Банкари

(поглавље у књизи, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010, стр. 76-88)

АУТОР: Драган Млађеновић

„Среброљубље је корен свих зала“. Тако тврди Свети апостол Павле у 1. посланици Тимотеју (1 Тим 6:10.) Људи подложни овом греху још у Средњем веку су смислили установу позајмљивања новца под интерес, да би се што брже и лакше обогатили. Лихварски занат су обављали на тржницама где су имали клупе на којима су бројали новац, па је по тим клупама установа позајмљивача новца добила немачки назив  die Bank (клупа).

Према Фредерику Содију (Fre­de­rick Soddy), угледном професору Оксфордског универзитета, банке су „установе које се претварају да дају новац на зајам, а то не чине, већ га креирају. А када им се зајам отплати, декреирају га и тако постижу физички немогуће чудо, јер не само да добијају нешто ни из чега, већ од тога наплаћују трајни интерес“.[1]

„Истина је да ниједна банка не даје ни пени од новца који јој је дат на штедњу. Сваки банкарски зајам или дозвољено прекорачење је стварање потпуно новог новца (кредита) и представља јасно повећање количине новца у заједници. Тај зајам не представља ништа више од записа у банчиној архиви или компјутеру, и представља стварање новог новца ни из чега.    (…) Када се каже да нека банка има много милиона у депозиту, погрешно се верује да она уствари има ту количину новца који може да да на зајам. То је потпуна обмана. Ти депозити уопште нису у готовом новцу – они су само огромна суперструктура кредита. Почетком тридесетих (година 20. века), ограничењем  кредита (зајмова) намерно је била изазвана велика економска криза која је милионе људи оставила без посла и отерала много предузећа под стечај. У овој планираној кризи није било несташица робе, радње су биле пуне, али су банке зауставиле проток новца.

Владе, управни одбори, бизнис и индустрија су робови банака. Пошто су банке једини извор новца, друштво мора да позајмљује новац од банака, како би платило камате на новац који је већ позајмило. У оваквом систему ми све дубље и дубље тонемо у дугове. Дугови начињени ради јавних потреба су трајни – они се ретко отплате у потпуности. Дуг се састоји од главнице и од камате на камату, и тако у бесконачност – ad infinitum”.[2]

Дана 25. јуна 1863. (док је беснео грађански рат у Америци) браћа Ротшилд су послала писмо господи Ајкхајмеру (Eic­khe­i­mer), Моргану (Mor­gan) и Вондерголду (Wan­der­go­uld) на адресу Вол стрит бр. 3, Њујорк. У њему се поставља систем којим банке монополизују стварање, контролу и дистрибуцију националног новца ни из чега, и зарачунавају огромне камате када га позајмљују: „Неколицина људи која разуме систем… биће или толико заинтересована за профит или толико зависна од њега, да из те класе неће бити супротстављања, док ће са друге стране, огромна већина људи која није у стању да увиди огромне предности коју капитал црпе из система, носити тај терет без роптања, а вероватно неће ни сумњати да им је тај систем непријатељ“.[3]

Сви смо ми будале које носе тај терет. А превара је прилично једноставна: „Банка отвори рачун у својој главној књизи (данас у компјутерском досијеу); овај чин `ствара` извесну суму `новца`. Та сума `новца` се затим даје на зајам клијенту – најчешће као кредит који их `троши` издајући чекове. Зајам, међутим, мора бити гарантован у реалним вредностима, као што је, на пример, кућа, земља и слично, и мора бити отплаћен – и главница и камата – у правом новцу, тј. новцу који мора да се заради и који је стога знак реалне вредности. Надаље, још једним потезом пера, (или притиском на дугме компјутера) првобитно створена `главница` може без трага да нестане.То је заиста мађионичарски трик!“.[4]

Многи људи верују да банке само позајмљују свој капитал и готовину коју им клијенти поверавају на штедњу. То је далеко од истине. Укупна количина „новца“ коју банке позајмљују, далеко превазилази суму која је у депозиту. Само је поверење оних који позајмљују и људи са којима обављају трансакције – да су банчини чекови и национална валута знаци реалног богатства – оно што одржава цео систем у функцији.

У Средњем веку златари би издавали писане потврде да су на чување примили злато и друге драгоцености. Временом су те потврде постале предмет трансакција. Златари су убрзо схватили да могу да дају зајмове у облику потврда на папиру, уместо у кованом новцу. У почетку су давали зајмове само до износа који је био еквивалентан укупној вредности блага које су чували у сефовима. Када су схватили да се готово никада не догађа да клијенти истовремено повуку драгоцености са чувања, почели су да издају „папирне“ зајмове које увелико прелазе стварну вредност блага на чувању. Тако је почела велика превара која ће банкарима донети огромно богатство и неспутану моћ.

А то царство необуздане финансијске моћи основао је јеврејски (или прецизније – хазарски) позајмљивач новца у Франкфурту, Амшел Мозес Бауер (Am­schel Mo­ses Ba­u­er, 1743–1812). Франкфурт је тада било легло антисемитизма који су подстицали најугледнији немачки философи тога времена – Имануел Кант  (Im­ma­nu­el Kant) и Јохан Фихте (Jo­hann Fic­hte). Но, да ствар буде јаснија, антисемитизам је у Немачкој од почетка био погрешно усмерен, јер немачки Јевреји заправо то нису били – они су Ашкенази, односно Хазари, народ турско-монголског порекла из средње Азије, и као такви, не припадају семитској, већ аријевској групи народа. Према томе, Ротшилди и друге банкарске породице, нису Јевреји, већ Хазари, „тринаесто племе“, чији су преци у 8. веку примили Мојсејеву веру као државну религију Хазарског царства.

Млади Амшел Мозес Бауер је учио за рабина и постао прави стручњак за Хашкалаху, смешу вере, хебрејског права и здравог разума, која је била популарна у доба просвећености. Смрт оба родитеља приморала га је да напусти школу и да се запосли као банкарски помоћник. Брзо учећи занат постао је дворски финансијски агент Вилхелма IX (Wil­helm IX), краљевски управник покрајине Хесе-Касел и истакнути слободни зидар. Додворавао се краљу који је био само годину дана старији од њега, користећи владарево интересовање за езотерију и друге старине. Бауер је краља упућивао у тајне древних мистерија, нарочито Кабале, чија је мистика тада почела да се спаја са традицијом слободног зидарства. Оснивач банкарске династије је тада успоставио образац који ће његови потомци успешно следити – посао треба обављати с владајућим кућама и укључити што више синова који могу да преузму разноврсне породичне послове у иностранству. Када је касније послао другог сина, Натана, у Лондон да тамо оснује огранак породичне банке, и уједно заштитио њега и остале синове од нарастајућег антисемитизма, Бауер је променио породично презиме у Ротшилд (нем. Rote Schild, црвени штит, знак за залагаонице и зеленашке услуге породице Бауер).

Кичму империје Ротшилд чинила су петорица Бауерових синова који су се правилно распоредили по Европи: најстарији, Амшел Мајер (Am­schel Mayer) је наследио банку у Франкфурту, Натан (Na­tan) је основао огранак у Лондону, Соломон (Sa­lo­mon Mayer) је отишао у Беч, Карл Мајер (Karl Mayer) је основао банку у Напуљу, а најмлађи, Јакоб, који је више волео да га зову Џејмс (Ja­cob Ja­mes), се 1811. године укључио у париске банкарске кругове. Са оваквим системом братске банкарске мреже Ротшилди су сваку владу у Европи могли да убеде да мора да настави са отплаћивањем дугова, претећи ратом који би могао да однесе читаво краљевство. А што је најважније – браћа су могла истовремено да финансирају две и више страна у сукобу, осигуравајући на тај начин не само да дужник отплати своје дугове, већ да ће они сами, финансирајући обе зараћене стране, згрнути огромно богатство. Ове предности и њену моћ је уочио већ Мајер Ротшилд, финансијер илуминатске секте, када је изјавио: „Дозволите ми да контролишем новац у држави, није ме брига ко прави њене законе“.

Ротшилди су имали систем курира чији је знак распознавања била црвена торбица. Граничари су курире лако пропуштали, тако да је овај систем омогућио банкарском братству да добија обавештења из прве руке, чак и пре владара чије су државе биле умешане, и тако стицали значајну почетну предност.

Неки биографи династије Ротфилд наслућују да је почетни капитал породице настао на новцу који је Амшел Мозес Бауер утајио од Вилхелма IX, коме је британска влада плаћала огромне своте за снабдевање плаћеника у борби против америчких колониста за време револуције. Вилхелм је овај новац давао Бауеру за издржавање војске, али је уместо тога Бауер новац употребио да постави Натана за шефа огранка породичне банке у Лондону. Натан је постао енглески држављанин 1806. године, после женидбе са Ханом Коен (Han­nah Co­hen), најстаријом ћерком Левија Барента Коена (Levy Ba­rent Co­hen), водећег лондонског банкара. Почетно богатство од 20.000 фунти, које је добио од оца, Натан је за само неколико година увећао на 50 милиона. Ево како Ралф Еперсон (Ralph Eper­son), амерички истраживач Завере, описује улогу Натана Ротшилда у тренуцима после битке између Наполеона (Na­po­le­on, 1769–1821)  и  адмирала Велингтона (Arthur Wellesley, 1st duke of Wel­ling­ton, 1769–1852) код града Ватерлоа 18. јуна 1815. године: „Енглеска је била у рату са Француском и битка код Ватерлоа је требало тај рат да одлучи. Ако би Наполеон, заповедник француских трупа, победио Велингтона, команданта енглеске војске, више ништа не би могло да га спречи у освајању целе Европе. Сви банкари у Лондону су схватили значај ове битке за берзанске послове, и гледали су у Натана Ротшилда не би ли сазнали неку информацију, унапред знајући за ефикасност Ротфилдовог курирског система.

Натан је био виђен у једном углу Лондонске берзе са изразом наглашеног нерасположења на лицу. Банкарски кругови су протумачили да је Натан Ротшилд добио информацију да је Наполеон поразио Велингтона и Енглеску код Ватерлоа. Бар су тако мислили. Под утиском националног пораза почели су да продају владине обвезнице које су поседовали. И као и увек када се продаје велика количина обвезница у исто време, цена им је падала. Што је цена била нижа, Натан је био све нерасположенији. Али његови берзански агенти су, кришом од енглеских банкара, куповали све расположиве обвезнице. Натан Ротшилд је тако купио енглеску власт. Када се енглески службени курир коначно појавио на Берзи и објавио да је Енглеска победила Француску, и да није све изгубљено, Натан се нигде није могао наћи“.[5]

Ниједна студија о банкарским преварама не би била потпуна без помињања куће Ротшилд чији су чланови себе начинили наследним владарима зеленаштва.

Значајан датум у ширењу Ротшилдове банкарске империје је 1865. година када је у Америку дошао Јакоб Хајнрих Шиф (Ja­cob He­in­rich Schiff, 1847–1920), унук оснивача банкарске династије Шиф са којима су Ротшилди у партнерским односима још од 1785. године. Јакоб Шиф Млађи је имао поверљив и изузетно амбициозан задатак – да преузме контролу над монетарним системом Сједињених америчких држава. Могло би се рећи да је лондонски Сити, престоница светске финансијске олигархије, управо ради овог циља тада пресељена у њујоршки Вол стрит. Пошто је упознао Абрахама Куна (Abra­ham Kun), Шиф се придружио његовој инвестиционој фирми. Године 1875. Шиф се оженио ћерком Саломона Леба (Sa­lo­mon Isa­ac Adler Lоeb), сувласника моћне банке „Кун, Леб и друштво“ у Њујорку. После Лебове смрти 1885. године Шиф је наследио фирму. Финансирао је куповину Јунион пацифика за рачун железничког магната Едуарда Харимена  (Ed­ward Har­ri­man), оца каснијег председника САД-а Аверела (Ave­rell Harriman). Јакоб Шиф је постао и директор значајних корпорација, као што је Национална банка и осигуравајуће друштво „Поштен живот“ (Equ­i­ta­ble Li­fe).

Пол Варбург (Pa­ul War­burg) се оженио Нином, млађом ћерком Саломона Леба; његов брат Феликс (Fe­lix) се оженио Фридом (Fri­e­da), ћерком Јакоба Шифа. Кружиле су гласине да је Шиф купио партнерство у фирми „Кун и Леб“ Ротшилдовим новцем, док су оба брата, Пол и Феликс Варбург (War­burg), постали партнери ове фирме.

Ови финансијери револуција и ратова заслужни су за патње човечанства за последњих триста година, откако је њихов сатански систем разрађен до генијалности. Народ Америке (као покусни кунић) трпео је током револуције 1776, у рату 1812, током борби између председника Џексона и такозване Друге банке, у Грађанском рату између Севера и Југа 1861-65, када је обе зараћене стране финансирао Ротшилдов агент Џи Пи Морган Старији (J. P. Mor­gan), затим током банкарских криза 1873, 1893. и коначно 1907. године, када је Америка доведена у позицију да прихвати решење које су нудиле оне снаге које су све ове невоље и изазвале – међународно банкарско братство. А то решење се звало – централна, „Национална“ банка.

Прва оваква банка у модерном смислу основана је у Лондону 1694. године под називом Банка Енглеске (Bank of En­gland). Била је то самостална (приватна) банка-корпорација чију је повељу издао краљ Вилијем Трећи Орански (Wil­li­am III of Oran, 1650–1702). Овог владара је на енглески престо довело банкарско масонско братство 1688. године, а затим 1694. године основали Банку Енглеске; она је енглеска само по имену, јер не припада влади, већ међународном банкарском братству. Влада краља Вилијема Трећег Оранског предала је суверено право да издаје и контролише национални новац у руке – приватних финансијера. Џорџ Кнупфер (George Knupfer) у својој књизи Борба за светску моћ износи податак да је оснивач Енглеске банке Вилијам Патерсон (који је био само маска финансијерима) отворено тврдио да „банка има корист од камате на сав новац који ствара ни из чега“. Кнупфер је објаснио како функционише „национална“ банка: „Енглеска банка… је постала прва новчана установа којој је законом дозвољено да издаје од државе одобрен папирни новац, па је тако сама влада постала њен дужник. Овим не само да се држава одрекла монопола на издавање новца, већ се и сложила да од банака позајмљује приватно створени новац… Поред свега што је учињено и само име је намерна обмана и превара, са циљем да се прикрије суштина учињеног.

Стварање новца ни из чега значи полагање права на сву робу и све услуге, а да се за узврат не да ништа, што је лоповлук и превара. Да ствар буде још гора, новац се позајмљује уз камату… Из свега овога следи да они који који имају моћ да `стварају` ни из чега сав новац у свакој замљи на свету, и дају га на зајам како је речено, имају потпуну власт над свим државама, партијама, предузећима, средствима масовних медија, појединцима, итд. Дакле, моћ парламента је потпуно безначајна… Власт парламента уопште, а посебно у односу на новац, не постоји, а сав истински суверенитет је у рукама појединаца који емитују целокупни новац и одређују његову вредност и врше дистрибуцију“.[6]

Но вратимо се причи о Националној банци Америке. Ствар је узела залет почетком 20. века. Задатак да покрене иницијативу и предложи законски акт о централној банци добио је Нелсон Олдрич (Nel­son Al­drich), сенатор из Род Ајленда, масон највишег ступња и деда по мајци браће Нелсона и Дејвида Рокфелера. Током 1909. и 1910. године сенатор Олдрич је са члановима тада основане монетарне комисије боравио у Европи (највише у Ротшилдовим банкама у Лондону и Паризу) и проучавао тајне централних банкарских система Европе.

По повратку из Европе, у новембру 1910. године, сенатор Олдрич је са шесторицом најмоћнијих америчких банкара одржао тајни састанак у ловачком клубу Џи Пи Моргана Млађег на острву Џекил у Џорџији. Шесторица банкара су били: А. Пајт Ендрју (A. Pi­att Аn­drew), помоћник секретара финансија, Френк Вандерлип (Frank Van­der­lip), председник националне Сити банке „Кун и Леб“, Пол Варбург (Pa­ul War­burg), партнер у истој банци, Хенри Дејвидсон (He­nry Da­vid­son), старији партнер Џи Пи Моргана, Чарлс Нортон (Char­les Nor­ton), председник Морганове Прве националне банке Њујорка (First Na­ti­o­nal Bank of New York) и Бенџамин Стронг (Ben­ja­min Strong), председник Морганове Кредитне банке (Ban­kers Trust Com­pany). На овом супер-тајном  састанку наглашено је да би требало натерати Конгрес да прихвати план о Централној банци, али тако што ће тај назив избећи по сваку цену.

„Из тог разлога су створили Систем федералних резерви. Њега ће поседовати приватна лица која ће извлачити профит из власништва над деоницама и контролисати издавање новца у држави. Систем ће под својом командом имати све финансијске ресурсе у држави, и биће у стању да мобилише и под хипотеку стави Сједињене америчке државе и да их гурне у велике ратове на туђој територији“.[7]

У време када су завереници све ово смислили и испланирали, председник САД-а је био републиканац Вилијем Хауард Тафт (Wil­li­am Ho­ward Taft, 1857–1930), изабран 1908. године. Он је казао да ће ставити вето уколико законски предлог о стварању централне банке стигне њему на потпис. Зато су се завереници окренули Вудроу Вилсону(Wo­o­drow Wil­son, 1856–1924),  кандидату Демократске странке, који је обећао да ће играти по такту банкарског братства уколико му помогну да постане председник. Ради расипања гласова, завереници су у председничку трку убацили још једног републиканског кандидата, Теодора Рузвелта (The­o­dor Ro­o­svelt, 1858–1919)  бившег председника САД-а од 1901-09, и њихов штићеник Вилсон је добио изборе. Вудроу Вилсон је инаугурисан за председника САД-а у јануару 1913, а у децембру исте године потписује Закон о федералним резервама, који је претходно прошао гласање у Сенату и Конгресу.

Сада су банкари могли да се позабаве уносним пословима; а најуноснији је, зна се – РАТ. Прилика се указала већ следеће 1914. године и то, ни мање ни више, него – СВЕТСКИ  РАТ.[8]

Поред могућности да позајмљује уз камату, Систем федералних резерви има и могућност и да креира економске циклусе повећавањем и смањивањем количине новца и кредита. Прву такву кризу Систем је изазвао 1920. године и она је названа „Паником из 1920“. Ова операција је била успешна, банкари су за кратко време удесетостручили своје ионако велико богатство, па их је овај успех навео да планирају следећу акцију – слом берзе у Волстриту 1929. године.

Први корак је био штампање новца, односно, повећање новчане масе у оптицају: са 31,7 милијарди долара у јуну 1921, она је повећана на 45,7 милијарди долара у јуну 1929. године. Да би новчану масу што пре пласирали у привреду, појединачним банкама је било дозвољено да од Федералних резерви позајмљују новац, и да га затим даље пласирају као зајмове. Новац је даван по систему 24-часовног броукерског краткорочног зајма. Ово је значило да броукер може да користи своје право и захтева од дужника да прода своје деонице и врати узети зајам у року од 24 часа. Пошто је купац имао тако кратак рок за враћање дуга, морао је или да прода деонице, или да се појави са готовином. Такав поступак изазвао би панику на берзи, јер би сви власници деоница желели да их што пре продају, а када сви продавци понуде деонице у исто време, цене вртоглаво падају.

„Када је све било спремно, њујоршки финансијери су почели да захтевају повраћај 24-часовног броукерског краткорочног зајма. То је значило да берзански броукери и купци морају да избаце своје деонице на тржиште да би отплатили зајмове. Ово је наравно довело до пада Берзе и банкарског колапса широм земље, јер су банке које нису биле у власништву Олигархије биле повезане са краткорочним банкарским зајмовима у то време. Оне су брзо остале без пребијене паре и морале су да буду затворене. Систем федералних резерви није им помогао иако му је закон налагао да одржава еластични новчани систем“.[9]

Члан америчког Конгреса Луј МекФеден (Lo­u­is McFad­den) је био свестан да је пад берзе испланиран, па је 23. маја 1933. покренуо поступак против Одбора федералних резерви: „Оптужујем их да су у 1928. години узели преко 80 милијарди долара од владе САД-а. Оптужујем их да су својевољно и незаконито подизали и обарали курс долара, повећавали и смањивали количину новца у оптицају у циљу личне користи (…) и да су сковали заверу са међународним банкарима као би ови преузели контролисали финансијске ресурсе САД-а“. И коначно, потврдио је да криза није била случајна: „Она је била пажљиво планирана. Међународни банкари су желели да овде створе услове безнађа, како би лакше могли да наступе као владари свих нас“.[10]

Конгресмен МекФеден је објашњавао да је ово што се догодило народу САД-а махинација банкара: „Када је усвојен Акт о федералним резервама људи у САД нису претпостављали да се овде успоставља светски банкарски систем. Супер-држава, под контролом међународних банкара, и међународни индустријалци, раде заједно на поробљавању света у циљу сопственог уживања. Систем федералних резерви чини све напоре како би прикрио своје моћи, али истина је – он је узурпирао власт. Он контролише све овде, а конролише и све наше односе са иностранством. Он ствара и обара владе по својој вољи“.[11]

Депресија изазвана сломом Берзе 1929. године дала је жељене резултате већ 1933. године: на власт у САД и у Немачкој дошли су политичари који су били по вољи банкарске Олигархије – Френклин Делано Рузвелт  (Fran­klin De­la­no Ro­o­se­velt, 1882–1945) и Адолф Хитлер (Adolf Hi­tler, 1889–1945). Истовремено, у Совјетском Савезу расту комунистичка страховлада и терор Јосифа Висарионовича Стаљина (Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин, 1878–1953), тако да су створени сви предуслови за нови светски рат.

На њега се није дуго чекало.

ИЗВОРИ:

[1] Џејн Бердвуд  (Lady Ja­ne Bird­wo­od, 1913-2000), Злоба вековна, превео са енглеског Предраг Вишњевац, Београд, 1999, стр. 17.

[2] Џејн Бердвуд, Исто дело, стр. 17-19.

[3] Џејн Бердвуд, Исто дело, стр. 19.

[4] Џејн Бердвуд, Исто дело, стр. 19-20.

[5] Ралф Еперсон, Невидљива рука – увод у историју Завере, превео с енглеског Предраг Вишњевац, Београд, 2000, стр.

[6] Џејн Бердвуд  (Ja­ne Bird­wo­od), Злоба вековна, превео са енглеског Предраг Вишњевац, Београд, 1999, стр. 25-26.

[7] Х. С. Кенан, Банка федералних резерви – најфантастичнија и најневероватнија превара у историји, Београд, стр. 100.

[8] О светским ратовима ће бити речи у посебним поглављима ове књиге.

[9] Гери Ален (Gary Al­len), Банкари – завереничко порекло Система федералних резерви, 1978, стр. 27.

[10] Congressional Record, May 23, 1933,  pp 4055-8; наводи Р. Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, стр. 200-201.

[11] Louis McFadden, Congresman on the Federal Reserve Corporation, Congrassional Record, 1934, p. 24/26. наводи Р. Еперсон, наведено дело, стр. 200.