• Роди ми се нова идеја да када већ постоји толики анимозитет према Југославији којег константно шире преко медија, да ако већ неће да се цијела БиХ уједини са ЦГ, да се бар Херцеговина и Сарајевско-Романијска област прикључе Црној гори, исти су нам преци.
  • Народ је много колао међусобно на овом поднебљу без обзира на политичке границе које су биле промјењљиве од времена до времена.
  • Осим тога Херцег Нови је сада у Црној гори, а само му име говори да је то херцеговачки град, припада Херцеговини.
  • Мале и малољудне државе не могу никада бити суверене, морају се ујединити у неки већи оквир да би народ у њима опстао.

Увијек се сјетим старог вица о уједињењу Босне и Херцеговине и Црне горе и имена које би било пригодно за такву заједницу, које пише у наслову.

Ово је слика мога дједа и бабе, са мајчине стране, са њиховог вјенчања на Цетињу у вријеме краљевине Југославије 1928. године. Нису важна имена и презимена, из херцеговачко-црногорске су баштине, важна је прича везана на њих.

Мој дјед је писао азбуком по сликама које је слао својој супруги и што се не би закључило са слике био римо-католик, а баба је православна. Вјенчање је по нашим обичајима морало бити у римо-католичкој цркви. Моја баба је и даље била православна, водила ме као малог у Србску цркву да палимо свијеће и стално спомињала неког попа Шкаљка чија ријеч је била за њу закон.

То ми је сада постало интересантно за истражити па сам кренуо од тога да сам сазнао од другара Абрамовића и Ашкрабе да постоји ватикански објекат на Цетињу који је постојао и у вријеме вјенчања мојих предака и претпоставио сам да би из њихове архиве могао добити извод вјенчаног листа.

Да је остала Југославија у животу, то не би био проблем добити без по муке. Али су сада БиХ и ЦГ двије државе. И логично ми бијаше да покренем истраживање од црногорске амбасаде која ми је у сусједству. Ту ме на самом улазу у конзулат понизише као човјека, не дадоше ми ни да проговорим, а да не ставим брњицу преко уста. Иначе по Сарајеву, захваљујући адвокату Ајановићу, много шта од мјера Kризог штаба не мора да се поштује, пошто овај адвокат одмах подиже кривичне пријаве ко инсистира на њима.

Љубазно ми је било пружено објашњење да амбасада иначе служи да пружа помоћ црногорским држављанима, а како сам ја босанско-херцеговачки, морам да се обратим свом Министарству вањских послова које ће онда да контактира државу Црну гору итд. итд. бла бла бла.

Кроз главу ми је прошла мисао зашто нијесам и ја држављанин Црне горе, када ми је баба са тог простора. Па да имам двојно држављанство Црне Босне и горе Херцеговине. Слиједеће што ми паде на памет је, како сам у страној амбасади разговарао са конзулом без преводиоца који је имао исте гене као и ја, што се види из авиона и то без без наочала па су генетски тестови непотребни, по чему смо ми из двије различите државе када смо исти људи и тамо и ‘вамо?

Па ми се роди нова идеја да када већ постоји толики анимозитет према Југославији којег константно шире преко медија, да ако већ неће да се цијела БиХ уједини са ЦГ, да се бар Херцеговина и Сарајевско-Романијска област прикључе Црној гори, исти су нам преци. Народ је много колао међусобно на овом поднебљу без обзира на политичке границе које су биле промјењљиве од времена до времена. Осим тога Херцег Нови је сада у Црној гори, а само му име говори да је то херцеговачки град, припада Херцеговини. Мале и малољудне државе не могу никада бити суверене, морају се ујединити у неки већи оквир да би народ у њима опстао.

Боримо се за природне границе међу народима, а не политичке које се намјерно праве по сред неког народа како би се подијелио и ослабио правећи од њега нове нације. Само тако ће бити мир на Балкану, наравно ако је коме у интересу да овдје буде мир.

 

Душко Бошковић, дописник из Сарајева

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.