- Догађаји у Црној Гори и око ње поводом устоличења митрополита Јоаникија на трон Митрополије црногорско-приморске поставили су многа питања и можда учинили да неке ствари видимо јасније него раније.
- Количину и снагу мржње према Србима и православним хришћанима, на пример, која се не може објаснити другачије него јасним и континуираним стратешким опредељењем центара моћи једног дела света према нечему што виде као претњу и могући глобални вирус отпора.
- Овде, наравно, не говорим о Српској православној цркви, већ о православном хришћанству, јер оно је овде на мети; у супротном бисмо морали да признамо да и је и такозвана Црногорска православна црква некаква црква, па још и православна, што би била сасвим фантастична тврдња.
АУТОР: Владимир Коларић
Догађаји у Црној Гори, на тај начин, имају глобални карактер, и поред Украјине представљају тренутно најфреквентнији пол овог епохалног сукоба.
Питање свих питања
Такође, на делу смо видели чудовичност једне синкретичке идеологије, својеврсног идеолошког Франкенштајна, као споја усташтва, титоизма и американизма, уз јако финансијско, обавештајно, парадигматско и нешто мање етничко залеђе у албанском фактору. Та идеологија, колико год гротескна, толико да је тешко поверовати да уопште може да има искрених заговорника, ипак може да буде опасна, ако јој се да довољно простора. А изгледа да се дало – што због потцењивања тако сумануто засноване претње, што због својеврсног српског тријумфализма и склоности ка лежању на ловорикама често Пирових победа, што због и даље врло живог дефетизма и неповерења у соптвене снаге и што због, наравно, огољене издаје на разним нивоима српских држава и друштава, најпре Србије саме.
Дакле, овај чудовишни идеолошки Франкеншнтајн мора бити пажљиво анализиран, укључујући и јасан план његовог неутралисања. Анализа мора имати у уводу глобални контекст, нарчито паралелу са случајем Украјине, као и локални историјски контекст, односно његову спрегу са идеологијама титоизма, југословенства, усташтва и других чинилаца субверзивних за српске интересе, попут деловања страних сила, укључујући и Римокатоличку цркву.
Ипак, питање свих питања покренутих овим случајем јесте питање беде српске интелигенције, при чему не мислим на онај њен део који је предано и отворено радио на конструкцији разматраног монструма, и који не подлеже законским санкцијама само због слабости српске државе и држава које не могу да се одупру притиску окупатора и пете колоне. И слабости српског друштва које није способно за доследан остракизам таквих индивидуа, група и организација.
Овде мислим на онај део српске интелигенције чији је грех равнодушност и неутралност, који и даље живи у прошлости у којој Југославија још постоји, а Америка је једина светска сила. Или у будућности неке нове Југославије, при чему је Америка и даље, подразумева се, једина светска сила, а политички Запад са њом на челу једини међународни субјекат с правом на постојање.
Интелектуалац који пере руке од политике, односно најважнијих питања свог друштва, народа и државе, политички је идиот који се тиме не одриче само свог интелектуалног, него и грађанског идентитета. Бити грађанин подразумева управо субјекта, свесног, самосвесног, делатног и, што је најважније, одговорног, а свако повлачење пред таквом улогом је инфантилизам и интелектуално и грађанско дезертерство. То не значи да интелектуалац и грађанин морају политиком да се баве професионално и страначки, али значи да не би смели да сржна питања свог друштва схватају као туђа.
Мрднимо се мало
Количина незнања о сопственој историји и традицији, о глобалним политичким, економским или културним токовима, о основним елелентима политичке реалности и механизама који у њој владају, недостатак правне и институционалне свести и стваралачког ероса, инфантилност, размаженост, лењост и учмалост, какви постоје у српској интелигенцији, потпуно су недопустиви за било чију националну елиту, па и за ону која би себе хтела да види као глобалну, космополитску, универзалистичку или шта већ, и шта год то значило.
Јер шта је друго него политички, интелектуални, етички и сваки други идиотизам прича о томе како се ради о сукобу некакве две стране, при чему „ми“ морамо да будемо објективни и неутрални, како се ту ради о некој чудној црквеној ствари, о „поповима“ који нас прогресивне, је ли, не интересују (ионако возе скупа кола и граде цркве док се деца лече СМС-овима), о оној југославистичкој причи чији је рефрен „ко нас завади“, где смо сви ми једнако криви (с тим да Срби прихвате да су ипак мало кривљи). Где се прихвата непријатељски наратив, па се терористи називају часним именом „комите“, а сензибилитет за верске слободе се поседује само ако се има у виду политички инсталирана интересна група без икаквих одлика традиционалне верске организације, али не и према већинској цркви. Где се милион пута мери свака реч неподобних, али се сместа и без провере прихвата свака лако оповргљива гласина која подилази нашим заблудама и уљуљканости у сопствену недодирљивост. Где је сасвим нормално гледати на свој народ као на црве, ако не деле наша на огољеном и наследном интересу заснована уверења.
Психопатска неосетљивост једног дела српске елите према заједници којој припадају тема је за озбиљно истраживање, али и озбиљну акцију. За почетак, ствари би требало да почнемо да називамо њиховим правим именима. Постоје пријатељи и непријатељи (не, нису сви исти), лаж и истина (не, није све свеједно и нисте ви у праву зато што вам се тако може), џелати и жртве (замислите, и Срби могу бити жртве).
Док свако помињање Јасеновца, цркве и ћирилице буде изазивало оволику буру код српске интелигенције, као света водица бачена међу ђавоимане, посао неће бити обављен. А ту је потребно пуно упорног и доследног, вредног и паметног рада. Надам се да имамо снаге за то, и да нас има. Не оних који би само да причају или секу главе коме мисле да треба, неспособни за заједничко и стрпљиво деловање са јасним циљевима, него који би да граде и раде, да стварају једно друштво у коме ће се лепше и слободније дисати, и једну државу која ће бринути о својим грађанима, а не у њима видети плен било које врсте. Не очекујмо чаробне штапиће, али мрднимо се мало.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.