- Постоје два озбиљна политичка питања, а да се за њих нарогушено занимају и међународни мешетари. Једно је неприступање НАТО, а друго је неприступање тзв. „заједничким институцијама“. Оба питања дугорочно одређују положај српског народа, али потоње доспијева прије. И то по молби предсједника Србије, Александра Вучића.
- Насловне стране су им свакодневно пуне текстова, који се малигно и ван контектста баве приликама у Српској. Обратно није тако. И оставља неповољне посљедице.
- Све су „шовинистичке оргије“. По логици „увредљивости“ химне Боже правде и двоглавог орла из времена Ромејског царства, сад је свако окупљање Срба „четничко дивљање“. Просто ти људи не могу да прихвате постојање Срба, осим оних који се монетарно-шовинистички миропомажу у Невладиниће.
АУТОР: Дани(ј)ел Симић
Нама је Вучић драг у Српској, као што је већини с друге стране драг Додик. Без удубљивања у детаље. Просто као представник нечег свог, а прилично непознатог. Вјероватно је у посљедњих деценију и више, Србима са ове обале Дрине било најбитније да Србија коначно има једног газду. Да земља корача по правцу и јединствено, па макар у провалију. А ми за њима.
Вучић је највише урадио на естрадном сегменту специјалних и паралелних веза. За разлику од вакта Бориса Пудлице Тадића, Српска се сад најредовније помиње у вечерњим вијестима. О мостовима, болницама, спортским дворанама и другој инфраструктури направљеној за новац Србије, негативно се одређују само шкембићи са Башчаршије.
Панично покушавају засмрдити сваки покушај прекограничне сарадње. То је, ако не неспутана србофобија, онда природна потреба да вам се прода цигла у Господској улици. Да се са „не мере то без моје пинке, јаро“ спахилук из Тамног вилајета јави. О нужности свог постојања и аминовања објективне стварности у Бањој Луци.
Тренутно најбитније је да нам се из Врховне команде јавно одговори хоће ли нас бар покушати заштитити од широко најављиване агресије из Ефбиха? Због способности да се много боље и самосталније бранимо, те водимо својеглаву политику у односу на Београд, не зовемо се у историјском слиједу Република Српска Крајина. Па је најпозитивнија вијест што се Александар још једном сусрео са Ердоганом у Анкари. У срдачној атмосфери су причали о спонзорству рјешавања кризе.
Управо код тог тврђења пазара, ми из Српске морамо бити најбржи, најединственији и најприпремљенији. Сами излазимо са унутрашњеполитички договореним приједлозима шта тражимо и преко чега не прелазимо:
Никада, ни у ком облику, ни због чега, не преговарамо са Кристјаном Шмитом!
Он је прошлост. Докле год Русија и Кина буду блокирали његов избор у УН. Нама није паметно да одступамо од политике наших нуклеарних савезника у борби против међународне криминалне организације знане као ОХР. Само то може бити разлог да се вратимо у Сарајстан. Инцков законик поништава Парламентарна скупштина БиХ. Никакав ОХР, јер ОХР није ни имао право да доноси законе.
Уколико то не желе, вратити све на ниво Савјета безбједности. Ми ту можемо само добити. Али као поуздан и координисан партнер. Преко УН постоји законита могућност да се захтјева повратак мировних снага Руске Федерације. Што подразумијева политику досљедног и дугорочног противљења приступању сјеверноатланском војном пакту.
Међународне околности то поздрављају, без обзира што су у српским медијима испраћеније санкције Аустралије Новаку Ђоковићу, него оне САД Милораду Додику. Обрачун између Москве и Вашингтона нас ставља у ред бораније која може бити сигурна да Русија неће попуштати по питању ОХР, ако то не будемо чинили ми.
Путин је објаснио како неће чекати скрштених руку да 125.000 редова Војске Украјине нападне на Доњецк и Лугањск, већ је нагомилао исто толико трупа на граници са војном хунтом из Кијева. Тиме је добио да су САД и НАТО сателити отворили уши, како и Русија има своје безбједносне захтјеве. НАТО угрожава границе, које се обавезао да неће прелазити.
Ако је ишта сад извјесно, онда је то дефанзивна, уступајућа и извињавајућа српска политика. Не постоји разлог да се она не настави. Од 1995. године, изабрани и именовани представници нијесу учинили било шта да ојачају позицију унутар БиХ, нити су повукли икада и један конкретан потез који би ишао у правцу самосталности. Искључиво се правдају и гасе пожаре које је запалила ратнохушкачка медијска машина у Ефбиху.
Насловне стране су им свакодневно пуне текстова, који се малигно и ван контектста баве приликама у Српској. Обратно није тако. И оставља неповољне посљедице. Све су „шовинистичке оргије“. По логици „увредљивости“ химне Боже правде и двоглавог орла из времена Ромејског царства, сад је свако окупљање Срба „четничко дивљање“. Просто ти људи не могу да прихвате постојање Срба, осим оних који се монетарно-шовинистички миропомажу у Невладиниће.
У Србији, а и у Српској посљедњих година, развио се фетиш на ту групу људи. Који је мени несхватљив. То што је угашен Јутјуб налог АТВ са скоро 50.000 претплатника и 33.000 видео прилога, изазвало је мање пажње од некакве смлате коју финансира Ал Џазира и остали Ефбих, а која је себи направила рекламну кампању тако што блокира Твитер налоге особа из Ереса. Срби тако иду, провјеравају се, рекламирају, чуде, метанишу. Рекламирају. Највише рекламирају.
Несазнатљива је толика страст у једном народу да се слушају и преко ноћи промовишу небитне персоне, које се непримјерено изражавају о Србима у цјелини. Ево, залажем се деценијама за што већи степен независности Републике Српске, а предметна ме у тренуцима док ово пишем, још није блокирала. Па ви видите.
ИЗВОР: https://www.frontal.rs/danijel-simic-po-koju-cijenu-uci-u-da-prostite-zajednicke-organe/