганске мешанце“. Почевши од фебруара 1943. године, већина Рома који су живели у Немачком Рајху депортовани су у посебно успостављени ромски логор у Аушвицу. Остали Роми су тамо депортовани са окупираних западноевропских територија. Само мањина је преживела. Изван домашаја систематске регистрације, као у областима источне и југоисточне Европе под немачком окупацијом, Роми који су били најугроженији су они који су, по немачкој процени, били „скитнице“, иако су неки заправо избеглице или расељена лица. Овде су припадници мањине постали жртве пре свега масакра немачких војних и полицијских формација, као и СС јединица и борбе против оружаног отпора немачкој окупацији.“

И на шта при том мисле Роми пореклом из Хрватске, која се никада није извинила за геноцидне злочине 1941-1945, никада подигла барем једно спомен-обележје невиним жртвама.

Најлепши споменик својим бројним страдалницима у Хрватској 1941-1945. подигли су, иначе, сами Роми својом познатом и на централном Балкану надасве популарном народном песмом „Djelem, djelem…“ („Врло, врло…“).

Текст је 1969. године саставио српски Ром Жарко Јовановић а Први светски конгрес Рома је ову елегију 1971. прогласио интернационалном химном своје етније. У њој се тематизује тадашњи геноцид над Ромима и нарочито се апострофира улога елитних хрватских трупа при томе, злогласне „Црне легије“, којом је командовао Јуре Францетић. Тиме се она уврстила у примарна историјска сведочанства свог времена.

Цитираћу само другу строфу ове химне:

„Sine man yekh bari familiya

Murdadas la i kali legiya

Aven mansa sa lumniake Roma

Kai putardile e romane droma

Ake vriama, usti Rom akana

Men khutasa misto kai kerasa…

Ahai, Romale, ahai Chavalle,

Ahai, Romale, ahai Chavalle!

У преводу:

„Имао сам једном велику фамилију,

Црна легија ју је убила.

Дођите са мном, Роми из целог света,

Отворимо путеве за Роме.

Време је, устајте Роми!

Уздигнућемо се високо, ако деламо…

Хеј Роми, хеј децо,

Хеј Роми, хеј децо!“

Шта би пак Срби требало да кажу на ово инфлационирање и обезвређивање злочина геноцида, уз обиље верификованих историјских извора о Србоциду хрватске државе 1941-1945? Неколико примера:

Један заменик Анте Павелића, др Виктор Гутић, изјављује: „Или ћемо ми победити и ови проклети Срби ће бити заувек уништени или, ако се којом несрећом деси, да опет настане једна Југославија, онда смо барем исправили статистику, у хрватску корист…“

Др Б. Пешељ, професор међународног права у Вашингтонону, и својевремено лични секретар др Влатка Мачека, предводника Хрватске сељачке странке, као и школски друг неколицине највиших усташких функционера (Будак, Кватерник, Лорковић) говори о једном разговору, који је водио 21. јула 1941. године са шефом усташке полиције у Загребу, Еугеном Кватерником:

„Дозволио сам себи примедбу, да ова „чишћења“ међу Србима не могу да се добро заврше, јер се Срби неће дати тако лако поклати (…) Он ми је одвратио: ‘Ја знам, да ти очекујеш, да ће Енглези добити овај рат и – ја се слажем са тобом (…) Али тада неће више бити Срба у Хрватској и, без обзира на то ко ће победити у овом рату, тај ће морати да се помири са ситуацијом, коју буде затекао…“

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, министеријални директор и СС-Групенфирер, др Турнер (Harald Turner), извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби – прим. аутора), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију – прим. аутора) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната…“

Број српских жртава од око 200.000 од 10. априла и већ до почетка септембра 1941. године потврђује и Менахем Шелах (Menachem Shelah) на основу бројних извештаја италијанске окупационе силе, који се налазе у италијанским архивима. Ти извештаји говоре о „отвореној најави усташких властодржаца да униште све Србе у новој хрватској држави и о чудовишним масакрима над српским старцима, женама и деци“. Даље о „масовном убијању, протеривању и насилном покатоличавању остатка српског становништва“, као и „о бројним случајевима спасавања немоћних српских жртава од стране италијанске војске“.

У једном извештају за СС-Рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава….“

  1. априла 1942. године, шаље извештај један убачени агент Службе безбедности, за Берлин: „Од 10. априла, проузроковано бесмисленим клањем српског становништва у Босни, долази на различитим тачкама српско-хрватске границе до сукоба и борбених радњи, између немачких граничарских јединица и усташких трупа…“

Почетком јуна 1942. године командант немачке 18. Пешадијске дивизије се осећа примораним „… да разоружа и ухапси једну чету хрватског пуковника Јуре Францетића, која је стајала под великом сумњом, да је поново починила страшна недела над српским становништвом Романије…“

Бенцлер (Felix Benzler) јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“

Главнокомандујући у команди за југоисток, генерал-пуковник Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Закључивање војне операције „Бело“ може довести до трајног успеха, само ако одмах потом дође до битних политичких, управних и привредних реформи. Најважнији елемент политичке ситуације у Хрватској је, да су Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“

И вођи југословенских комуниста, хрватском комунисти Титу, је позната судбина Срба у НДХ, али он не предузима ништа да одбрани животно угрожене; његов приоритет је борба против национално-српских четничких снага Драже Михаиловића. У једном телеграму Коминтерни, 4. априла 1942. године, он већ наводи да „… усташе саме признају (…) да су око 500.000 људи, претежно Срба (…) побили…“

При крају рата, 16. марта 1944. године, даје и командант бригаде, СС-Генерал-мајор Ернст Фик (Ernst Otto Fick), свом претпостављеном Хајнриху Химлеру, своју кратку оцену хрватских усташа: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.

Немачки Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“

Опуномоћени немачки генерал у Загребу, Едмунд Глез фон Хорстенау (Edmund Glaise-Horstenau), не сакрива своје гнушање због недела бојовника хрватске државе 1941-1945. О томе сведочи један очевидац: „Хасе (Остер) ми је причао о великој храбрости фон Хорстенауа, који је – поводом нечувено ужасних хрватских недела наспрам 1.800.000 Срба – не само у најоштријој форми позвао маршала Кватерника на одговорност, већ је о томе писао и извештаје, што је од још већег значаја. Он је рекао Кватернику, да је последње године, нажалост, много тога доживео али ништа, што би се могло поредити са неделима Хрвата…“

Нацистички Главнокомандујући у Србији, генерал Бадер (Paul Bader), констатује 5. фебруара 1942. године: „Хрвати имају, без сваке сумње, намеру да униште целокупно српско становништво…“

Већ при кратком прегледу горе наведених историјских чињеница смело би да је постало јасно у колико неодговорној и бездушној мери амерички председник Бајден, сада уз пратњу свог канадског колеге Трудоа, својим „геноцидним Русима“ и „геноцидним Путином“ тај колосални злочин банализује, „појефтињује“, девалвира, профанизује и обезвређује, у екстремном случају све до непрепознатљивости.

И у којој мери се, истовремено, жртве стварних масовних геноцида и њихови потомци, да ли геноцида турске државе над Јерменима почетком 20. века, да ли великих геноцида у Европи средином истог века, Холокауста над Јеврејима, Порајмоса (Самударипена) над Ромима или Србоцида хрватске државе 1941-1945. тиме масивно омаловажавају и тешко вређају, понижавају и блате.

Може се поћи од тога, у истој мери, у којој се геноцидни турски властодршци са почетка а немачки Хитлер и хрватски Павелић са срединие 20. века релативизују а њихова кривица за уништавање милиона недужних људи своди на нешто, што се „увек изнова, свуда и свугде“ дешава.

У међувремену је јасно да овај прилог ословљава у првој линији државу Израел, као и јеврејске организације широм света, и позива их да устану против овог поразног наума и то из следећих разлога.

Као прво, глас Јевреја има у данашњем свету врло значајну тежину и познато је да они Аргусовим очима прате све покушаје историјског ревизионизма у односу на Холокауст, као и вређања и понижавања жртава.

Глас Рома је пак слабачак а глас Срба се апсолутно игнорише на Западу, тако да свако ко само изрази сумњу у геноцидну квалификацију „Случаја Сребреница“, чему Бајден данас ревносно следи, одмах важи као „великосрпски порицатељ геноцида“, „непоправљив“, „вечито јучерашњи“ и сл.

Такве етикете нико није лепио Јеврејима у односу на исти случај.

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) је нпр. изјавио:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“

Исто важи и за јеврејско дистанцирање од тада масивне дехуманизације Срба.

Директор „Института за одбрану Запада“ у Јерусалиму Јоханан Рамати (Yohanan Ramati) је тадашњу, колико маестралну, толико и забрињавајућу медијско-политичку кампању и успешно креирање једне виртуелне и крајње једнострано поларизоване „стварне стварности“ од стране Запада, и њене поуке већ 1994. на следећи начин прокоментарисао:

„Грађански рат у Југославији још траје и праћен је неизрецивим јадом и патњом на свим странама. Медији извештавају о патњама муслимана са пуно страшних детаља (…) Српске патње се игноришу (…) Ова организована антисрпска и промуслиманска пропаганда би требало да изазове најозбиљнију бригу код свакога, ко верује у демократију и слободу говора (…)

Америчке јеврејске организације, које је фирма „Ruder & Finn“ преварила, могу да честитају себи (…)

Ово добро оркестрирано и исконструисано демонизирање Срба је једно упозорење и свим Јеврејима, којима је иоле стало до опстанка Израела. Израел би, наиме, могао да буде следећи циљ.“

Још само пар речи о наслову овог текста, који ће иначе сваки Јеврејин одмах разумети.

„Шма Израел!“, „Чуј, Израеле!“ (,מַע  יִשְׂרָאֵל) представља један од најважнијих јеврејских религиозних исказа верности Богу и део је вечерње, ноћне и јутарње молитве. Стога не може бити погрешно насловити овај коментар Бајденове, у више аспеката срамне кампање инфлационирања злочина геноцида и, истовремено, девалвирања кривице Адолфа Хитлера и Анте Павелића са:

„Чуј, Израеле! И твоје безмерне жртве се обезвређују и блате!“

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-cuj-izraele-i-tvoje-bezmerne-zrtve-se-obezvredjuju-i-blate/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.