АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Рођен сам 17. јануара 1951. у Београду. Школске 1966/67. био сам ученик средње музичке школе „Јосип Славенски“ у Београду. Оно што је за ову школу и то време  анегдотски занимљиво јесте својеврстан обичај и, може се рећи, мода измишљања и пришивања надимака. Ти надимци су, природно, морали да личе и одражавају личност која надимак носи, као што карикатура мора да личи на карикирану особу. Ево неколико добрих конкретних примера како је тада та машта радила свашта измишљајући надимке.

Пример 1. Солфеђо је главни стручни предмет у музичким школама, јер  музички описмењава све – и теоретичаре и инструменталисте. Овај важан предмет нам је предавао професор Анастас Анастасијевић који је важио за изузетно строгог наставника.  Реч је о предмету који захтева свакодневно вежбање, што ђацима у том узрасту прилично тешко пада, па су зато и резултати на часовима солфеђа били сасвим скромни. И зато нас је  професор Анастасијевић због наше лењости непрестано опомињао и грдио. Најчешће нам је помињао оца говорећи „Ћаћу вам вашег!“. И тако би професор Анастас Анастасијевић на сваком часу солфеђа бар једанпут поменуо „ћаћу нам нашег“, па је некако природно било да добије надимак – ЋАЋА.

Пример 2. Солфеђо је у класи проф. Анастасијевића Ћаће учио и један високи и покрупни момак (такорећи громада) по имену Александар Маринковић. Аца је у школи „Славенски“ учио да свира тромбон, па је касније, по окончању највишег музичког образовања на Музичкој академији (од 1974. Факултет музичке уметности) постао члан Биг бенда РТ Србије у коме је провео цео радни век.

Главни Ацин хоби у раној младости био је ватерполо. Одушевљено је и редовно ишао на тренинге „Црвене звезде“ у базену Спортског центра Кошутњак. Како се по правилу базени не загревају редовно и довољно, Аца и његови ватерполисти су често тренирали у прилично хладној води. Више пута је помињао тренинге у хладном базену, али се није жалио, нити му је ниска температура воде сметала. Зато је добио надимак – АЦА ПИНГВИН.

Пример 3. Са нама је код професора Ћаће солфеђо учио и Љубомир Љуба Димитријевић, с којим ме од тада па све до данас везује трајно пријатељство и сарадња. Љуба је у „Славенском“ као главни предмет учио флауту, дувачки инструмент који ће по стицању магистарске дипломе на ФМУ предавати у истој школи цео радни век.

Љуба је почетком седамдесетих година прошлог века  у музичком животу Београда (а и шире)  усталасао мочвару учтивих и озбиљних академских музичких кругова, када је са својим барокним триом (флаута, виолончело, клавир) и веома озбиљним барокним програмом наступио у подземном пролазу новооснованог Драгстора у Нушићевој улици. Неки уважени професори Музичке академије су били просто увређени и згрожени, јер су сматрали да се озбиљна музика изводи искључиво у концертним дворанама, а не на пијачним местима где се продаје храна. Тако је концерт у Драгстору био убедљив разлог да наш друг добије надимак ЉУБА ДРАГСТОР.

Пример 4. Наш друг из тих ђачких дана био је и Ратко Буљанчевић. Учио је теоријско–наставнички одсек, био је маштовит импровизатор на клавиру, али и одличан џез перкусиониста (бубљар). Са Ратком смо Аца, Љуба и ја у то време свирали неку врсту фузије џеза и барокне музике. Тај музички бастард је назван Трећа струја и шездесетих година је у свету био веома популаран захваљујући светски познатом америчком саставу „Модерни џез квартет“ (вибрафон, клавир, контрабас и бубњеви). Овај стил нису могли да негују музички неписмени аматери, па смо ми у то време били поносни што за разлику од рокера и народњака читамо ноте. Ратку Буљанчевићу нисмо морали да измишљамо надимак – било је довољно скратити његово презиме, па је у музичким круговима био познат као – РАЛЕ БУЉА.

Пример 5. Моје име је Драган Млађеновић. Како сам од најранијих средњошколских дана испољио дар за организацију, наш професор Ћаћа је школској управи предложио да ми се повери организација школских приредби и концерата. Управа школе „Славенски“ је усвојила Ћаћин предлог, па сам те 1967. у сали наше школе уприличио  „Вече Шекспира“. Позвао сам студенте и студенткиње глуме на Драмској академији (од 1974. Факултет драмских уметности) који су извели дијалоге из најпознатијих Шекспирових драма. Као глумачко дете  (моји родитељи су први брачни пар Високе филмске школе у Београду), волео сам и ја да глумим, па сам те вечери (доста амбициозно и нескромно) казивао монолог Магбета из истоимене Шекспирове трагедије. Наступ сам зачинио ренесансном музиком на гитари, па је ово вече, по мишљењу публике, успело у сваком погледу.

Следећег дана, на часу солфеђа, професор Ћаћа је пожелео да чује утиске о приредби протекле вечери; питао је моје другове: „Како вам се синоћ свидео Шекспир?“. На то питање је скочио Аца Пингвин и рекао: „Ма какав Шекспир. Ово је Шекспир!“, и показао на мене. Од онда сам у музичкој али и широј јавности познат као – Драган Млађеновић ШЕКСПИР.

ИЛУСТРАЦИЈА infoliga.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *