Следбениче Христов, служитељу Господњи, свети Никодиме, какво ти је име, такав ти је и живот био; јер је заједно с мудрошћу засијало и твоје знање; и светлост лица потврђиваше твоју кротост.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Много векова пре библијског постања, подручје регије дунавских Гвоздених врата, са залеђем, било је стециште веровања у божанство светлости, довољно моћно да подржи опстанак културе Лепенског вира кроз градитељска умећа и камене скулптуре риболиких богова које и данас монументалношћу изазивају дивљење баштиника европске цивилизације. Ово поднебље чинило је плодно тле и за култове мноштва античких богова, међу њима грчког Аполона, затим Тота- египатског заштитника писмености, римске богиње светлости Дијане и персијског Митре (1), да би као место сусретања култура Истока и Запада у првим столећима нове ере, постало ризница раног хришћанства на Балкану.
Игуман Филарет Петровић у једном свом раду наводи да су “под царем Трајаном, а у граду Децебалуму, код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили Ахеј и Гаија између 107. и 110.године, а код Рацијарије, /Арчар у Бугарској/ то су учинили Хермес и Евентије“. Место некадашњег светилишта Јупитера Долихена, римска насеобина Акве, данашње Прахово, у Приобалној Дакији, почетком IV века било је седиште хришћанске епископије, чија је област на западу омеђена Занесом, локалитетом крај Кладова. Врховни црквени великодостојник ове области, Виталис- присталица Атанасија Александријског, “првог међу хришћанским Очевима који се енергично супротставио царевом мешању у црквене ствари“ – присуствовао је 343. године сабору у Сердики .
После упада Хуна на десну обалу Дунава и разарања римских градова 441-447.године, претпоставља се да је седиште епископије из Аквиса премештено у 25 километара западно ситуирани Меридио, када је становништво ван великих тврђава потражило спас у унутрашњости, налазећи сигурност у местима попут Соколовице, крај села Река, у близини данашње Брзе Паланке, које се налазило на стени природно заштићеној са три окомито одсечене стране . Током V века у овим пределима царства распрострањена је била Боносова јерес, прихваћена и од епископа Меридија, али и од становништва Аквиса, о чему посредно сведочи околност да је приликом археолошких истраживања великог приобалног града досад пронађен тек један примерак ливеног сребрног крста /Прахово/, за разлику од великог броја бронзаних фигуралних представа голубова склопљених крила на штапићима који су се Хришћански знамени у Аквису билу су угравирани на теговима за мерење племенитих метала, са варијацијама у тежини, како запажа Ђорђе Јанковић, одговарајућим променама које постоје у новцу из VI века: тако на наличју тега од 4,56 грама постоји крст са монограмом у виду слова A,N,I,V,S, а на лицу скраћеницу око крста- E(clesias) Mun(di), што показује “ да монограм уз крст на наличју тега представља име каквог црквеног великодостојника“ . С почетка и средине VII века, из истог места потичу фибуле са хришћанским обележјима, каквих има и у другим подунавским градовима а припадају “времену после препуштања градова варварима“ .
XI Јустинијановом новелом, кроз тежњу враћања православним коренима, обновљена је епископија Акве са доменом до Наиса, одакле се Боносова јерес ширила. О томе сведочи императоров текст : Aquensis autem episcopus habeat praefatam civitatem et omnia eius castella et territoria et ecclesias, ut possit Bonosiacorum scelus ex ea civitate et terra repellere vel in orthodoxiam fidem transformare“ . За владавине цара Јустинијана, обновитељеена је епископија Акве.
Византијско хришћанско наслеђе међу Србима одржало се вековима кроз народне шаре везене на јастуцима, дволичним ручницима, чарапама, кошуљама, прегачама, женским капицама, другим деловима ношње, црквеним одеждама, епитрахиљима и омофорима. Међу крстовима византијског кроја истиче се крст са једнаким крацима и крајевима у виду детелине, те византијски крст са розетама и тзв. Бистри крст.
***
Светогорски монах Никодим, “частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима“, у историји упамћен као просветитељ, подвижник, исихаст, дипломата, градитељ манастира на обе дунавске обале, пореклом је из Прилепца, крај Новог Брда, одакле је и кнез Лазар, чији је по мајци рођак, а по оцу Грк, родом из Костура. У младости се замонашио на Светој Гори, примајући учење молитвеног тиховања- исихазам Симеона Новог Богослова из XI века и његових настављача- Григорија Синаита и Григорија Паламе. Овај вид православља проистиче из одреднице 1.18 Јеванђеља по Јовану, да Бога није видео нико никад, али и да Бог себе није оставио непосведоченог, него га је свету објавио његов јединородни Син који је живео и сам био видљи у том свету.
Учење Симеона Новог Богослова почивало је на претпоставци да једини знак слободе који је остао човеку-“робу греха“ јесте жеља за ослобођењем, а да би то постигао на располагању му је само једно средство- да својим духом без престанка приања Богу у кога је спасење- “не спасавају дела, једино вера може да спасе“. Како је могућност да осети обитавање светог Духа у себи, својствена сваком хришћанину, преостаје му подвижништвом постати “убељена, сасвим чиста таблица спремна да прими пројављења Духа светога“. Према његовом учењу, “човек који се сјединио са Богом пошто мистички опит мине не враћа се више у своје уобичајено стање- он своју обоженост, освећеност осећа без престанка, под условом да се више не удаљава од Бога“
Највиши циљ коме су исихасти тежили практиковањем Исусове умне молитве јесте постизање стања савршенства, објављеног зрачењем божанске светлости која је облила Христа на Таворској гори- уздизањем молитвеног осећања без речи /отуд: молитвено тиховање/ почињала би духовна молитва, усредсређена на срце као мистично средиште, уз задржавање даха, чему би следила визија светлости. Човек у стању одсуства страсти- мир, тиховање-, способан је досегнути највећи степен спознаје Бога, односно суштине, које пак сазнање преображава људско биће и собом носи највећу меру блаженства . Учењу исихаста супротставио се 1340.године у Солуну грчки монах из Калабрије, Варлаам. Према Г.Острогорском, он је категорички одбијао вечито постојање, а према томе и могућност виђења, таворске светлости јер, сем божанства ништа, па ни таворска светлост, не може бити вечито- призна ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго него сам Бог, који је једини вечит, али и у том случају она се не би могла видети, пошто је Бог невидљив. Варлаамовим ставовима супротставио се богослов Григорије Палама / 1296- 1359/1360. /, потенцирајући да таворска светлост значи божију енергију доступну људима, за разлику од божије суштине, њима недоступне, божију енергију благодати, сазнатљиву само у заједништву које дарује Бог, супростављајући несазнатљивој суштини божијој. По његовим речима “ људско тело је храм божији а не принцип зла, као што то није ни ум који је у телу, под условом да не следи закон греха, а када је ум у срцу, он је у својој ризници; тек када светлост испуни наше срце истински, човек иде на своје истинско дело, улази на планине вечности, види невидиво и, отуда, ступа у област чуда“ . Тиме Палама доказује могућност премошћења јаза између овог и оног света, како је то крајем XIV и почетком XV века и свети Никодим чинио, ширећи православље с обе стране Дунава.
Приликом једног од бројних прогона заговорника молитвеног тиховања, праћених агресивном политиком католичког клера на подручју византијске цркве, Никодим Грчић приспео је на обалу Дунава, код Кладова, где је основао манастир Манастирицу, о чему је сведочио приказ његовог лика на зиду манастирске цркве Свете Тројице, са натписом “Свети Никодим Освјаштени“, настао у време обнове манастира од стране влашког војводе Радула Великог, крајем XV или почетком XVI века . Др.Јустин Поповић том делу Никодимовог живота посветио је речи: “ Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазреве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу надалеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време“ .
У романтичној приповести забележеној 1657.године од стране Павла из Алепа, пратиоца антиохијског патријарха Макарија у посети Тисману забележен је сусрет угарског владара Жигмунда са Никодимом: “Жигмунд је од Никодима затражио да са одеждама и јеванђељем у руци, прође здрав и читав кроз огањ. Пошто то Никодим учини пред царем и остаде неозлеђен, добије скупоцене дарове, тридесет села и много новца за градњу манастира“
Паламина проповед да “велико виђење Светлости господњег преображења припада тајни Осмог дана, то јест будућег века који ће се појавити после завршетка овог света“ , његово учење да будућем веку живота није својствена смрт већ бесмртност, нити време већ вечност, елементи спојиви у мистичном животу, те да је превладавање смрти истинско дело човечанства, како нам сугерише Исак Сирин, стазе су којима се сигурно корача на путу јединства вере и разума- “ у целокупној богољудској икономији које обухвата и тварно и нетварно биће, само су два елемента слободна и активна- Бог и човек. Везом ових двају праелемената и полова бића, динамиком која постоји између њих, одређена је целокупна судбина света, целокупно домоустројство спасења. А сва остала начела и силе које учествују у овом домоустројству, играју у њему само потчињену улогу, и само су помоћне и секундарне, не само у односу на Бога, већ и у односу на човека“.
П У С Т И Њ А К ИЗ ВРАТНЕ*
На источној водопађи Мироча извире један поток који се доцније зове Јабуча, и који се слива у Слатинску реку. Поток тај тече коритом веома каменитим, а дошавши до изнад села Вратне, удара у нека платна од камена која ни кроз векове није могао да преструже, него их је пробушио, и тако прокрчио себи корито. На тај начин, начинили су се напоредо два чудна свода, као нека џиновска врата. Око у свакога тога свода тако је широко, да вода Јабуча може кроз њих пронети највеће кладе и све што би у најбујнијем поводњу захватила и понела на својим леђима. Цела ова котлина, у којој стоје ти чудни сводови, са свим својим пећинама и стубовима, већим и мањим, једна је од ређих природних лепота у нашој отаџбини.
Малко ниже од тих сводова, манастирић је Вратна, који је неколиким селима као парохиска црква. У околини се прича, да је ту богомољу градио неки Свети Никодим за владе краља Стевана. Ближе нико не зна ништа о том Никодиму, нити о краљу Стевану, а црква је више пута робљена и паљена, те и нема никаквих сведочанстава о постању своме. Али путник нека не жали што би скренуо с пута, и што би се промучио да дође у ту усамљену обитељ. Ако га у манастиру не задовоље споменици старе писмености и архитектуре, природни сводови, над водом Јабучом, испуниће га чудним осећањем и широким помислима!
Кад сам први пут дошао подо те чудне сводове, још се не бејах ни нагледао безбројних облика у каквима је овде време оставило траг свој, а вођа ми показа са свим нешто обично, чему место не беше међу оваквим чудесима природе. На устима једне пећине пред нама, показа се необична човечија слика и прилика. Човек један, гологлав, бос, зарастао у браду и косу, огрнут једном џоком од белог сукна, по којој се опасао ликом, појави се пред пећином, а чим опази нас, он се лагано повуче унутра. У лицу тај човек бејаше блед, а у снази увео као вејка.
– Какав је оно човек ? Упитах ја свога вођу, манастирског ђака, који ме провођаше по оовм чудном лому од камења.
– То је један дивљи човек, одговори ми он.
– Какав дивљи човек ? упитах ја, изненађен таквим одговором.
– То је Никола пустињак, понови он: – који је подивљао и живи ту у тој пећини. После ми исприча све оно што ми већ знамо о Николи Ђорђевићу.
– Па откуд он ту ? упитах даље.
– Причају, наставља мој вођ : – да се дуго није знало за Николу пошто га је оно нестало од суднице. Тек доцније, нашли су га чобани у тој пећини.
Ја и вођ приђосмо к устима од Николине пећине, али он, чим нас опази, оде дубље у шупљину, па стаде и гледаше преда се у земљу ћутећи. У једном крају те пећине виђаше се нешто бељуштине, као чемерна постеља, а горе по каменом своду познаваше се чађ од дима: види се да је он некад и ватру ложио у тој својој студеној ћелији.
– Па шта он ту једе ? упитах ја наново.
– Једе што му добри људи, Бога ради, донесу и оставе доле под пећином ( у пећину се не може свак ни да попне).
– А чим се одева ?
– Узима оно што људи од својих покојника остављају на трње.
– Је ли га ко кад питао, зашто ту борави ?
– Никола, откад је ту, још ни с ким није проговорио ни једне речи. Сељаци већ мисле, да је он и онемио.
– Чини ли коме што ?
– Ником ништа! Највише бега од људи. Тек у последње време, почео је излазити у нека села. И кад би дошао чијој кући, обично би стао уз врата, и ту би стојао ћутећи, докле му се не би рекло да што послуша. Али ма где да је, и ма шта да ради, чим би погледао у сунце, и помислио да је доба за вечерњу, оставио би рад и, ћутећи, готово би трчао ка својој пећини. Дању, он и оде куд из те пећине, а ноћу је свакад у њој. Он никад нема ни ножа ни секире, а кад му треба да пресече какво дрво, или штап, он ломи рукама, или гризе зубима.
– Опажа ли се да је доиста померио памећу ?
– То управо не зна нико; јер он не говори никад ништа.
– Како се ојађеник не разболи овде, рекох ја сам себи.
– То не знам, прихвати мој вођ: – али смо ми једне зиме мислили, да ће баш пропасти. Беше се овде у околини огласио бесан вук. И оружани људи стрепили су да се не сретну са страшним звером. Кад би једне страшне студене ноћи, а више Николине пећине заарлаука вук! Ми доле у манастиру повикасмо; – Хеј, кукавни Никола! За цело ће га појести! Сутра дан нико не сме да дође под ове сводове од бесна вука. Тек пошто се чу, да је вука убила хајка, ми дођемо, и доиста нађемо горе над пећином вучији траг, а Николи није ништа! Нико не зна шта је било оне ноћи; а сељаци веле…
– Њега јадника и звер жали!…
– Има ли колико времена како он ту борави?
– управо вам то не умем казати. О Светом Аранђелу биће 4 године како сам ја дошао у Вратну, а кад сам дошао, Николу сам ту затекао. Неки сељаци кажу да има седам година откад он ту живи, а неки још веле да има и три пута по седам! Али ја то не верујем. За толико времена распао би се да је од камена, а некмоли од меса!
– И велиш никад ништа не говори?
– Нема ни једнога човека у свој околини који би казао, да му је Никола и једну реч кад год рекао. Он само ћути, измиче се од људи, а кад већ нема куд да се измакне, он стоји мирно и гледа преда се!
* М.Ђ. Милиђевић, Зимње вечери, приче из народног живота у Србији, Београд 1922.г, дуго издање, с.86-90.
** илустрације: Албум народних шара Радована Казимировића
*Радован Казимировић, народне шаре у Тимочкој Крајини 1933