- „Нећете ми замерити, господо, што сам, пре свега, Рус. Али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најдражи интереси српског народа”
- Овако се српском дипломати, обратио цар Николај Други у пролеће 1915. године. Три године касније, а сада пре читав век, брутално је убијен
Међутим, прича из Првог светског рата је познатија. Албанска голгота коју су Срби прошли била би још већа да није било помоћи рускога цара Николаја Другог Александровича Романовог.
Када је рат почео, цар Николај је издао проглас где је поздравио велике победе против аустроугарске војске јер бечка Друга армија, заузета борбама око Шапца, није могла да се придружи својим саборцима на Галицијском фронту. Када је Бугарска ушла у рат на страни Беча и Берлина, то је код Николаја Другог изазвало гнев. Он је 19. октобра 1915. издао манифест у коме,између осталог, стоји:
“Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља./…/ Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“ (1,173). Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију, па је србска армија кренула у повлачење познато као „албанска Голгота“.
Када су војници стигли на албанску обалу Јадрана, њих је чекало још веће разочарење: савезници нису послали бродове који је требало да србску војску пребаце на опоравак у Грчку и другде. Штавише, Италија, која је ушла у рат на страни Антанте, плашила се да Срби не угрозе њене интересе у Албанији. Војска, гладна и исцрпена, била је у очајном положају. Престолонаследник Александар пише писмо цару Николају и моли га за интервенцију код савезника. Цар му је одговорио: “Са осећањем бола, ја сам до скора пратио одступање храбре српске војске у Албанију и Црну Гору. /…/ Победа над непријатељем и Васкрс Велике Србије биће Вама, братском Српском Народу утеха за све што сте преживели.“ (2,199)
Наравно, цар је одмах интервенисао код савезника, тражећи помоћ за евакуацију Срба са албанске обале. Руска Влада је 19. децембра 1915. изјавила да ће у питање довести савез са Енглеском, Француском и Италијом ако се Србима хитно не помогне. Петар Опачић пише: “У међувремену у Паризу и Лондону примљен је демарш цара Николе Другог у коме је захтевано „да треба хитно спасити јуначку српску војску, која ће, у то не сумњам, касније предстваљати велику помоћ у остваривању општег циља“. После ултимативног захтева упућеног председнику Поенкареу и краљу Ђорђу Шестом, француска Влада је иницирала слање ноте влада трију сила влади у Риму да се безусловно мора солидарисати у пружању помоћи Србима. Схватајући сву озбиљност руског захтева, француска Влада је преузела на себе, а то је била жеља и српске владе, главну улогу у спасавању српске војске, те је одлучила, не консултујући Италијане и Енглезе, да запоседне Крф, и да се на том острву, које је удаљено свега 60 миља од албанске обале, концентрише сва српска војска ради реорганизације и опоравка“ (2,204).
Цар је након Фебруарске револуције заједно с породицом интерниран прво у Царско Село, а након што му је Уједињено Краљевство ускратило азил, у Тобољск. Када је избила Октобарска револуција царска породица је премештена у Јекатеринбург, где је 1918. побијена.
Дана 17. јула 1918. године, цар Николај II и његова породица су убијени у подруму куће у којој су били премештени. Цар и његова породица су били пробуђени у 10:30 увече, и речено им је да се обуку, након чега су били одведени у мали подрум где су им рекли да ће да их сликају. Уместо фотографа, Црвена гарда је стала на врата. Уровски, који је био део Црвене гарде је рекао „Морамо да вас упуцамо сада” и упуцао је цара са револвером на краткој дистанци, царицу Александру, престолонаследника Алексеја и четири његове сестре. Такође је упуцао и куварицу, кућну помоћницу, доктора и њиховог пса Џимија. Пре него што је свануло, њихова тела су била превезена камионом у напуштен рудник, где су пажљиво исечени на комаде, натопљени бензином и упаљени. Веће кости су биле растопљене у сумпорну киселину. Било је проглашено да „свет никада неће сазнати шта смо урадили са њима”. Убиство царске породице је послало ударни талас ужаса кроз владајуће породице Европе. Убиство Романових је била дефинитивна изјава сталног одбијања старог режима. До дана данашњег постоје расправе око тога зашто је царска породица била убијена. Троцки је касније признао да је извршење убиства Романових имало већу поруку. Он је рекао да је „убиство цара и његове породице било потребно не да само уплаши непријатеља, већ и да уздрма наше редове, да се покаже да нема повлачења у старе мисли”.
Готово цео век нико није знао где је тачно сахрањена царска породица. Међутим, године 1991. остаци Николаја II, његове супруге Александре и три ћерке пронађени су у масовној гробници недалеко од Јекатеринбурга. Две године касније, 1993. покренута је истрага о убиству породице Романов како би се идентификовали остаци царске породице и њихове свите. Истрага је обустављена 1998. године „због смрти починилаца злочина”.
Међутим, поново је покренута 2007. године, када су се појавили нови докази – откривени су остаци Николајеве двоје најмлађе деце – ћерке Марије и јединог сина Алексеја, који је боловао од хемофилије.
Иако је Руска православна црква 2000. године прогласила Николаја II, његову супругу и три ћерке Олгу, Татјану и Анастасију свецима, она још није признала идентитет Алексеја и Марије.[6]
Посмртни остаци цара Николаја II, царице Александре Фјодоровне и великих кнегињица Олге, Татјане и Анастасије уз државне почасти су сахрањени 1998. године у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу. Церемонији је присуствовао руски председник Борис Јељцин, док је патријарх Алексије II одбио да у томе учествује, с обзиром да Руска православна црква није била уверена да се заиста ради о посмртним остацима царске породице.
ИЗВОР: https://politikon.rs/2021/01/15/car-mucenik-i-srbi-kako-je-nikolaj-ii-pomogao-srbima-i-govorio-o-srbiji-foto/