Чича

Његова биографија подсећа на колективну историју народа ком је припадао. Тријумфална и трагична, тужна и узвишена, часна у времену бесчашћа:

Победник и јунак три рата, два Балканска и Великом, у четвртом непоражен постао губитник, жигосан и разапет на правди Бога коме је верно служио до задњег часа.

Био је први гералац поробљене и прва жртва осрамоћене и посрнуле Европе. Уместо стрељачког вода, Крцун му је сасуо пун шаржер у главу у присуству јавног тужиоца Милоша Минића и стражара који су га спроводили. Претходно га је опсовао и ударио дршком пиштоља.

Дража се, везан, бранио пљунувши му у лице. Одсекли су му главу, тело уништили киселином и кречом. Лобању су ратних деведесетих ископали и бацили у ужарену пећ смедеревске железаре, сведоче њихови шофери.

Да ли да заварају траг или да обесхрабре све који трагају за његовим земним остацима?

Каква мржња!? Још већи страх џелата. Откуд толика располућеност једног бића!? Српског.

Џелат са црвеном жабом на капи окупан у крви својих сународника заклео се свом будућем егзекутору идеолошком вођи да ће се лично обрачунати са реакционарним снагама у Србији. И одржао је обећање, убијајући најпре своје Ужичане без суда и пороте, без права на одбрану и сведоке. Са истом страшћу се обрачунавао са “домаћим издајницима” и својим друговима инфорбировцима.

Био је неприкосновени господар живота и смрти у Србији. Оснивач Озне и њен први шеф у Србији. Прек, инпулсиван, суров и немилосрдан није се устручвао да ноћима ислеђује и терорише утамничене, свестан или не,да је и сам заточеник једне сурове идеологије која ће у име социјалне правде и равноправности оставити огромне последице на колективно биће српског народа. Али и њему пресудити у зениту моћи.

Откуд тако дубок порив за понижењем пораженог и везаног? И то хероја из три рата, четврти трагични да не помињемо.

Дража је био заветник части и војник отаџбине. Није одступио ни када је одступница представљала једини излаз из чељусти бољшевизма. Преживео је Турке, Бугаре, Аустроугаре, Немце и њихове квислинге, али и поред залагања западних савезника, апела велике списатељице Ребеке Вест, Трумановог и Де Головог одликовања, завршио је и без права на опело и обележје последњег почивалишта.

“Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. Позивао сам новинаре целог света и тражио мисију црвене армије. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад”, рекао је на крају инквизиторског суђења човек о коме и данас круже предрасуде, неистине и контроверзе.

ИЗВОР: https://www.in4s.net/cica/