• Поремећај родног идентитета једна је од најосетљивијих тема покренутих последњих деценија
  • И иако су данас многи чули за ово стање, не разумеју сви његову природу и често то називају сексуалном перверзијом или менталном болешћу. Да ли је то тако?
  • Медицински поступци (блокада пубертета, ињекције хормона жељеног пола, мастектомија итд.) изводе на здравим дечијим телима, услед чега „здраво дете постаје пацијент за цео живот“
  • Док се млади људи питају о својој личности, осећањима и патњама, неки лекари бесрамно нуде одговоре да су адолесценти заглављени у „погрешном“ телу и да могу помоћи у промени „пола“ како би ублажили своју патњу
  • Проблем није у питањима младих (које свакако треба чути), већ у предложеним одговорима лекара
  • Да ли лекар мора да потврди основаност захтева који му је упућен, а који подразумева неповратан ефекат на здраве органе? Зар у таквој медицинској пракси нема идеологизације?
  • И, што је најважније, шта ће рећи оним све бројнијим одраслима који се кају због интервенције и оптужују лекаре да не узимају у обзир њихову младост, психолошке поремећаје и неспособност да самостално доносе одлуке које утичу на читав њихов живот?
  • Због тога ми као одрасли и чланови друштва морамо хитно да преиспитамо своју одговорност према младима како бисмо их спречили да учествују у процесима који здраво дете претварају у вечног пацијента

 

АУТОРИ: Селин Масон (Céline Masson) , Каролин Елјашеф (Caroline Eliacheff), Ана Конје (Anna Cognet)

 

У отвореном писму објављеном 8. марта у новинама «Le Journal de Montréal», група родитеља обраћа се Канадском педијатријском друштву, које је заузело догматски приступ родном идентитету и његовом развоју код деце. Према овим педијатрима, родни идентитет је „осећај“ према додељеном полу: „Деци се додељују мушки или женски у зависности од гениталија.“

Анатомија је судбина

Родитељи изражавају забринутост због позиција лекара који се мешају концепт „гендер“ и „пол“, а такође тврде да се на децу наваљује терет од рођења: „Да ли се може прихватити таква мешавина гендера и пола? Ово претерано поједностављење понекад може бити оправдано у друштвеним наукама, али је потпуно неприхватљиво у медицинској области, посебно када је реч о здрављу деце. (…) Како лекар може да одвоји човека од сопственог тела? “ Ако се дете роди, нико га не означава као дечака или девојчицу. Као што је Фреуд рекао, анатомија је судбина.

Да ли је могуће избегавајући анатеме и оптужбе за трансфобију, пре свега, размишљати о потешкоћама младих људи који траже свој идентитет и доживљавају много различитих невоља?

Центар за посматрање идеолошке реторике о деци и адолесцентима издао је упозорење лекарима о тренутном приступу родној дисфорији. Промене у дијагнози родне дисфорије код деце и адолесцената последњих година покрећу многа питања. Десет година су се захтеви за промену пола у овој старосној категорији повећали до невероватног броја у неким земљама. Апел Центра, дакле, има за циљ заштиту деце, очување њиховог физичког и менталног интегритета. Тако се медицински поступци (блокада пубертета, ињекције хормона жељеног пола, мастектомија итд.) изводе на здравим дечијим телима, услед чега „здраво дете постаје пацијент за цео живот“, пишу забринути родитељи из Квебека.

Родна дисфорија, бројна питања и (погрешни) одговори

Родна дисфорија код деце и адолесцената истовремено говори о унутрашњим питањима која покрећу, као и о томе како стварају своју «ехо камеру», социјално средство за тренутно потврђивање њихових захтева.

Док се млади људи питају о својој личности, осећањима и патњама, неки лекари бесрамно нуде одговоре да су адолесценти заглављени у „погрешном“ телу и да могу помоћи у промени «пола» како би ублажили своју патњу. Проблем није у питањима младих (која свакако треба чути), већ у предложеним одговорима.

На пример, на TF1 28. фебруара 2021. млади трансродни човек (девојчица по рођењу) питао је дечјег психијатра да ли може на операцију уклањања дојки пре него што постане пунолетан: «Потпуно сам уверен. Ако би ја себе видео у огледалу поља такве операције, дефинитивно бих се себи свидео. То би било страва!» Речено му је да је то могуће до пунолетства и да је чак покривено социјалним осигурањем.

Шта овај млади трансродни човек види у огледалу? Какво незадовољство у њему изазива омражени одраз? Све су то врло важна питања, али да ли је могуће на њих одговорити медицинским и хируршким интервенцијама у животној фази, када се стално постављају нова питања, а убеђеност се лако преплиће са заблудама? Да ли лекар мора да потврди основаност захтева који му је упућен, а који подразумева неповратан ефекат на здраве органе? Зар у таквој медицинској пракси нема идеологизације? И, што је најважније, шта ће рећи оним све бројнијим одраслима који се кају због интервенције и оптужују лекаре да не узимају у обзир њихову младост, психолошке поремећаје и неспособност да самостално доносе одлуке које утичу на читав њихов живот (а, често и ни не само њих)?

Осећаји и анатомска стварност

Филозоф Жан-Франсуа Бронстајн поставља следеће питање: «Ако род нема никакве везе са полом, зашто га не би мењао свако јутро? Ако је тело на располагању нашој свести, зашто не бисмо променили његову бесконачност? Зашто, на пример, не би ампутирали здраве удове који не одговарају нашој визији сопственог тела?»

Представници „трансидентичности“ (овај феномен је инспирисан реторичким обрасцима који су у моди у одређеним научним круговима родне теорије) наводе да је главна поента осећај да се здравље своди на добар осећај себе у вашем телу и да тело може да се промени, ако осећања не одговарају анатомској стварности.

Данас се проблем таквих успостављених идентитета своди првенствено на питање ограничења и жеље да се она прекораче. Жеље, заправо, нису ничим ограничене, јер њигово рађање олакшавају спољни вектори комуникације. У контексту овог укидања ограничења, људско понашање се руководи приматом чула. Осећаји које друштво не регулише претварају се у оружје борбе. Ослањају се на унутрашњу горчину и постају мотиви за захтеве.

Параноична отуђеност идентитета и место нарцисоидног самозадовољавања

У нашем фрагментираном друштву човек постаје спремиште неограничених жеља које једноставно не могу да се задовоље. Задатак регулисања ових жеља пада на друштво које је успостављено као морални ауторитет, али данас су појединци одсечени од колектива.

Ови реифицирани идентитети узрокују отуђење, а одушевљење коегзистира с горчином, коју Роланд Гори назива „параноичном отуђеношћу идентитета“ и „местом нарцисоидног самозадовољавања“. Овом психолошком присвајању такође олакшава општи ток дискусије, јер активизам опседнут идентитетом не дозвољава никаква противуречја.

Због тога ми као одрасли и чланови друштва морамо хитно да преиспитамо своју одговорност према младима како бисмо их спречили да учествују у процесима који здраво дете претварају у вечног пацијента, наравно све док не сазру.

Превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.marianne.net/agora/tribunes-libres/transgenrisme-avec-cet-effacement-des-limites-cest-la-suprematie-des-sentiments-qui-guide-les-conduites

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *