Част једног човека нешто је што стоји изнад живота
-Сигисмунд Краков-
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Сигисмунд- Сигмунд /Zygmunt/ Краков рођен је 3/15. априла 1849.г. у Варшави, од оца Лудвика “старог рeволуционара из пољских устанака 1830. и 1863“ и мајке Паулине (1813-1882) “ од Рађејовских, који су дали Пољској кардинале и маршале, а која је сама била позната пољска књижевница“ (Краков, 2004, 28). Њена књижевна дела су: “Pamiętniki młody sieroty“; “Powiesci starego wędrowcа“; “Rozmowy matki z diećmi“; “Niespodzianka“; “Wieczory domowe“; “Obrazy i obrazki“; “Proza i poezyja polska, wybrana i zastosowana do uźytku młodzieźy źeńskiej“; “Wspommenia wygnanki“; “Nowa ksiaźka do naboźenstwa dla Polek“. По оцу родослов породице досезао је 1665.г, до Јана Кракова, носиоца церемонијалног мача за време краља Михаила Висњовецког (Стојић 2019, 353). Мединицу је дипломирао 1872.г. на Универзитету у Хајделбергу / „Универзитет Рупрехт-Карл“/ са оценом cum laude superato, стекавши звање доктор медицине и хирургије.
Из првог брака имао је сина Лудвика.
Имао је сестру Зофју и брата Казимира. Након пољског “јануарског устанка 1863“, године 1865. настанио се у Паризу, радећи у Пастеровом институту. 1885.г. дошао је у Србију као добровољац у српско- бугарском рату, као војни лекар. Из звања “контрактуални снаитетски помоћник“ 13/27.9.1889.г. унапређен је у звање “санитетски поручник“
Санитетски поручник лутеранске вероисповести, војни лекар 14.пешадијског пука, Сигисмунд Краков веначо се са крагујевачком учитељицом, у изводу из књиге венчаних означена подацима “Персида Ђоковић, кћер Аћима и Пелагије Ђокић, рођена 11/23. новембра 1869.г.у Пријељини“. Коментаришући исти документ, Биљана Стојић указује да је у питању “Персида Недић, сестра Милана, Милутина и Божидара Недића, даља рођака краља Петра Карађорђевића“ . Милан Недић рођен је из брака учитељице Пелагије, “унуке кнеза Николе Станојевића“, преко кога су у средству са дипломатом Константином Фотићем и бившим министром правде Крањевине Југославије и лидером покрета “Збор“ Димитријем Љотићем. Следи да је супруга Сигмунда Кракова била сестра по мајци генерала Милана и Милутина и резервног официра –ратног инвалида Божидара Недића.
Венчање је одржано 3/15.маја 1892 у цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу Сигисмунду је то био други, њој први брак. Поводом његовог првог брака и захтева за развод, првостепени суд у Крагујевцу обратио се 7/19.12.1891.г. Министарству просвете са молбом да оно од евангелистичког пастора- цркве у Београду “набави сва правила“ везано за околност да је прва супруга Михалина “оставила Сигисмунда пре 6-7 година“. Министарство просвете узвратило је информацијом од 02/14.01.1892. да “У Немачкој црква и свештенство нема никакве свезе с разводима бракова, јер то обављају грађански судови,… шаљу се правила одштампана из обичне књиге“. Брак је разведен и отклоњена препрека за склапање новог. Околности скапања барка изеђу његових родитеља Станислав Краков представља нешто другачије. По њему, Сигисмунд је оставио у Паризу прву жену, Пољакињу и свог сина из тога брака старог осам година; “како му је жена у међувремену умрла, решио је да остане у Србији и да се венча…“. У некрологу из 1910.г. објављено је да је преминуо након ‘из почасти чинодејствовања“ војног проте Саве Келића, коме породица изражава посебну захвалност.
Из брака Сигисмунда и Персиде 16/24 марта 1895.г. рођен је 16/24 марта 1895.г. у Крагујевцу Станислав, писац капиталних дела српске књижевности, “човек са 18 одликовања, 14 рана, три смртне пресуде“ .
Како су објавиле “Мале новине“ од 1/13.9.1899.г. “Сигмунд Краков, контрактуални санитетски поручник, родом из Варшаве, поданик руски“ добио је српско држављанство.
По потреби службе распоређиван је у војне гарнизоне у Крагујевцу, где је 1897-1898. био и управник хируршког одељења војне болнице, затим у Нишу /од 21.априла-4.маја 1901.г./, Лесковцу /од 12-25.10.1901.г./, Књажевцу /од 8.-21.маја-1902/, Зајечару, Кладову /од 9.-22.септембра 1903.г./, Београду /од 13.-26.новембра 1907.г./.
Наредбом министра војног бр.3595 од 09/25.септембра 1903.г, по потреби службе, “за трупног лекара гранизона кладовског одређен је санитетски поручник Сигисмунд Краков, до сада трупни лекар гарнизона књажевачког“.
- године краљ Петар одредио је др Сигисмунда за његово личног лекара током лечења у Брестовачкој бањи. Утиске о томе Станислав Краков завршава речима: “када је, после више од месец дана лечења, краљ Петар напустио Брестовачку бању, мој отац је пратио краљевски караван кола на коњу. Велика и густа прашина која се дизала са сеоских путева при проласку толиких кола, и у којој је данима јахао, учинила је да је мој отац, дошавши са краљем у Београд, изненада пропљувао крв. И када сам у кладовској тврђави дочекао мога оца, по повратку из престонице, он је донео краљеву слику са потписом, педесет златника, играчке и књиге за мене, али и почетак туберкулозе“ .
Наредбом министра војног бр.9320 од 13/27. септембра 1907.г, уместо санитетског поручника Јосифа Радуловића одређен је Сигисмунсд Краков, “до сада трупни лекар у команди кладовске тврђаве“, за вршиоца дужности трупног лекара Осаманаестог пешадијског пука “Престолонаследника Краљевића Ђорђа“ и управника привремене бањичке амбулаторије.
Умро је у Београду 12.марта 1910.г. У српској штампи публикован је тим поводом некролог: “Са болом у души јављамо сродницима и пријатељима, да је наш мили никад заборављени муж односно син Др.Сигисмунд Краков, санитетски поручник, преминуо 12 марта у 1 сат по поноћи у 60.години живота свога. Овом приликом не можемо пропустити да не изјавимо нашу дубоку захвалност г.г. лекарима који се труђаху да покојника од смрти спасу;а нарочито г.др.Поморишцу који се труђаше да му болове ублажи, и бдијући целе ноћи над болесичком постељом, на чијим је рукама и душу испустио. Господину Сави Келићу војном проти, који из почасти чинодејствоваше. Господи официрима, и војним лекарима, пријатељима и познаницима, који у тако великом броју покојника до вечне куће испратише. Београд 17.марта 1910.г. Ожалошћени: супруга Персида, синови Лудвик и Станислав и остала многобројна родбина“. Тимочка места службовања- Књажевац, Кладово, Зајечар до сада нису обележавала успомену на др. Сигисмунда Кракова изузев кроз неколико података у публикацији “150 година Болнице у Књажевцу /1851-2001/“ Драгана М Ивановића Шакабенте .
О његовом сину Станиславу постоји запис википедије : Краков је човек чудесне животне и идејне вертикале. Увек је био исправно опредељен и свесно жртвован за српску идеју. Био је пример како се треба борити, како треба писати, како треба политички деловати и како треба веровати у храброст. У њему је створена синтеза националног, модерног, традиционалног, десног и храброг Србина који својим примером негира тезу овдашњих књижевника да је само антинационално писање у жанровском распону од „посттитоизма“ до антиратних додворавања једина српска књижевност која вреди и која влада овдашњом сценом.
Носилац је одликовања: Бели орао са мачевима 4. степена; две златне медаље за храброст; Официр румунске круне; носилац Албанске споменице; Крст милосрђа.
- године емигрирао је у Аустрију, а потом у Француску, где је наставио да живи. У Београду је, у одсуству, осуђен са смрт стрељањем.
Умро је као заборављени емигрант у Швајцарској, 15. децембра 1968. у потпуној беди.
*За помоћ у прикупљању грађе, коју презентујемо у прилогу, аутор посебну захвалност дугује Архиву Југославије Београд и господину Мирку Демићу директору Народне библиотеке “Вук Караџић“ Крагујевац
