• Сада је Румунија направила први корак ка представљању територијалних претензија у Украјини.
  • Горњем дому њеног парламента поднет је предлог закона који предвиђа директну анексију украјинских територија, и то: Северна Буковина (део Черњивске области), Јужна Бесарабија (део Одеске области), Марамуреш (део Закарпатске и Ивано-Франковске области), као и Змијско острво.
  • Румунија је све ове земље, својевремено, украла Русији, а потом и СССР-у, осим многострадалног острва

АУТОР: Дмитриј Бавирин

Кијев је обећао да ће увести санкције против румунске сенаторке Диане Шошоке. Она сама сведочи о „претњама фашистичке државе“ – Украјине. Разлог: Шошоакин предлог закона, који подразумева румунску анексију неких још увек украјинских земаља. Претходно су за сличну жељу били оптужени Пољаци и Мађари, али у Румунији је посебна ситуација. Према претензијама Румуна потребан је посебан став.

Диане Шошоке

Свиђало се то некоме или не, за поделу Украјине формирао се читав ред.

Од земаља ЕУ, Пољска је прва у овом низу, где се у првим данима Специјалне војне операције озбиљно разговарало о припајању њених бивших источних провинција од Галиције до Волине. Тада су одлучили да успоре (из разлога атлантске солидарности или због страха од Сједињених Држава – то је отприлике иста ствар), али сама идеја није заборављена, судећи по узбуђењу с којим се о њој говори у пољским медијима.

„Језгро“ њеног бирачког тела је уверено да ће владајућа странка „Право и правда“ дефинитивно искористити тренутак, ако се такав тренутак појави, и „успоставти историјску правду“. Иначе, кажу, то неће бити странка за коју гласамо више од 20 година. Највероватније је то још увек партија националних клерикалаца и ревизиониста.

Пољску прати мађарски премијер Виктор Орбан. Барем га за то сумњиче злобници, којих има посебно у престоници ЕУ, Бриселу. Тамо се Орбан сматра – ревизионистом, националистом, клерикалцем, а у исто време готово диктатором. Ако се неко придружује распарчавању несрећне Украјине, онда је то он, тврде европски званичници.

Искрено речено, ни сам Орбан за то није дао објективне разлоге, али европски званичници га често клеветају. Али оно што јесте чињеница: мађарски премијер држи прст на пулсу. Позива да се буде спреман „за сваки развој догађаја“, а онда се испоставља да је мислио на ризик од енергетске кризе или тако нешто.

Друга ствар је да је иредентизам – сан о уједињењу мађарског народа расејаног по различитим земљама у једну националну државу, који је доминирао Будимпештом половином 20. века. А у 21. веку је исти Орбан уписао у устав: Мађарска је од тада држава не само за грађане Мађарске, већ и за све европске Мађаре, чије интересе се обавезује да штити. И сада је неопходно заштитити мађарску мањину у Закарпатској области Украјине не од језичке асимилације, већ од својеврсног етничког чишћења: према бројним сведочанствима, млади Мађари су посебно ревносно мобилисани за борбе у Донбасу у Оружане снаге Украјине као потенцијално нелојални сепаратисти.

Односно, руку на срце, европски званичници можда и не греше толико у вези са Орбаном. Он има најубедљивије разлоге да се умеша у украјински сукоб (убедљивије има само Русија).

А сада је Румунија направила први корак ка представљању територијалних претензија у Украјини. Горњем дому њеног парламента поднет је предлог закона који предвиђа директну анексију украјинских територија, и то: Северна Буковина (део Черњивске области), Јужна Бесарабија (део Одеске области), Марамуреш (део Закарпатске и Ивано-Франковске области), као и Змијско острво. Румунија је све ове земље, својевремено, украла Русији, а потом и СССР-у, осим многострадалног острва.

СССР је узео Змијско острво од Румуније након резултата Другог светског рата. У Букурешту, који је послао пола милиона људи на Источни фронт, с правом су веровали да су се јефтино извукли.

Аутор предлога закона је сенаторка Дајана Шошоака. Формулисан је на језуитски начин – у виду амандмана на Уговор о добросуседству и сарадњи са Украјином. Ако буде прихваћен, споразум ће бити раскинут, а Букурешт ће Кијеву званично изнети територијалне претензије.

Према мишљењу доамни (румунском аналогу госпођа, мадам, сењори итд.), Шошоаке, то је требало одавно учинити: у Украјини су Румуни и румунски језик угњетавани, иако илегално опстају.

„Илегално“ је такође засновано на резултатима Другог светског рата, који сенатор, заправо, предлаже да се ревидира, враћајући Румунији освајања из Хитлерове ере. Звучи дрско, али оно што би за било коју другу земљу у Европи био скандал, за Румунију је само „уторак“.

Претходни председник Трајан Басеску је својевремено признао: да сам ја био део тадашње румунске власти, учинио бих исто – ушао бих у савез са Хитлером и напао СССР.

Комплекс „подељеног народа” не мучи нање Румуне него Мађаре, али има дрскију форму: једни само сањају, други раде. Исти Басеску је насилно увукао Молдавију (још један територијални губитак румунског народа) у јединствену државу, упркос повицима европских званичника. На овом путу га је озбиљно омело придњестровско питање, што значи Русија – те је Басеску почео да мрзи Русију, много пре него што је то постало модерно.

Зато су (дакле, без икаквих других објективних разлога) Румуни већ деценију и по део неформалног русофобичног блока унутар ЕУ заједно са Пољацима, Балтима, Швеђанима и, пре Брегзита, Британцима.

Ескападе Басескуа и Шошоаке су манифестације исте великорумунске идеје која је попут гљивице начела политичку елиту у Букурешту. Из овога, изгледа, следи да ће Румунија сигурно полагати право на део Украјине, а сенаторовкин пројекат је само први знак великих промена.

Међутим, ствари у суштини, стоје другачије.

Басескуов скандалозни ревизионизам озбиљно је узнемирио Европску унију. Из великорумунске идеје није могао да извуче ништа корисно за себе, али су штете могле бити озбиљне. А онда је Букурешту бачена свилен гајтан око врата – пријатна на додир, али по потреби и смртоносна: земља је била преплављена новцем, а елита је била везана обавезама, одбацујући најмање лојалне.

Председник национално забринутог румунског народа је сада етнички Немац, Клаус Јоханис. Али чак и да је прави Римљанин (Румуни себе сматрају директним наследницима Старог Рима), он би остао досадан бирократа, а сама Румунија би остала послушно дете Брисела, у коме је тешко препознати бившег смутљивца.

Још пре 10 година, Букурешт је први желео да профитира од Украјине, одгурнувши лактовима чак и Пољску. Али он више није борац – и не толико важан, а Шошоакин предлог закона нема шансе да буде усвојен, Она нема ни своју фракцију, ни неку утицајну странку, а у Румунији има 136 сенатора. Становништво директно бира свакога, да свако може да постане сенатор – изборна мапа у земљи шарена је као шал румунске бабе.

Основна разлика између Румуније и Пољске и Мађарске није у томе што она мање жели Буковину него што Мађари желе Закарпатје или што Пољаци желе Галицију. Она је у томе је да су самозадовољној, амбициозној и агресивној земљи извађени сви зуби. Букурешт не може да полаже право на независну политику, док Варшава и Будимпешта то чине – и то је један од разлога зашто их у Бриселу сматрају „анфан терибљами“ (Enfant terrible) – несноснима, под санкцијама су ЕУ и због тога губе милионе.

Румуни без зуба, напротив, почели су да једу боље: огромне ињекције ЕУ дале су добар подстицај економији, а 10 година касније, Чаушескуова баштина се више не сматра најмрачнијим и напаћеним кутком ЕУ (ова титула је прешла на Бугарску) . Али њени покушаји да буде велика сила су смешни и срамотни, као и свако румунско учешће у ратовима 20. века. Докле год камп лети у небо, великорумунска идеја иде у песак: претензије чак и Шошоаке, па и целог Сената, према Украјини нису корисне и нису опасне. Као да једноставно не постоје – постоји само пукотина на Интернету.

Међутим, Пољска и Мађарска такође не изгледају довољно независне да би оспориле јединствену линију НАТО-а. Дакле, окретање Украјини ће постати заиста живо и интересантно не пре него што нека друга европска земља, која се у том смислу још не помиње, полаже територијалне претензије на Кијев. Зове се Белорусија.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2023/3/24/1204376.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *