- САНУ је, рекосмо, објавила један такав документ и у њему је речено оно што ни Денис ни Бисера нису чули: да усташки злочини (у Јасеновцу и другде), уз помоћ муслиманских кољача као „хрватског цвијећа“, нису обављени до краја и да ће бити настављени по мерама које буду одређивали Туђман, Алија, арбанашки кољачи и њихови последњи, заједнички, комунистички налогодавци.
АУТОР: Драгољуб Петровић
Приче које из сарајевскога мрака Денис и Бисера шире о томе да САНУ нема других послова него да „пише Меморандуме“ знак је да је бошњачка памет безнадежно осмуђена и да до ње не допире ништа од онога што се у нормалној људској комуникацији може означити као нормално: САНУ је досад објавила један такав документ и њега ни Денис ни Бисера нису никад ни отворили, а камоли било шта из њега зачитали. Зато им овде вреди пренети његову суштину, с надом да ће се макар нешто од тога пробити до оне сужене свести из које се разазнаје једино бунцање о „умножавању таквих докумената“.
САНУ је, рекосмо, објавила један такав документ и у њему је речено оно што ни Денис ни Бисера нису чули: да усташки злочини (у Јасеновцу и другде), уз помоћ муслиманских кољача као „хрватског цвијећа“, нису обављени до краја и да ће бити настављени по мерама које буду одређивали Туђман, Алија, арбанашки кољачи и њихови последњи, заједнички, комунистички налогодавци. Комунисти су 1945. Србе у Хрватској и БиХ оставили под влашћу оних који су их пре тога клали четири године, с налогом да тај посао наставе „у тишини“ током следећих деценија, а да га од 1991. продуже једнако отворено као и педесет година раније. И тако се догодило да је у „БиХ Федерацији“ 1995. остало 40.000 Срба (четири године раније било их је преко пола милиона, а четири деценије пре тога тамо није било другога народа осим Срба нири другога језика осим српскога). Да ће се то догађати у Босни и Хрватској, аутори Меморандума су прецизно навели (нису, истина, мислили о томе да ће Алија тамо довести муџахедине и да ће њих и Денис и Бисера и сад неговати по селима у којима су поклали Србе па се мирно уселили у њихове куће). И показали да ни у овом данашњем (као ни у оном давнашњем) „бошњачком караказану“ нема места ни за шта друго осим за зло и мржњу.
Ни хрватска ни бошњачка кољачка памет, дакле, нема потребе да се „повторава“: она је оквалификована у оном једином Меморандуму и Денис и Бисера немају потребе да траже ни други ни девети: тамо где они стижу може се чути једино бошњачка реч.
Последња људска од њихових истоверника чула се у Баљвинама.
А за сву ову причу, не знам зашто, учинио ми се занимљивим и један необичан податак: Непрофитна међународна организација »Проџект имплисит«, која је, „у сарадњи са чувеним и најстаријим америчким универзитетом Харвард из савезне државе Масачусетс, између 2002. и 2015. године, спровела истраживање о расизму у Европи анкетирајући чак 288.076 белаца са Старог континента. И ових дана саопштила: »Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија«“. Мислим да се тим налазима може, пре свега, хвалити Србија будући да су Исланђанима најближи суседи мирољубиви Ескими и поларни медведи, а Срби се нашли поред („бивших Срба“) Хрвата и Бошњака, а потом поред Бугара, Грка, Турака, Шиптара, Мађара, Аустријанаца, Немаца, Талијана – којима су српске главе увек би[ва]ле најјевтиније, па потом поред Американаца, Енглеза, Француза и осталих „евроунијатских непоменика“ који су Србију, под крилима „Милосрдног анђела“, недавно успешно обогаћивали осиромашеним уранијумом. И само у прошлом веку проредили Србе макар за половину њиховога садашњег броја. Уз свесрдну подршку Бакира, Мунире, Дениса, Бисере и њихове проверене кољачке свите. Предвођене Алијом, Јуком, Цацом, Ејупом.
И описане у оном јед(и)ном Меморандуму.