Боже, казни Енглеску!

„Енглеска – Русија. Лукавство без љубави“

АУТОР: Владимир ПРОХВАТИЛОВ

Канал НТВ је 9. и 10. новембра приказао документарну серију „Енглеска – Русија. Лукавство без љубави“. Филм истражује руско-британске односе од Ивана Грозног до данас.

Прва серија почиње причом о такозваном „Гулском инциденту“, када је, по налогу премијера Енглеске лорда Солсберија и првог лорда Адмиралитета, адмирала Џона Фишера, руска ескадрила прошла кроз Догер банку у Северном мору под командом вицеадмирала Зиновија Рождественског тајно нападнута британским разарачима( маскираним у риболовачке бродове).

Вице-адмирал Зиновиј Рожественски

У 00:55 22. октобра (9. октобра, по старом календару), 1904. године, ескадрила је стигла до Догер банке, центра велике британске рибарске флоте од 22 рибарска брода. Са навигационог моста бојног брода „Принц Суворов” откривено је сумњиво пловило, на коме, за разлику од рибарских бродова, нису горела светла. Пловио је директно на руски брод. Након што је био осветљен рефлектором, брод је идентификован као разарач, а Рождественски је издао наређење за отварање ватре.

Догер-банка

Пошто је открио да се пуца на ненаоружане цивилне бродове, Рожественски је одмах наредио прекид ватре, што је учињено рефлектором. Пошто је прекинуо ватру, ескадрила је наставила свој пут.

Као резултат пуцњаве, потопљена је британска рибарска кочара „Крејн“, а још пет је оштећено. Један рибар је погинуо, а шесторо је повређено. Инцидент је имао велики одјек. Добио је назив „Халски” јер су гранатиране кочаре били додељени британској луци Хал. Британска штампа, не штедећи речи, назвала је руске морнаре „опасним лудацима“ и позвала да се Друга пацифичка ескадрила врати у Кронштат, а Рожественски доведе пред Трибунал.

„Тајмс“ је директно вређао: „Сви већ знају да Руси нису хумани. Они су потпуно несвојствени човекољубљу – атрибуту просвећеног ума. Британија је алармирала своју флоту и чак запретила прекидом дипломатских односа са Русијом, али је то спречила финансијска надокнада – руска влада је платила 65 хиљада фунти стерлинга рибарима на бродовима који су били под ватром, рањенима и рођацима умрлих додељена је доживотна пензија.

У реалности, руску ескадрилу, како аутори филма убедљиво доказују, напали су британски разарачи под окриљем мрака, приморавајући руске морнаре да отворе ватру на непознатог непријатеља, што је довело до погибије рибара.

Британци су постигли свој циљ, ескадрила Рождественског је задржана, стајала је у шпанској луци Виго до краја истраге, а која није дошла до неког дефинитивног закључка. Ово кашњење је одиграло фаталну улогу у судбини руске флоте.

* * *

Дана 10. априла 1915. године склопљен је тајни англо-француско-руски споразум који је између осталог укључивао и прелазак црноморског мореуза под контролу Русије. У историју је ушао као споразум Сајкс-Пико, назван по британским и француским преговарачима.

Међутим, Енглеска није имала намеру да уступи Босфор и Дарданеле Русији и учинила је све да спречи руску војску да напредује на фронту.

А. Милнер

Лорд Алфред Милнер, десна рука премијера Дејвида Лојда Џорџа, током посете Русији захтевао је да Николај II дозволи британским и француским генералима да планирају операције руске војске.

Жестоку, ултимативну природу Милнерових захтева нагласио је лорд Артур Балфур у свом разговору са војним аналитичачем „Тајмса“, пуковником С. Репингтоном: „Монарсима се ретко дају озбиљнија упозорења од оних које је Милнер дао цару. Међутим, Милнер је био приморан да призна: „Император и царица, иако су се понашали веома љубазно, јасно су дали до знања да неће толерисати било какву расправу о руској унутрашњој политици.“

Цар је дао званичну сагласност на захтев Британаца, али га је у пракси саботирао, о чему је француски генерал Жанин огорчено писао француском амбасадору у Русији Морису Палеологу.

Још један трн у оку Британаца био је „Велики азијски програм” Николаја II, који је укључивао, између осталог, ширење руског утицаја на Исток, укључујући и ширење тамошње православне вере.

Николај II је планирао стварање „Велике будистичке конфедерације“, засноване на културној и економској перспективи, као и укључивања Тибета и Монголије у Руско царство.

Британска влада није могла дозволити такво јачање Руске империје. Царско одбијање да у владу уведе либералне опозиционе личности разбеснело је Милнера, који је тада ставио улог на збацивање монархије и долазак на власт своје британске клијентеле коју су представљали књаз Лавова, председника Државне думе Гучкова, вођа кадета Миљукова и вођа октобриста Рођанкоа.

Лојд Џорџ је, на захтев Милнера, организовао финансирање фебруарског пуча, издвојивши 20 милиона долара за рушење руске монархије, како кажу аутори филма. Овај новац је био довољан не само да се мотивишу либерали, већ и да се оним војницима који су подржавали Фебруарску револуцију дâ по 20 рубаља, што је за оно време био огроман износ.

Милнер је једноставно убацио либерале у државни удар, режући кроз бркове: „Губимо време!“

Лојд Џорџ је, сазнавши за абдикацију Николаја II, узвикнуо: „Један од циљева рата је сада постигнут!“

Лојд Џорџ

* * *

Један од историјских митова је мишљење да су моћи Антанте током грађанског рата помогле Белом покрету против бољшевика. У стварности, Енглеска, САД и Француска су помагале истовремно и Црвене (тачније, њихове агенте међу њима) и Беле. Њихов циљ је био да се сукобе Руси једни против других и запале братоубилачки рат великих размера.

Бели покрет је, упркос свој својој хетерогености, избацио паролу „једне и недељиве“ Русије, која се није уклапала у планове Запада. Није изненађујуће што је Лојд Џорџ, премијер Велике Британије од децембра 1916. до октобра 1922., говорећи у парламенту, рекао: „Сврсисходност помоћи адмиралу Колчаку и генералу Деникину је утолико контроверзније питање јер се они боре јединствену Русију. Није на мени да кажем да ли је овај слоган у складу са политиком Уједињеног Краљевства.“

Земље Антанте су учиниле много да спрече победу Белих, подржавајући их само да би одуговлачиле крвави грађански рат.

Октобра 1919. Јуденикова војска је била близу заузимања Петрограда, али је енглеска флота, која је требало да подржи Беле са мора, отишла у Ригу, а Јуденичеви савезници, Естонци, напустили су фронт. Као резултат тога, Црвена армија је напала и поразила Јуденича.

Антанта је такође одиграла значајну улогу у поразу Колчака, који се залагао за „јединствену и недељиву Русију“. Када је Колчак збацио власт Демократске директорије у Омску, коју су Британци спремали да признају као сверуску владу, то је изазвало оштро противљење у Лондону, што је послужило као изговор за потоње изручење Колчака црвенима.

Излазак Русије из Првог светског рата стварао је велике проблеме Антанти. Британске власти су биле веома забринуте због могућности успостављања немачке или турске контроле над нафтним пољима у Бакуу и даљег напредовања непријатељских трупа у Централну Азију, што би представљало претњу за британске поседе у Индији и суседним земљама. Стога је британски војни контингент на челу са генералом Лајонелом Данстервилом послат у Тифлис. Британска мисија на челу са британским обавештајцем који борави у Туркестану Фредериком Бејлијем стигла је у Ташкент. У Ашхабат су из Индије пребачене војне јединице под командом генерала Вилфреда Малесона, који су поразили беле одреде, али су под налетом Црвених били принуђени да напусте Туркестан.

Британци су током две године контроле над јужним ободима бивше Руске империје из Русије извезли нафту у вредности од 11 милијарди долара, што је, према речима аутора филма, износило 11 одсто укупне светске производње нафте.

(наставак следи)

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/11/10/bozhe-pokaraj-angliju-57643.html