Црква и национални рад

Када разматрамо проблем српске националне свести у прошлости, прво се сусретнемо са питањем када су Срби уопште постали свесни да чине, речју Ернеста Ренана, „велику солидарну заједницу, оптерећену осећањем жртве која је поднета и жртве која ће се подносити“. Да ли се уопште може говорити о српској националној свести у средњем веку, ако је natio нововековни социјални конструкт, који је зачет у време апсолутних монархија а пуну зрелост достигао у либерализму 19. века, како већински тврди модерна друштвена наука?

Национализам Светог Саве

Насупрот томе, српски Златоусти је уочи Другог светског рата са катедре Коларчевог универзитета поручивао Србима како је „национализам српски старији од европског за пуних 600 година“. Ова теза Светог владике Николаја (Велимировића) не само да делује као научно неодржива импровизација са становишта друштвене науке заробљене у стереотипе окцидентализма, већ је она и етнофилетистичка из угла модернистичко-екуменистичке теологије. Има ли симболички јачег доказа о провалији која постоји између Николајеве и модернистичко-екуменистичке теологије од чињенице да је Свети владика Николај изабрао баш празник Недеље Православља, када Црква прославља победу Правоверја над иконоборачком али и свим другим јересима осуђеним на седам Васељенских сабора, да одржи „етнофилетистичко“ предавање о национализму Светог Саве.

При томе, свети владика Николај у свом предавању не само да говори о Савином национализму, већ објашњава и његову садржину, односно програм деловања првог српског архиепископа: „Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу,“ говорио је златоусти владика 1935. године.

Нови Израиљ

Да нам историјски извори дају основа да говоримо како о Савином национализму, тако и о српској националној или народносној (ethnos) свести (што је терминолошки прихватљивије сушичавом методолошком пуризму) у доба првих Немањића, показао је, пре свих, у својим бројним радовима академик Милош Благојевић. Тако у раду под насловом „Срби – изабрани народ: О националним и државним интересима у делима Доментијана“ Благојевић тумачи део у коме хагиограф пореди Светог Саву са апостолом Павлом, јер „не престаде учећи своје отачаство, свагда, дан и ноћ“. „Апостол Павле је учио три године целу васељену,“ вели Благојевић, „док је свети Сава поучавао целог живота, дан и ноћ, своје отачаство, односно своје саплеменике. Наведеном констатацијом (хагиографа) уједно су у први план истакнута патриотска осећања српског светитеља, као и делатност која је према тадашњим мерилима била најважнија за српски народ, за отачаство, односно државу“. А Светом Симеону и Светом Сави је још од оснивања Хиландара било најпрече да приведу Господу један нови народ, јер као што вели Сава поручујући оцу да дође на Свету Гору, „из тебе ће порасти други Израиљ“.

Рано преминули тумач естетике српских житија и ђак чувеног Виктора Бичкова, ђакон Милорад Лазић истиче како „ауторову локацију чисто етничког поимања народа, као ‘привођења Господу’ српског етноса, који као целина бива призван на црквеност, тј. пуноћу естетичке егзистенције не треба искључити као могућност“. Да поимање библијског појма „новог Израиља“ код нашег средњовековног клира није било само литургијско-еклисиолошко, како тврди модерна глобалистичка теологија која је, речју Ивана Иљина, „противник сваког израза националне самобитности,“ јасно сведочи запис архиепископа Никодима из 1319. године: „свєтаго нашєго господина Симєѡна и новаго мироточьца вь новорожденнѣмь Израилы, рєкшє в срьп ‘ сцѣи зємли“. Пошто „нови Израиљ“ са српским народом изједначава, како примећује М. Благојевић, „не један учени монах, већ српски архиепископ Никодим, онда се с разлогом може закључити да је такав био и став званичне Српске цркве“.

Национални предзнак

Док Немци до 19. века, како указује Хаген Шулце, Царство нису доживљавали као отаџбину већ покрајину чији су били поданици, па су себе дефинисали „као Саксонца или Баварца“, а „у покрајинском кнезу су видели pater patriae,“ дотле српска монашка елита у делима династичке књижевности даје монархији јасан национални предзнак. Тако Данилов настављач описујући стање после битке код Велбужда вели: „од сада српско краљевство и бугарско царство биће уједно састављени и биће мир“.

У Енглеској је у судству латински језик био замењен енглеским тек током Кромвелове национал-револуционарне диктатуре (1652. г), а у Француској се крајем 18. века само у 15 од 83 департмана говорио француски језик. Насупрот томе, Срби захваљујући труду Светог Саве већ почетком 13. века добијају на српском језику најпрестижнију правну збирку оног времена – Номоканон у 14 титула („а нашим језиком се кажу Законоправило“), а у Студеници прве фреске са натписима на српском. Закони и фреске на српском језику најбољи су доказ у прилог Николајевој тврдњи да Савин национализам укључује народну државу и народну културу.

Савин хиландарски и студенички рад на стварању законодавства, књижевности и фрескосликарства на народном језику не би био одржив да „самодржавно“ српско отачаство („самодржавно“ је у међународно-правном смислу постало са крунисањем Стефана Првовенчаног 1217. године) није 1219. године постало и „самоосвећено“ добијање самосталне народне Цркве, у којој више није било места за двојицу епископа Грка. Нема уверљивијег доказа о Савином родољубљу од јетке критике охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, иначе ватреног панхеленисте и поборника источног папизма. Савино напуштање Свете Горе и рад на стицању аутокефалности био је за Хоматијана доказ да је Саву „поробила љубав према отаџбини, отргнувши га из утврђења – Свете Горе, те подвижника претворила у управитеља и старатеља за световне ствари“.

Народни задатак

Српска национална свест, формирана у средњем веку у окриљу аутокефалне Цркве као превасходно заветни идентитет једног етноса преображеног у „народ Божији”, била је на почетку 20. века на прагу да се успешно трансформише у националну свест једне модерне масовне политичке нације. Формирање југословенске државе, а нарочито прелазак са идеологије компромисног на идеологију интегралног југословенства 1929. године, спречили су формирање јединственог српског државно-политичког простора (у виду српске независне државе или велике федералне јединице) који би служио као калуп за формирање јединствене модерне српске нације. Зато се данас српски народ суочава са реалном опасношћу да они његови делови који живе у границама некадашњих Брозових федералних јединица, а сада независних држава, утону као етнос у политичке нације које се представљају као једини носиоци државности – хрватска, црногорска и босанска политичка нација.

С обзиром на своју организацију, Српска црква једина данас може да сачува српски народ од асимилације у наведене политичке нације, које се у овој фази спроводи кроз представљање двојног националног идентитета као егзистенцијално нужног и стога прихватљивог. Да би српски црквени клир, а пре свега његов епископат, могао да одговори овом народном задатку, онако како су то чинили славни карловачки митрополити, морао би непрестано да има у виду пример Светог Саве. А он, по речима Теодосија, „састрадаше и душом за отачаство“ знајући, као што опомињаше своје епископе на Жичком сабору, „да ћемо и за једну једину овцу од главног пастира Христа у онај велики последњи дан јављања Његова бити испитани“.

ИЗВОР: Печат