“Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре.”

Иво Андрић

АУТОР: Славољуб М. Вујовић

Рекла сам баби један дан како Огњен има лијепу кабаницу са капуљачом, а има и лепе чизме. Бака је ложила ватру и није ми ништа рекла. Ћутала је, машицама померала жар и ложила.

У секунди, било ми је много тешко. За мало, па да заплачем. Не због баке него због моје брзоплетости и моје непромишљености.

Одмах сам знала да је баки тешко. Да јој је жао. Да је јадна у себи што она не може мени купити кабаницу. А знам како је била срећна када је пред зиму нашла у саднуку своје ципеле. Како је само, радосно и срећно рекла „о, очи бабине“ нашла сам их! Заборавила сам била потпуно на њих. Обула сам их једино, наставља бака, кад сам са јадним Михаилом први пут дошла у кућу.

О јадни твој ђедо. Био је добрица. Ето умрије јадан рано. Обуј да видим да ли су ти таман?

Баба, мало су ми велике, али лијепе су! О, нека мој сине, боље је, таман да можеш и идуће године да их носиш.

Како сад, помислих, да чисте бабине ципеле носим по киши и блату. Помислих да их чувам и ја. Како их је баба толико година чувала.

Јадној мојој мајци обули су старе ципеле пре пет година када су је сахранили. Да се баба у јаду сјетила и знала за њене ципеле сигурно би их дала да јадну мајку сахране у њима.

Да ли да моју баку, мој свијет, мој сав окрсни свијет, сада и моју мајку и мога оца, и све моје, јер она ми је све, сахране босу или у неким старим ципелама када умре.

Претрнух од те помисли. О боже шта ли ја мислим.

Недај боже да ми бака умре. Ако умре, умријет ћу онда и ја.

Добре су мени и ове моје бако. Бака ми је причврстила, зашила неким канапом моје дубоке ципеле. Много су ми добре и удобне, али кад је мокро улази ми вода. Бака се стално плашила када пада киша да се не прехладим.

Док дођем из школе, одмах је говорила, изуј мокре ноге и наднеси на шпорет руке. Мораш мало испарити длане и табане.

Но, није најстрашније што су ми ноге мокре биле у школи, некако ме више мучило то, што ће дјеца да гледају моје ушивене ципеле. И то сам решавала лако. Кад сједнемо у клупе ја неприметно увек закачим стопало иза стопала и подвучем назад испод клупе.

Једног дана, на крају првог полугодишта, у трећем разреду, учитељ нам прочита оцене, пожели лијеп распуст и да прочитамо лектиру обавезно, каже. Једино Ана има сваку петицу. Ана гледај да и даље тако наставиш, а ви осатли требате мало боље да радите.

Кад сам дошла кући, тога дана, ништа посебно. Баба је поред шпорета чистила кртолу за чорбу.

Могло је у кући, а и нестајало је, нестати свега али брашна и кртоле не. То би било ужасно. Наша основна храна била је хљеб, млијеко и кртола. Међутим, кад крава засуши, нисмо имали ни млека, али хвала богу, брашна и кртоле било је. Једном нисмо имале ни брашна. Бака је позајмила мало, али кртоле смо имале.

„Јеси ли стигла, благо баби“, било је уобичајено бабино питање. Како је било у школи? Је ли почео распуст? Кад рекох да сам једина са сваком петицом, и некако погледах баку право у очи стављајући ствари на столицу, примијетих посебну радост на њеном лицу и у њеним очима.

Нека благо баби! Хвала Господу све је у његовим рукама. Даће Бог па ћеш ти завршити баки велике школе, каже бака и наставља: Е јадни мој Миле и он је увијек добијао само суве петице. Ти си, благо баби, на твог тату, прича бака нормално а сузе, велике, округле, као да су се договориле једна за другом, истом брзином падају и по кртоли и по љускама.

Не примећује она да гледам њене сузе. Знам да она увијек са великим уздасима, помиње јадног ђеда Михаила и јадну моју мајку, али кад год спомене јадног тату, њене очи су у моменту мокре. Чак и не изговори име Миле до краја али сузе су ту. Велике као љешници. Спремне. Као да и оне (сузе) чекају и хоће да виде Милета.

Знамо ми некад, обе заједно да плачемо. Ја највише за бабом. Тата је погинуо у фебруару, првог фебруара 1994. године а ја се родила првог марата исте године. Знам ја тату са слика и из бабиних прича. Заједно баба и ја плачемо понекад навече када гледамо слике.

Погинуо је код Калиновика. Сахрањени су и тата и ђед и мајка на нашем гробљу сви једно поред другога. Ђед је умро на Никољ дан. На славу. Умро од мука. Господ му душу узео да се не мучи, каже баба.

Једном, кад ми бака рече да покојни ђед никад није био болестан, упитах баку, што се онда мучио и умро за славу. Баба каже: „е моје очи“, од великих мука и туге, због Милета.

Знао је рећи после Милетове погибије, о господе што ме у црно зави!?. Нема мени више ни славе ни славља. Како да славим без мога јединца. И ето, очи моје, није му срце могло издржати првог Светог Николу да прослави без Милета.

Пред спавање, поменух баки да Огњен има најслабије оцене у школи, да је најслабији ђак. Он не зна некада најпростије ствари бако, а прича како је био на мору петнаест дана, да је прошле зиме ишао на Јахорину на скијање, а најслабији је ђак!?.

Е очи бакине, рече бака и настави. У животу, мој сине, увијек крива са једне стране. Огњенови су увијек били имућна породица. Имали су и неке дућане у Фочи. Доље у селу велико имање. Отац му је једва завршио основну школу. Његови су одувијек однекуд наслијеђивали имовину. Отац му је два пута био у Фочи у затвору. Сада чујем да је главни полицајац у Вишеграду. Имају своју некакву велику зграду. Стриц му је у затвору. Наводно је у својој канцеларији, после рата, силовао радницу.

„О, срећо бакина“ зло радити добру се надати не може никако!.

Твој тата је погинуо бранећи Српство и Републику Српску. Био је најбољи студент на Електротехничком факултету у Београду. Сви добри и прави путеви воде кроз школу ка Београду. Читај све мој сине. Читај те лектире.

Да ли вам је учитељ причао о Иви Андрићу. Треба учитељ да вам да за лектиру роман Иве Андрића, да научите све о Фочи, Србима, Муслиманима и о Београду.

Иво је одрастао са својом тетком, понављао шести разред али је знао да сви путеви Срба из Р.Српске воде преко Дрине ка Београду.

Иво је увијек био велики. Испричат ћу ти једну причу за њега. Кад је промовисао своје приповетке, прву књигу, дошла су му само два познаника. Иво сам ради све, води промоцију, и поред осталог, каже: „Драги гости хвала вам што сте дошли у овако великом броју, ….. После промоције позвао је све присутне (он и ова двојица) и отишли су сви заједно у кафану преко пута и напили се сви заједно.

После дуго времена зову Иву да иде по Нобелову награду, а Иво прво позива ону двојицу са промоције да иду са њим по нобелову награду или како је рекао „ни ја без њих нећу ићи по њу“. И била су њих обојица на додели Нобелове награде Иви Андрићу.

 

Даће Бог добро, мој сине, биле су бабине најчешће ријечи. И тај дан када су ми другарице јавиле, да ће пријемни у Војну академију бити петнаестог маја, баба је била много радосна. „Само да дочекам да ми Ана заврши школу, и да одмах умрем. Не бих жалила“.

Умрла је после само пет дана! У шездесет четвртој години!?. Није дочекала!

Ана жали своју бабу. На сваки помен бабе очи су јој пуне суза. Ана је много добра дјевојчица и другарице је стално зову, изјављују јој саучешће. Вољена је свугдје. Од малих ногу се разликовала од све остале дјеце, и не само вршњака, већ и генерација старијих по две-три године. Понашање, поштовање старијих, љубав према ближњима, према свима, увијек је присутна, не наглашена, непотенцирана али увијек је уз њу као какав ореол на глави или неопипљиви, ваздушни омотач.

Њена љубав према баби је била посебна. Љубав, комбинација свих предходно помињаних љубави, и још више од тога.

Од када је пошла у школу увијек има све суве петице. Сада је четврти разред озбиљне средње школе, медицинске гимназије, и има сваку петицу.

На такмичења се не јавља никада. Када се деси да школско-општинска бирократија нема кога од ученика да спреми на такмичење онда позву њу, Ану. Било о ком предмету да је ријеч и било који ниво такмичења: школски, општински, државни, међународни или светски, Ана увек освоји прво место.

Раније док је још бака била жива, једном приликом, после освојеног првог мијеста на националном-државном нивоу, и то из два предмета, општина је решила да награди са три хиљаде динара победника, прво место.

После извесног времена, признала је писцу (ових редова) у неформалном разговору, да је била много срећна због награде, помисливши како ће купити неку ситницу баки од освојене награде. Знам да јој је много мило што сам освојила прво место, да је заслужила много више од поклона-ситнице, али ми се добро познајемо. Знам ја, да сам ја највећи њен поклон а, и она мој!.

Међутим, после само два дана, светло моје радости везане за такмичење, награду и куповину поклона баби, неочекивано се угасило. Када смо бака и ја отишле до општине, да се јавимо у вези преузимања награде од три хиљаде динара, неки чиновник нам је саопштио како не могу добити награду јер не припадам општини.

Како је то могуће, пита бака, додајући, кад цијели живот живимо у истом селу на истој адреси. Господин додаде, ви, ваше село припадате другој општини, пођите тамо добићете сигурно новац.

Мало живнувши, ја и бака повјеровасмо, али не можемо одмах данас до друге општине стићи, немамо превоза.

Сутра у другој општини опет разочарење. Иста прича као и јуче. Као да су се, овај данас и онај од јуче, договарали шта да причају. Шта нам је преостало него назад кући, тјешећи једна другу уз пут пјешке петнаестак километара, јер аутобус наилази тек у четири сата поподне.

Баба је, чувши однекуд, да писац романа познаје некакве бирократе у њиховој општини, преко пријатеља замолила њега, може ли помоћи око новца за награду? Писац није могао помоћи. Покушавао је, али бирократија је бирократија.

Касније, после извесног времена, саслушавши причу Анину, у рзговору са њом, падајући пред оваквим темама сам у сопствено лудило сјете и туге, писац као гром из ведра неба, рекао је: „Добро је да ти ове бирократе и криминалци нису дали те три хиљаде. Ово нека ти буде још већи подстрек, да будеш најбоља на свијету. Стегни зубе и напред. Милостиња је перфидно зло. Зло и несрећа долазе незвани, и обично кад човек не очекује. За напредак и успијех  треба се трудити, па ко је васпитан и вјерује у Бога, срећа обично притрчи у помоћ“.

Погледавши Ану у очи, писац је, потискујући чемер и тугу сам у себи страхом да је не повреди, приметио сузе у њеним очима. Но ипак у наставку разговора сузе су нестале. Појавио се осмијех.

— // ——-

Кажеш да волиш такмичења и нове књиге, зашто ниси стално ишла на такмичења?

Па треба плаћати пут. Бабина пензија је 2,5 (двије ипо) хиљаде динара. Али бабиних 2,5 хиљада је веће од 2,5 милиона долара, евра, злата и сл. Бабиних 2,5 хиљада србијанских динара је борба без оступнице. Али бабини савети и бабино вољење је много јаче од било каквог злата. Бабине топле мудре ријечи. Бабина покорност и побожност су путоказ ка висини. Ка великом подвигу.

Све послове на селу баба је с љубављу радила. Радила с циљем. Радила да помогне свима, осталој унучади, породици, али Ана је њено светло на крају тунела.

Нека, ако сам се ја цијелог живота мучила, нека ово дијете заврши школу, говорила је често. Зна Ана како је било баби радити, јер је она свако љето, после другог разреда основне школе, помагала баби.

Брање малина је најисплативији посао. Обично од малина баба и Ана би зарадиле толико да Ана купи све за школу (књиге, торбу, одећу и обућу) али и баби би нешто преостало да и она купи какве ципеле и џемпер. Обично је за себе гледала какве јефтиније, само да не пропуштају воду. За време средње школе Ана је преко седмице била код тетке у граду, јер из села нема превоза а ићи петнаестак километара пјешке по зими није баш једноставно, јер снијег зна да падне и преко један метар. Сваки петак поподне стизала би код баке на село до понедељка ујутро.

2 thoughts on “БАКА И УНУКА: есеј о чистој доброти и љубави”
  1. Ne secam se kada sam sa suzama citala neki esej…evo, sada jesam. Pisan iskreno, životno i nepretenciozno tekst nosi prve i poslednje mudrosti ovoga sveta. I Istinu, a Istina je samo jedna – da dobrota, ljubav i lepota Božija spasavaju svet. I da je lako biti dobar čovek. Podsetila sam se, u par minuta čitanja eseja, najvrednijih mudrosti koje sam dobila na poklon u životu…od najmilijih i najumnijih, kao grumen zlata koji treba da dobrotom srca i duse sacuvam i predam dalje…najmilijima, citaocima, svetu…Jer, da nema ovakvih zavetnih zapisa ne bi mogli da razumemo obezbožen svet i da ostanemo svoji. Hvala, dragi Slavoljube na ovom mudrom i poučnom eseju koji si licno proživeo. Toliko topline, dobrote, ljudske mudrosti i pozrtvovanosti krase Tvoje napisane reči. Poslao si svojim čitaocima zagrljaj ciste Bozije lepote.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.