НЕМАЊА ВИДИЋ,дипл.инж.
Београд, Недељка Гвозденовића 10
063 234 814
Београд, 04.05.2022 МАТИЦА СРПСКА
Председнику
Секретару Одељења језика и књижевности
21000 Нови Сад, Матице српске 1
Поштовани,
Достављам Вам примерак дописа упућеног Привредном суду у Београду поводом покретања судског поступка ради неподношења завршног рачуна удружења СРПСКА АЗБУКА. Из њега се види као главно следеће:
- Српско правосуђе се грчевито бори за право адвоката да у парничним поступцима користе латиницу у српском језику, у чему готово да не заостаје иза великог гробара ћирилице проф.др Ранка Бугарског.
- Српско правосуђе се уопште не позива на уставни пропис о језику и писму,него на Закон о парничном поступку којим је дата могућност муљања по питању писма,како би се привео крају процес слања ћирилице на српска гробља.То муљање омогућава Правопис српскога језика Матице српске, којим је и ова хрватска латиница проглашена српским писмом.
Да се Законом о парничном поступку хтела осигурати неприкосновеност
ћирилице у српском језику,она би била прописана једном једином реченицом: “Странке и други учесници у поступку подносе суду своје тужбе,жалбе и друге поднеске на српском језику и ћириличком писму“,и то по узору на члан 104. Закона о парничном поступку Хрватске :“Stranke i drugi učesnici u sporu podnose svoje tužbe,žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.“
А како се у Србији муљањем обезвређује њен Устав, види се из члана 97 Закона о парничном поступку:“Странке и други учесници у поступку подносе суду своје тужбе,жалбе и друге поднеске на језику који је у службеној употреби у суду.“
Данас у Хрватској латиница ни теоретски не може бити угрожена од ћирилице,али је то озбиљна држава са родољубивим лингвистима, па се у сваком сегменту тамношњег друштвеног живота истичу хрватске вредности и негује патриотизам.
Матица српска није разумела, или неће да разуме,да ћирилица нестаје зато што јој одузет карактер српске националне вредности увођењем и хрватске латинице у српски језик као другог српског писма,и то њеним правописом.Смисао уставног прописа о језику и писму и јесте у томе да се српски језик армира само ћирилицом.А функција уставног прописа није само у томе да српски народ буде натеран да српски језик пише ћирилицом, него и да га ка томе усмери. Данашњи
лингвисти и данашња власт су онемогућили примену обе наведене функције уставног прописа.Матица српска ни не обећава да ће свој правопис ускладити са Уставом, а председник државе није ништа учинио да народ чује шта пише у Уставу,,него чак уопште ни не спомиње уставни пропис о језику и писму,него шири у народу управо учење из српског правописа- да је „наша“ и латиница.
Док је председник Матице српске рекао Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма и има тако и да остане,ми који бранимо ћирилицу од Матице српске и од САНУ,па и од високошколованих Срба уопште,сматрамо да је нама историја дала лингвисте који нису показали жељу и способност да осигурају трајање ћирилице као једне од темељних идентитетских вредности српског народа.Они су остали верни другу Титу,односно његовом духу југословенства и братства са Хрватима,док су се лингвисти суседних народа грчевито борили и изборили за место свог народа на културној мапи света стварањем свог језика на темељу српског . Писмо тих хибридних језика је искључиво хрватска латиница,док су српски лингвисти оставили у аманет свом подмлатку и народу уопште да се копрца у двоазбучју и њиме разбија своје јединство.Оно је потребно увек,а нарочито је судбоносно по српски народ у Републици Српској данас када је очигледно да се он не може бранити оружјем, него само културом.А да је он тамо саморазоружан управо културом,понајбоље се види се из обезвређивања ћирилице.Наиме, сви тамношњи политичари се заклињу да су против сарајевске унитаризације,а своју националну ћирилицу су готово сасвим заменили унитарном српско-хрватско југословенском латиницом.Учешће у томе тамношњих филозофских и филолошких факултета је огромно,више нечињењем него чињењем.На пример,док је декан Филозофског факултетра у Српском Сарајеву била лингвисткиња проф.др Милана Бабић он се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом,а кад је декан постао професор историје одустало се од хрватске латинице у српском језику. Истовремено са Бабићком тамо су предавали и највећи данашњи лингвистички ауторитети професори Милош Ковачевић и Јован Делић!Не само да су они били сагласни са „српским богатством двоазбучја“,него је Делић чак јавно називао милитантним оне Србе који се залажу за усклађивање српског правописа са уставном нормом о језику и писму:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Можда српски лингвисти и нису свесни колику су штету учинили свом народу нормирањем српског језика на два писма, чиме су легализовали широко раширено уверење у необавештеном народу да је „Вук нама смислио и нашу латиницу“, па је потребно да им се наведу и други примери који сведоче о последицама таквог чина:
Не само у Србији,него и Републици Српској адвокати су опредељени за латиницу вероватно најмање 98,5%,колико и у Улици Матице српске у Новом Саду.У истом духу је и већ дводеценијска пракса судства у Републици Српској да се ћириличка пресуда може добити само онда ако се изричито захтева.Томе се приклонио чак и Врховни суд!.И што је још горе- тамо су решења о регистрацији предузећа латиничка. Онај ко затражи ћириличко поприлично биће кажњен поприличним чекањем.Па може ли бити службеније употребе писма од оне у правосуђу,и по чему се та република назива српском ако ћирилице нема ни у судству,осим што је у њој већински српски народ?
Кад сам у Брезовом Пољу код Брчког благо приговорио честитом Илији Маглајчевићу због исписивања имена продавнице латиницом, и при том му рекао да је српско писмо само ћирилица, он је поцрвенео од стида и узбуђено
ми рекао:“Али то мора бити негдје записано.“Е, мој добри Илија, у српском правопису је записано нешто сасвим друго,смртоносно по ћирилицу!
Без ћирилице као отпорне тачке српског народа Република Српска после Радована Караџића и Момчила Крајишника све више личи на празну љуштуру, испражњену од српских идентитетских садржаја. Кад је у њој укинута војска па нема ко да чува гранично камење, ништа нормалније од тога да Срби своју земљу обележе ћирилицом.У том смислу још пре 20 година проф.др Мато Пижурица био је на уистину српском путу када је први писао о ћирилици као сведочанству српског суверенитета над српском земљом.
Скрећем Вам пажњу на следеће лутање српске лингвистике по питању писма,које је очигледно и за лаике:
-Главни редактор правописа проф.др Мато Пижурица био се учланио у Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад зато што је ћирилица угрожена,па је чак и први употребио израз да треба водити рат за ћирилицу.На првој редовној скупштини удружења рекао је ово:“Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“, а потом у школству, од основне школе до Универзитета.“ Дакле, тачно је погодио да је највећи проблем у лингвистици, јер је она за два српска писма.
– Када је Пижурица видео да у лингвистици нема подршке за једноазбучје, променио је плочу говорећи да су два писма српско богатство и да ћирилица није угрожена.
– Главни рецензент правописа академик Иван Клајн јавно је оспорио став Пижурице речима да два писма нису никакво богатство него баласт, те да ће се и Србима поново догодити једноазубучје, али овога пута у латиници.И још није крио радост што је латиница већ победила, а ћирилица остала још само као режимско писмо!
У прилогу Вам достављам и фотографију транспарента у Београду с поруком:
ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ
Мисли се на најновији закон, инициран од стране државног врха, који је представљен и доживљен у јавности као спасоносан по ћирилицу, и којег новинар ПОЛИТИКЕ у разговору са проф.др Сретом Танасићем поводом ступања на снагу истог разуме као почетак њеног новог доба.Тај закон је тешка подвала српском народу, којим се српско национално писмо шаље у његово загробно доба.
Биће таквих транспарената још, па и када будемо органозовали протест испред Матице српске, јер морамо показати народу да је лажна свака брига за ћирилицу у њеном двојству са хрватском латиницом.
Основни смисао овог писања је порука Матици српској да није довољно то што њен председник броји ћириличке уличне натписе две деценије после истог бројања од стране удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад,па се још и јавно запрепасти кад их данас налази читавих 1,5%! Као и што није довољно то што њен председник истиче да је све ћириличко што она објављује.Она је,и по самом свом имену, обавезна не да чува преостале трагове ћирилице, као неки њен музеј, него да чини све што је потребно да би српско национално писмо било враћено српском народу у пуном суверенитету.А оно основно што је потребно да она уради је усклађивање српског језика са српским Уставом-једно писмо за један српски језик.То правило важи за читав остали свет,а важило је и за Србе све док се нису упустили у југословенство и братство са Хрватима.
Године 2001. одазвао сам се да присуствујем једном скупу о ћирилици на Филолошком факултету у Београду, којег је организовао члан ЋИРИЛИЦЕ дипл.инж. Владимир Лепојевић уз помоћ декана факултета Рада Божовића.Том приликом проф.др Мато Пижурица је своје излагање завршио овом реченицом:„На крају,подржавам став господина Немање Видића да је писмо државно питање.“Наиме, један мој текст објављен је у ПОЛИТИЦИ који месец раније био је управо под насловом „Писмо је државно питање“.Касније сам много критиковао тог професора зато што је он главни редактор Правописа српског језика Матице српске у коме је записана норма о два српска писма, не знајући тада да је он само истурен на врху латиничког леденог брега.У то сам се коначно уверио тек у задње време када су удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд заједно покренула иницијативу код Одбора за стандардизацију српског језика да се српски правопис усклади са српским Уставом, а она није ни стављена на дневни ред седнице Одбора, него им је одговорио председник само у своје име.Јесте он том приликом тачно рекао да је правопис од огромног значаја за судбину ћирилице, а да закон има само извесни значај,али се није усудио да понуди Одбору да се изјасни о иницијативи удружења.
Откад Матицом српском руководи проф.др Драган Станић она није показала ни најмање поштовање према ћириличком делу Драгољуба Збиљића,које нема премца у српском народу,него га је игнорисала.Али његове књиге су ушле у српске библиотеке па ће сутра истинољубиви људи ценити да се та српска национална институција о њега тешко огрешила, наносећи тиме штету народу чијим новцем се она издржава.Осим што би она своје искрено опредељење за трајање ћирилице показала усклађивањњем правописа са Уставом,то исто она би постигла и давањем признања Драгољубу Збиљићу.
С поздравом, Немања Видић
У прилогу текстови Немање Видића: Привредном суду у Београду
Стуб српског срама
Држава Србија шаље ћирилицу у загробно
доба
Досадашњим објавама чланака и издавањем књига господина Видића и господина Збиљића проблем „двописма“ у Срба је детаљно објашњен , како у својој генези тако и у проблематици стања садашњег тренутка. Добрим дјелом њима захваљујући , изнешену истину не жели да види само злонамјерни или отупјели .
И поред тога што се чини да њихов рад не наилази на плодно тле и подршку , веома је битно подржати њихово прегнуће и помоћи сваку акцију у том правцу .
Ако ништа друго потребно је спроводити законски минимум који ће гарантовати појавност ћирилице у обавезној писаној административној комуникацији . Остала „слободна“ употреба ћириличног писма која се не може законски условити ће наступити када средња старосна годишта наше популације постану харизматичнији емитери културног и идентитетског сентимента . Или у другој варијанти потпадање под други цивилизацијски утицај културе која пише ћирилицу .