- Руски културни код је врло специфичан, па ће успешне бити само оне реформе које буду у стању да се на њега ослоне, а не да му се супротставе, односно покушају да га насилно промене.
АУТОР: Институт међународних политичких и економских стратегија (РУССТРАТ), Москва
Сада, како се приближава 30. годишњица распада СССР-а као резултат реформи званих „Горбачовљева перестројка“, постаје видљива извесна историјска аналогија са периодом Никонових реформи 1650-их.
Било је толико заједничкоги и сличног како у структури тих догађаја, тако и у њиховим узроцима и последицама да се поставља питање: да ли постоји одређени образац у томе шта, од чега, како и са каквим последицама се одвијају реформе у Русији? Зар у сценарију историјске судбине који нам се с времена на време не дешава нека врста заплета који се понавља, чије се понављање може предвидети, па чак и покушати избећи?
СССР као верзија формуле „Москва – Трећи Рим“
СССР и Русија из доба Московске кнежевине су поседовали месијански поглед и схватањем себе као носиоца глобалне мисије. СССР је био комунистичко царство од светско-историјског значаја, наследник идеја Коминтерне, свих њених верзија, преточених у формат прве светске државе новог типа под влашћу радника и сељака, која је уништила експлоатацију човека од другог човека, класну мржњу и испунио налоге оснивача учења Маркса, Енгелса и Лењина. Запад није могао да испуни њихова пророчанства, али Русија је то могла.
Тако је СССР не само решио проблем модернизације, већ је својим тумачењем историје друштвене динамике и конфронтације рада и капитала ушао у идеолошки простор Запада.
Формула игумана Филотеја „Москва – трећи Рим, а четвртог неће бити“ појавила се век пре Никонових реформи, али је постала основа осећаја глобалне геополитичке мисије, изражене у чињеници да је руска политичка елита била гркофилска, православно- хришћанска, оријентисан на Рим и Византију, а московски кнежеви, тежећи за царском титулом, прогласили су се наследницима источно-римских императора.
Патријарх Никон исправља црквене књиге
Ушавши у сукоб са западним римокатоличанством, руско православље је претендовало на светску мисију, заштиту византијског наслеђа васељенског православља погаженог Римом, које је касније издала и сама Византија, те спашавањес човечанства на основу овог наслеђа.
У оба случаја видимо месијанизам у парадигми удруживања са Западом (у време покрштавања Русије хришћанство је било једно) и заштиту Запада од самог себе, који је изродио и издао своје првобитне темеље. И у случају Горбачова и у случају Никона, реформе су биле покушај изласка из кризе ове месијанске идеје и тражење нове парадигме, очишћене од наслага и излечених од изобличења.
Као што је Горбачовљева реформа предвиђала жељу за одласком на Запад са циљем придруживања глобализацији заснованој на усвајању либералне доктрине, тако је и Никонова реформа следила циљ глобализације засноване на православљу, чија је руска верзија морала бити доведена у склад са грчком, до тада знатно искривљеном римокатоличком теологијом. Као што је Горбачов позајмио либерализам од Запада, тако је и Никон спровео реформу уз ангажовање теолога из Грчке и Кијева.
И Горбачовљеви либерали и Никонови кијевско-грчки теолози наишли су на снажан отпор говорника руског матерњег језика који су видели опасност од некритичког увођења западне науке у руске традиције. Горбачов је био западњак, а цар Алексеј Михајлович је био гркофил.
Глобална мисија одбране светског православља руског цара ласкала је Алексеју и Никону. Горбачов се озбиљно надао да ће се придружити Западу, имајући нуклеарно оружје и извозећи нафту и гас. Отпор такозване „руске партије“ за оба лидера био је лични изазов и морао је бити искорењен.
Публицитет и школско питање
И Горбачовљева перестројка и Никонова „исправка књига“ почеле су информативном припремом друштва. Перестројка је користила такозвану „отворености“, на основу које се мењала линија у медијима и мењао наставни план и програм школских програма. „Исправка богослужбених књига“ покренула је такозвано „школско питање“, које је почело у време владавине Михаила Федоровича, оца Алексеја Михајловича. На тај начин, перестројка је имала корене у ери Хрушчовљевог „одмрзавања“.
Као што се у доба отворености у СССР слио ток самиздата и почело је објављивање дисидентске литературе објављене на Западу, тако је 1640. године Петар Могила, позната личност кијевске православне просвећености, покренуо иницијативу да се у Москви оснује манастир за учене монахе из братства кијевског Богојављенског манастира, при коме је постојала Академија која је у настави користила западне богословске текстове.
Када је настајао манастир у Москви, предложено је да се организује школа за учење грчког језика и словенске писмености за децу бојара. Као пример је наведена Молдавија, где су се на овај начин успешно борили против латина.
Могилина иницијатива није спроведена у дело, али је пет година касније отворена грчка штампарија у Москви – за полемику са римокатолицима и лутеранима. Од 1646. године грчки учитељи су почели да долазе у Москву. Текстови су превођени са латинског. Школство се развијало брзим темпом.
И период отворености и период школства карактерише изузетан идеолошки препород. Горбачов је одлучио да СССР изађе из граница „гвоздене завесе“. Цар Алексеј је одлучио да Москва неће моћи да се узвиси затварањем од света, а кијевска учености је нешто чиме се треба наоружати, јер комбинује западну методологију са православном, не латинском, већ источњачким и грчким богословљем.
Почело је пресађивање кијевске учености у Москву, а одбачени су страхови митрополита Филарета од латинизованог кијевског православља. Сукоб између Горбачова и Лигачова, који су веровали да се социјализам не може побољшати капитализмом, ишао је на истој линији. У овој борби, Лигачев је поражен, као и Филарет.
Подела елита и друштва. Утицај Запада и одбрамбена позиција Москве
У Русији свих верзија њене државности, моћ основног јавног мњења била је велика. Цареви и генерални секретари могли су да га игноришу, али у Московском царству и у СССР-у, а у периоду отворености деспотска власт је била немогућа. Идеја о јединственом васељенском православном цару свих хришћана натерала је московске цареве да се приближе свету православља и, пре свега, Грцима, који су се под утицајем папизма и његове догматике веома променили.
Завичајна руска средина, како у Москви, тако и у провинцији, била је равнодушно према „светским хоризонтима“. Овде нису хтели да пусте своје краљеве на светску арену. Разлике између начина на који су исповедали веру свети оци, а како Грци и кијевљани, откриле су утицај латинизма у западним православним школама.
Глобалну геополитику Руси су одбацили по цену напуштања свог идентитета. Због овога је дошло до староверског раскола. Управо из овога је данас израстао државно-патриотски тренд антилиберализма и антизападњаштва, који је добио своје званично „паковање“ у виду умереног конзервативизма.
Државници савремене Русије су прототип старовераца. Кроз Русију пролази стална тема сукоба између глобализма и аутаркије, позива на глобалну мисију и супротстављање њој, са становишта заштите отаџбине, која се може разлити и уништити у случају мешања са нечим из глобалног света – православља, демократије, слободе, једнакости и братства или класне или неке друге врсте солидарности. Свака глобалност се сматра ризиком од губитка јединственог идентитета, што захтева супротстављање универзалистичким концептима.
И Горбачовљеве и Никонове реформе замишљене су као конструктивни програми друштвених промена, које просвећени елитни мисионар уноси у архаичну локалну народну масу. Свака реформа треба да буде: конструктивна, да доноси оне промене које не уништавају друштво, већ га јачају, помажу да се прилагоди промењеним условима.
Међутим и Горбачовљева и Никонова реформа изазвале су раскол у друштву са погубним последицама. Горбачов и Никон нису решили проблеме свог времена, али су у изобиљу стварали нове, додавали старе и стварали наткритичну масу деструктивних тенденција. Државност, духовна средина, културни и цивилизацијски идентитет народа су оштећени, а та оштећења још нису зацељена, утичу на наше животе и настављају да стварају ланце криза и сукоба.
Аналогија између заплета Никонових и Горбачовљевих реформи (уз сву њихову јединственост и специфичност), која се манифестује, када се упореде главни догађаји обе епохе, заправо је у одразу сукоба између Истока и Запада који је својствен Русији у различитим епохама.
Избор историјског пута, оријентира, ауторитета је вечна тема руских спорова. Овај спор се у Русији наставља и сада, посебно се разбуктавши у вези са крахом либералног западњачког модела и захтевом да се напусти у корист модела који је адекватан Русији, чији обриси нису до детаља јасни.
Историјско сећање Руса на реформе и њихову друштвену цену је разлог за опрез који многи људи погрешно схватају као пасивност и недостатак пасионираности. Из тог разлога је умерени конзервативизам, који је сада линија која се највише подржава у јавном мњењу.
Руски културни код је врло специфичан и успешне ће бити само оне реформе које буду у стању да се на њега ослоне, а не да му се одупру и не покушавају да га насилно преправе. То је главна лекција коју сви реформатори у Русији морају да науче, ма колико њихове реформе биле добронамерне. На тридесету годишњицу распада СССР-а овај закључак би требало да изгледа посебно разумно.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://russtrat.ru/russkiy-geopoliticheskiy-kod/29-noyabrya-2021-0010-7265