БОРБА СОКОЛА СА РИМОКАТОЛИЧКИМ ОРЛОВИМА

• Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба.
• Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији.
• Соколи нису успели да потисну клерикалне Орлове.
• Кад је краљ дозволио само рад Савез Сокола клерикалци су основали Крижарско братство.
• За соколе њихов члан је могао бити само онај који је без предрасуда тражио истину и који је био спреман да поштује свачије уверење.
• Неуспех сокола у борби против верског фанатизма и мржње довео је до  пропасти Југославије и крвавог разбијања земље.

Соколски савези  водили су борбу за рушење Аустро-Угарске Монархије и стварање Југославије. Насупрот соколима римокатолички клерикалци су се борили за одржање Аустро-Угарске Монархије. Католички клерикалци наставили су своје активности после 1918. у Југославији. После ослобођења и уједињења 1918. циљ сокола био је одбрана стечене слободе. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су сматрали  да знају ко стоји  иза  гесла аутономије. Њихова средства била су демагогија, мржња и верски фанатизам. Њихов циљ био је подстаћи  мржњу међу народима у толикој мери, да  им никад више не дође на ум какво државно јединство. Сматрали су да народ треба да спозна оне чије деловање хоће да га заведе натраг у ропство. (1)

Соколи су наставили своју борбу са католичким клерикалцима који су подржавали Аустро-Угарску. Соколско друштво у Имотском основано је 1919.  Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. После две године имали су 150 вежбача свих узраста  и скоро 200 осталог чланства. Сама варошица Имотски имала је 1.600 до 1.800 становника.  Друштво је имало своју фанфару, културно-просвјетни, тамбурашки, певачки хор и глумачки одсек и забавни одбор. Имало је своју читаоницу, књижницу и љетно вјежбалиште. Књиге за књижницу су делом дароване од родољубивог грађанства  и патриотских институција а делом купљене. Чланови су вежбали у школској гимнастичкој дворани. Друштво је приређивало академије, излете у околину (Проложац, Главина, Каменмост, Посушје, …) и јавне вјежбе. Учествовало је слетовима, а посебно се истакло  на слету жупе Мостар јуна 1921. Соколи су били изложени нападима клерикалаца и хрватских сепаратиста. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског описан је настанак друштва и први напади : „За вријеме преврата, кад се је сваки човјек осјећао сретним, што се је након толико стољећа ропства, домогао жуђене слободе, кад је сваки дух био склон измирењу и слози, иницијативом неких мјесних родољуба би основано соколско друштво. На позив промицатељног одбора зачлани се скоро сва мјесна омладина, те сложно као један прионуше раду тако, да након три мјесеца друштво приређује своју прву јавну вјежбу, … Тим првим успјехом друштво стиче велики број присташа, али ни противника није узмањкало. Ти су се у почетку некако презирно обазирали на друштво, као на нешто, што им није по вољи, али што им такођер не може ни нашкодити, али послије прве јавне вјежбе увидише, да би им друштво могло постати опасним противником, те почеше нападати било у новинама, било јавним говорима. То није остало без успјеха, јер се неколицина од оних, што се зачланише само зато, да освјетлају свој, током рата, поцрњели патриотизам, брисаше из друштва, не навевши никаква разлога. Та околност потакне чланове на још интензивнији рад, али се је у будуће добро пазило, кога се у друштво прима. … Противници су пријеким оком мотрили пораст нашега чланства, те су свим силама настојали, да друштво сруше. Неким родитељима, чија су дјеца била у подмлатку, приказаше друштво и сврху му у таковом свијетлу, да су многа дјеца била приморана жалосна срца оставити друштво, којему су били душом привржени, али које су, кривњом заведених родитеља, морали оставити. … друштво, успркос свим нападајима, којим је са разних страна било извргнуто, — ипак устрајало у чисто соколском духу.” (2)

У писму „Соколском Гласнику” из Имотског се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заторника просвјете и југославенства … Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем : „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (3) Насупрот соколима римокатолички клерикалци основали су Орлове. Док су соколи водили борбу против утицаја клерикалаца на широке народне масе комунисти су сматрали и соколе и орлове за контрареволуционарне легије спремне да на први позив грађанских  партија пођу у борбу против пролетаријата. Соколски Гласник пренео је из „Новог Свијета”, гласила Комунистичке партије Југославије бр. 21, од 2.9.1920. белешку „Рат Соколова и Орлова” у којој се наводи : „Један страшан рат започео је у Југославији : рат између Соколова и Орлова. Откад су Соколови, по извештају свију оних међу њиховим редовима, којима се не може вјеровати,  задобили рат против Аустрије, ослободили југославенске крајеве – отада је њихова смелост порасла до висине соколске, и они су се окитили ловорикама нацијоналних хероја – барем на парадама. Њихова наиме идеологија јест демокрација и нација.  Њихови душмани су Орлови. Орлови се додуше не хвастају да су национални  хероји,  равнајући се по оној : богу божје, цару царево, они су вјерно служили папи и Хабсбургу. Њихова наиме идеологија јест клерикализам  и црква.

Између тих двију птичјих, барем што се мозга тиче, родова човјечје врсте започела је у посљедње вријеме огорчена битка за првенство у глупости. … Свијесни пролетаријат гледа на тај рат Соколова и Орлова  само са презиром. Јер он знаде, да су и Соколови и Орлови заједнички непријатељи, буржоаске  бијеле гарде и ако у црвеним блузама.” Коментар Соколског Гласника био је : „Доносимо ову јавну и беспримерну глупост само зато, да вечно не буде заборављено.”(4) Хрватски орловски савез деловао је од 1923. а имао је више од 200 друштава са око 10.500  до 11.000 чланова. Др. Авелин Ћепулић био је први председник гимнастичких одсека ђачких организација. Касније је био подпредседник Хрватског орловског савеза. Обилазио је  многа орловска друштва  по свим крајевима. Држао је предавања. Теме су у првом реду биле верске, затим социјалне и национално-повесне. Пошао је у Београд и посетио министра просвете Светозара Прибичевића. У разговору са Прибичевићем између осталог истакао је како управо црквено васпитање у орловству јамчи да ће се младеж исправно васпитати. Прибичевић је одговорио : „Наша су становишта два противна свјетска назора. Међу нама не може бити измирења. Ви се борите за своје вјерско, а ми за своје слободоумно, либерално дјеловање. Видјет ћемо тко ће побиједити.” (5)

Католички клерикалци наставили су своју пропаганду против сокола у којој нису бирали средства. Циљ је био да се против сокола окрене сељаштво. Хрватски католички народни савез у Загребу издао је брошуру „Културна начела Соколства у Чешкој и Југославији”. На седници врховног водства Хрватске пучке странке у Сарајеву осуђује се што  су војне власти  подупирале соколе, а прогоне се Орлови. Соколски савез се није освртао на ту кампању, чак ни поводом посланице ђаковачког епископата против соколства. У „Соколском Гласнику” пренет је чланак из  листа „Дубровачки народ” бр. 45 од 9. новембра 1921.  Писац чланка реаговао је на писање клерикалне „Народне Свијести” из Дубровника да код сокола влада „застој и мртвило” и истакао : „Лаж је, клерикална господо, што ви тврдите, да Соколство има политичку боју и  да шири безвјерство.  … Соколови морају да буду и јесу народна војска, ступови наше уједињене и слободне државе. Па наравно  као  такове морају их потпомагати у првом реду војне власти; … Можемо ли  исто казати за „Орлове” ? Не !  „Орлови” нијесу друго него клерикална пропаганда, покривена плаштем „гимнастичког друштва” … Неки дан у сињској цркви жупник Беламарић с олтара проклињао је Соколство и све оне који похађају соколане”. (6)

Соколски Гласник пренео је из „Приморског Гласника” од 11. марта 1922. чланак о нападу „Тежачких Новина”, клерикалног листа намењеног далматинским земљорадницима, на соколе. У „Тежачким Новинама” објављен је чланак „Соколство у Југославији” у укоме се тврди да је соколство против вере. У чланку се  још истиче  : „Тужбе са свих страна, да сокол квари младеж, да се држе нечедне забаве, које особито зло дјелују на женску младеж и дјецу”. (7) Старешинство сокола је сматрало да се клерикализам и соколство искључују. Истицали су да ко прими схватање да вера улази у политику, да се створи господство међународне католичке хијерархије над државом и над духовним животом држављана, да је допуштено само оно,  што допушта хијерархија, тај није могао бити соко. Соко је могао бити онај који је без предрасуда тражио истину и који је био спреман да поштује свачије уверење. (8)  Католички свештеници као што је био Которски бискуп Ућелини подржавали су соколе. Соколска жупа Мостар одржала је свој окружни слет 2. јула 1922. у Ђеновићу. Поводом слета општина Ђеновић приредила је свечани банкет у почаст соколима.  Бискуп Ућелини је у свом говору нагласио да Орловство иде за разједињењем, а Соколство јача вјеру и јединство народа. У Метковићу је 20. маја 1923. одржан IV окружни слет округа мостарског. Са соколима из Мостара пошло је и 50 војника 7. артиљеријског пука. Уз соколе и војнике пошло је мноштво грађана из Мостара. На станици у Чапљини прикључили су се соколи из Чапљине, Стоца и Љубушког. У Метковићу воз је дочекао старешина соколског друштва из Метковића, др. Мате Кошчина, са целим својим чланством и грађанима, који су били пријатељи соколства. (9)

  Краљ Александар донео је 5. децембра 1929. закон о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије“. Све дотадашње гимнастичке организације (Југословенски Соколски Савез, Хрватски соко и Српски соко) морале су да се уђу у Савеза Сокола или да прекину са радом. Тим поводом одржана је изванредна главна скупштина Југословенског Соколског Савеза којој су присуствовали делегати свих соколских жупа. На скупштини је донет закључак да ЈСС ступи у нову организацију „Савез Сокола Краљевине Југославије”. Орловске организације нису ушле у нову организацију и зато су  морале да престану са радом.(10) Месец дана касније, основано је Крижарско братство. Оно је заменило Орлове. (11) После увођење шестојануарске диктатуре 1929. сва гимнастичка друштва су се ујединила у Савез Сокола Краљевине Југославије. Оснивана су нова друштва и сеоске чете. Католичка црква није се мирила са наглим порастом броја соколских чланова. Посланица католичког епископата против Сокола састављена је на бискупској конференцији у Загребу 17. новембра 1932. а објављена је преко штампе и читањем у  католичким црквама 8.1.1933. Тиме је почео отворени сукоб Католичке цркве и Савеза сокола. (12)   У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку”. (13) О сукобима  сведочи  чланак ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “ објављен  у листу „Дубровачка трибуна” 1933.  у коме је истакнуто : „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (14) Пошто је дубровачки бискуп одбио, на јавној вежби у Котору бискуп брат др. Учелини осветио је 15 соколских застава. (15) Срески начелник у Новој Градишки послао је бану др Иви Перовићу 10 марта 1933. извештај о раду Крижара :  „Након прогласа бискупске посланице опазио сам у Новој Градишки агилно и интензивно састајање Крижара чији се рад развија под водством овдашњег жупника Петра Павишића, истакнутог сепаратисте. Чланови Крижара регрутују се готово искључиво из школске младежи овдашње гимназије. Главно састајалиште и њихове друштвене просторије налазе се у жупном двору. Тиме што је крижарима успјело да у својој средини окупе већину школске младежи, нарочито одраслије, разумљиво је да је сваки успешнији рад соколства у   Новој Градишки врло отежан и готово онемогућен”. Капелан Пашичек одвраћао је школску децу од учешћа у соколима. Осим Ђачког крижарског братства  у Новој Градишки деловало је и Крижарско сестринство. (16)

После уједињења 1918. Савез сокола истакао је да је  циљ сокола одбрана стечене слободе. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су се били  у сукобу са католичким клерикализмом који није бирао средства у својој пропаганди против сокола. Соколски Гласник  доносио је чланке које су писали поједини соколи о тим нападима. Са своје стране комунисти су представљали и соколе и орлове као своје класне непријатеље. Комунисти су сматрали да су соколи и орлови у служби грађанске класе и тиме њихови противници, игноришући  суштинске разлике које су постојале између сокола и клерикалних орлова. За комунисте у мраку су све мачке биле црне. Соколи су себе сматрали за народну војску. Проповедали су слогу и верску сношљивост, насупрот верском фанатизму клерикалаца. Сматрали су да један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост су спајали народ који је говорио истим језиком, док их је вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздвајао. Краљ Александар је створио јединствени Савез Сокола. После увођења диктатуре 1929. „Орлови” преко којих је деловала католичка црква на омладину били су забрањени. Уместо њих католичка црква је организовала  „Крижаре”. Клерикалци се нису мирили са укидањем Орлова и основали су крижарска братства.

Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. Соколи нису успели да потисну клерикалне Орлове. Кад је краљ дозволио само рад Савез Сокола клерикалци су основали Крижарско братство. За соколе њихов члан је могао бити само онај који је без предрасуда тражио истину и који је био спреман да поштује свачије уверење. Неуспех сокола у борби против верског фанатизма и мржње довео је до  пропасти Југославије и крвавог разбијања земље.

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене  :

1. Др. Владимир Равнихар, „Соколство на стражи”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 5-6, стр. 138, 139;
2. Учесник на јавној вјежби, „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”,  Загреб, 1921, бр. 12, стр. 438, 439; „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 4, стр. 119;
3. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
4. „Како о Соколству мисле комунисте”, „Соколски Гласник” Загреб, 1920, бр. 8/9, стр. 409, 410;
5. Др. Сц. Агнеза Сабо, „Авелин Ћепулић – лијечник без хонорара”, „Гласник срца исусова и маријина”, Загреб, свибањ 2024, бр. 05, стр. 30;
6. Соколаш, „Клерикални бијес на Соколство”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12,  стр. 440, 441;
7. „Соколство у Југославији”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 5 и 6, стр. 185, 186;
8. „Соколство и политика”, „Соколски Гласник”, Загреб,  1920, бр. 8/9, стр. 396, 397, 398;
9. „Соколска Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Загреб, 1922, бр. 11, стр. 363; П. Чолић, „IV окружни слет округа мостарског”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 9-10, стр. 313;
10. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. 236;
11. Др. Сц. Агнеза Сабо, „Авелин Ћепулић – лијечник без хонорара”, „Гласник срца исусова и маријина”, Загреб, свибањ 2024, бр. 05, стр. 30;
12. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 93;
13. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI, 14,75, 76, 77 ;
14. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;
15. „Извештаји за 4 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 29 априла 1934, стр. XII;
16. Др. Никола Жутић, „Крајишки соколи Соколи српске крајине 1903-1941.-1991.”, Београд, 1998, стр. 86, 87;