• У филму Зелени кекс („Soylent Green“), представљена је слика Њујорка 2022.године. Ако   се  неко одлучи да данас погледа овај филм неће се сигурно моћи отети утиску  да радња и поједине сцене из филма  подсећају на данашњу  стварност у којој   је веома присутно планско спутавање пољопривредне производње са преласком на производњу синтетичке хране, започети процес депопулације, разарање светске економије, те застрашивање становништва измишљеним и вештачки изазваним  климатским променама, вирусним пандемијама.
  • Отуда ове савремене појаве и догађаји пажљиве посматраче упућују на то да би  људско месо могло да буде веома употребљиво.

 

АУТОР: Милован Шавија

С обзиром да Холивуд већ деценијама са својих производних трака избацује филмове у којима се понекад пажљивим гледањем може наслутити како би могла изгледати ближа или даља будућност, онда се чини препоручљивим и сврсисходним понекад погледати неки од тих некадашњих „блокбастера” произведених пре много деценија, јер није искључено да, гледајући их, препознате оно што се око вас  управо дешава, или тек што се није десило. Јер, живимо у неком смутном времену у којем су почеле да се дешавају углавном невероватне ствари које су донедавно могле да се нађу и виде само у филмовима.  Или, као да смо и сами постали протагонисти неког холивудског филма који се са оних великих биоскопских екрана пребацио у стварност.

Један од тих филмова, у чијој радњи би се могла препознати блиска будућност, коју недвосмислено наговештавају неки од све бројнијих фрагмената стварности коју тренутно живимо, је филм  „Soylent Green“, који је са холивудских трака сишао давне 1973. године, дакле пре скоро пола века. Режирао га је Ричард Флејшер, а главног јунака, њујоршког детектива Роберта Торна, глуми легендарни Чарлтон Хестон.

Филм припада жанру дистопијска фантастике, која је у то време била популарна, и то не само као тема филмова, него и књига, есеја и научних анализа. Поготову онај њен сегмент који се бавио проблемом пренасељености, као могућим главним узрочником и покретачем апокалиптичких сценарија о краху читаве људске цивилизација, али и уништењу саме планете. Јер, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, након популацијског бума који је трајао још од почетка индустријске револуције, чија кривиља је постепено попримала облик експоненцијалне функције, проблему пренасељености је придаван највећи могући значај. Поменути Флејшеров филм се управо бави том темом, нудећи тадашњим гледаоцима футуристичку слику како би планета требало да изгледа 2022. године. Дакле, управо оне године у којој се тренутно налазимо.

На самом почетку филма преко суморних мотива израња текст:

(Година: 2022.Место: Њујорк сити.Популација: 40 милиона)

Затим се у следећим кадровима наставља са приказивањем  детаља те слике из којих ће се моћи постепено назрети суштина те визије, која се састоји од општег сиромаштва широких маса становништва и луксуза којим су били окружени припадници малобројне елите живећи одвојено у добро чуваним забранима. Док је истовремено читава планета једва опстајала на граници исцрпљености свих могућих ресурса неопходних за одржавање живота на њој. А о томе симболички сведочи онај Soylent green из имена филма, који представља неку врсту високопроцесуираног кекса на којем се углавном заснива исхрана и преживљавање полугладних маса. Тај кекс се добијао из океанског планктона.

Заплет радње филма се гради управо на том кексу, чија производња је угрожена јер је постепено онај океански планктон од којег се производи потпуно нестао. А заплет почиње са убиством једног од директора компаније Soylent Corporation, на којем ради детектив Роберт Торн, то јест Чарлтон Хестон. Након што је веома брзо добио налог да обустави истрагу детектив Торн се заинтригирао и одлучио да самоиницијативно настави случај, пошто су му се многе ствари учиниле сумњивим, а поготову што се ради о убиству једне тако важне личности.

Више од саме радње много су важније слике појединих аспеката стварности четрдесетмилионског Њујорка,  које се паралелно нижу. Сваки пута када детектив Торн излази из свог стана мора прескакати гомиле полумртвих телеса које су лежале по тротоарима и на степеништима улаза у зграде. Они који су имали још снаге тумарали су улицама и трговима. До питке воде су  могли доћи  једино на јавним чесмама. Док су храну добијали у одређеним временским интервалима у дистрибутивним центрима. Били су то искључиво поменути зелени кексићи.

Када би се број телеса нагомилао и потпуно онемогућио кретање улицама уклањани су  багерима и утоваривачима товарени у камионске каросерије. Исто се дешавало уколико би се умирућа светина побунила. Интервенисала би полиција опремљена поменутом механизацијом и без милости угушила побуну и рашчистила градске улице. На нечије питање: где одвозе толика што мртва, што жива телеса, одговор је био: waste disposal plant – постројење за прераду отпада.

А што се оног заплета тиче, детектив Торн је захваљујући свом времешном другару Солу Роту, бившем професору колеџа и полицијском аналитичару, са којим је делио један мали станчић, сазнао могући разлог због кога је убијен онај утицајни члан најужег руководства Soylent Corporation, господин Вилијам Симонсон. Искусни Сол је проучивши добро документе које је Торн донео из стана убијеног Симонсона сазнао да је океански планктон од којег се поризводио кекс сојлент потпуно исцрпљен и да су  се за производњу кекса почела користити тела мртвих људи. То би могао бити разлог зашто је Симонсон убијен, јер је вероватно претио да јавно обзнани тај податак, што се није допадало владајућим елитама.

На почетку расплета, након што је све то открио, потпуно разочаран, изгубивши у потпуности сврху даљег живљења, Сол се одлучује за самоубиство. За такве намере, иначе у то време прилично масовне и од стране званичних ауторитета пропагиране, постојале су специјалне установе у којима се тај чин обављао на софистициран и готово ритуалан начин. За оне савременике тог времена који нису припадали елити, а били су далеко свеснији суморне и бесциљне стварности од оне безобличне масе са дна такав начин бекства из живота представљао је једино рационално решење.

Када је Торн сазнао за ту његову одлуку успео је да дође до те установе за пружање стручне помоћи онима којима је живот досадио и покушао да спречи Солово самоубиство. Међутим, стигао је касно. Након што је присуствовао ритуалном крају свог пријатеља успео је да ускочи у камион који је из те установе превозио лешеве у оно постројење за прераду отпада. Тамо се уверио како изгледа та процедура. Све је било аутоматизовано. Од људских створова видео је само неколико припадника службе безбедности. Са једне стране су из камиона истоварани људски лешеви и пребацивани на покретне траке. Са друге стране, такођер на покретним тракама излазио је онај зелени кекс сојлент грин.

Сојлент грин и данашњица

Уколико је неком, било случајно, било по препоруци, пало на памет да током ове 2022. године погледа овај филм неће се сигурно моћи отети утиску, и то од самог почетка гледања, да га радња и поједине сцене  не подсећају на стварност у којој тренутно живи, али и на скору будућност коју та стварност најављује. У ствари представљена слика Њујорка 2022. би могла да личи на оно што се претходних неколико година најављује, као последица пренасељености и климатских промена узрокованих неодговорним понашањем човека, уколико се, наравно, нешто одмах не предузме. Чини се као да је режисер Ричард Флејшер ону 2022. са почетка филма промашио за само неколико година.

А такођер се чини да су режисери савремене представе сигурно добро проучили Флејшеров филм приликом планирања стратегије са којом ће за веома кратко време једно високоразвијено друштво претворити у апокалиптичну дистопију. Планско спутавање пољопривредне производње са преласком на производњу синтетичке хране, започети процес депопулације, разарање светске економије, те застрашивање становништва измишљеним и вештачки изазваним  климатским променама, вирусним пандемијама, несигурношћу и глађу, више је него јасно, воде управо сценарију приказаном на том филму, са безобличном масом полугладне и престрашене светине као главним протагонистима, са чијим животима ће се лако и безобзирно управљати.

Од свих сцена из филма свакако да бруталност полиције највише наликује неким фрагментима данашње свакодневнице. У начину на који се данашња полиција понаша према онима који се супротстављају спровођењу у дело описане „агенде”, недостају само они утоваривачи за утовар људских тела у камионе. Што недвосмислено наводи на помисао да ће се и они ускоро појавити у следећим окршајима.  Јер људско месо би могло да буде веома употребљиво уколико се обрати пажња на неке савремене појаве и догађаје који нису промакли пажљивим посматрачима.

То се првенствено односи на ону мистериозну огромну фабрику за прераду говеђег и бизоновог меса у близини града Рапид ситија у савезној сржави Јужна Дакота, поменуту у причи: https://sedmasila.rs/milovan-savija-noa-ponovo-medju-nama/.

Та огромна фабрика ће, када буде завршена 2026. године, као што је наведено, заузимати површину од 90,000 м2 и бити способна да прерађује 8,000 грла говеда и бизона дневно и то са потпуно роботизованом технологијом уз максималну примену вештачке интелигенције. Оно што тренутно изазива сумњу је питање чему ће служити постројење толиког капацитета ако се узме у обзир да у том делу америчког средњег запада већ има доста фабрика које раде са смањеним капацитетом, а неке се и затварају, док се истовремено број грла стоке рапидно смањује услед поменутог плана спутавања пољопривредне производње.

Међутим, ако се тај пројекат повеже са оним постројењем за прераду отпада из Флејшеровог филма, онда се могу полако склопити коцкице тог тајанственог мозаика. Јер, уколико се настави са спровођењем описаног сценарија, 2026. године, када фабрика у Рапид ситију буде пуштена у погон, њена сировинска база би уместо стоке могли бити управо људи, чијих мртвих тела би у то време требало да буде у изобиљу, што су њени пројектанти вероватно имали у виду. А сходно томе може се са помешаним осећањем неверице и ужаса наслутити и шта би требало као финални производ да излази са трака те фабрике.

Без обзира колико би се то на први поглед могло чинити невероватним и монструозним, треба свакако имати у виду оно што већ дуже времена јавно говори главни идеолог и гуру озлоглашеног WEF-а, Јувал Ноа Харари. Суштину његове идеологије, да се подсетимо, чини идеја да човек због убрзаног развоја технологије постепено постаје бескористан претварајући се у  животињу која се може „хаковати” (hackable animal), или бескорисну изелицу. Стога уопште не би требало да чуди ако у главама таквих људи није замишљено да човек, терминолошки претворен у животињу, служи ускоро као сировина у постројењу за прераду отпада – waste disposal plant, сличном или потпуно идентичном оном из Флејшеровог филма.

Али, осим монструозности у тој замисли се, ако се мало пажљивије загледа, може уочити и приличан степен прагматизма и иновативности, јер би се на крају оном бескорисном човеку претвореном у животињу ипак нашла нека сврха, а истовремно, пошто се ту очигледно ради и о рециклирању, помогло и самој природи.

Ако се томе дода да је већ у медијима главног тока почела промоција канибализма, то јест психолошка припрема оних који ће преживети прве таласе остваривања пројекта депопулације, на нову реалност у којој ће бити сасвим у реду, па чак и морално да се једе месо оних који то нису успели. Из чега се може закључити да рециклирање људских остатака представља веома важну ставку у „агенди” оног „великог ресета.”

Порука онима који желе да се уфурају у Нојеву барку

Узимајући све то у обзир, сви они који су озбиљно и одговорно схватили драматичност времена кроз које човечанство тренутно пролази треба да буду крајње опрезни и пажљиви уколико желе да се, положивши све тестове кроз које тренутно пролазе припадници људског рода, укрцају на ону нову Нојеву барку звану „златна милијарда”. Јер, у противном се може лако десити да заврше као сировина на улазним покретним  тракама оног будућег постројења за прераду отпада у Рапид ситију.

А  ако успешно прођу прва искушења и положе прве тестове биће вероватно  нестрпљиви да виде како ће изгледати  тај зелени кекс – сојлент грин и да га, наравно, и пробају. Срећом неће морати да дуго чекају, јер  2026. није тако далеко.

ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-crne-slutnje-i-zeleni-keks/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.