Крај тана(х)на шадрвана, гдје жубори вода жива,
Шетала се сваког дана султанова кћерка мила.
Сваког дана једно ропче, стајало крај шадрвана.
Како вријеме пролазило, све је блијеђе, блијеђе било.
Једног дана запита га султанова кћерка драга:
„Казуј, робе, одакле си, из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра
Што за љубав живот губе, и умиру када љубе!“
(Хајнрих Хајне, „Der Asra“, 1851, препевао Сафвет-бег Башагић)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Прелепу романсу „Азра“, која у српском препеву почиње стихом „Крај танана шадрвана“, испевао је у Средњем веку персијски математичар, философ, астроном и песник Омар Хајам (пуно име му је било Гијат ал-Дин Абулфат Омар ибн Ибрахим ан-Нишапури Хајам, 1048–1131). Велики персијски учењак и песник оживео је прастару легенду која говори да у земљи Јемену на југу Арапског полуострва постоји племе Азра („Девица“) у покрајини Асир („Недостижни“). Уколико младићима из овог племена није могуће или није дозвољено да остваре своју љубав са изабраницом, они одлазе у пустињу или у рат да би што пре окончали живот заљубљени, јер не могу и не желе да живе без љубави.
Западни свет је староперсијско песништво упознао тек у 19. веку. Најпре је француски књижевник Стендал (Stendhal, право име Marie-Henri Beyle, 1783–1842) цитирао неке од љубавних песама персијско–арапске традиције у свом делу „О љубави“ (De l’amour). Затим је
Антон Теодор Хартман (Anton Theodor Hartmann) 2. септембра 1846. у „Јутарњем листу за образовану публику“ објавио свој превод персијске љубавне приче о Медшнуну и Лајли.
Хајнрих Хајне (1797–1856)
Све ове приче и песме о неоствареним и трагичним љубавима снажно су утицале на романтичног песника Хајнриха Хајнеа (нем. Christian Johann Heinrich Heine, Диселдорф, 1797– Париз, 1856). Хајне је био најзначајнији романтичарски песник немачког језика после Гетеа. Последњих 25 година живота (од 1831–56) провео је у Паризу као апатрид. Надахнут прелепим стиховима старог источњачког песништва, Хајне је 1845. испевао романсу „Der Asra“ и као петнаесту песму циклуса „Historien“ унео у своју збирку „Romanzero“ (1851):
Der Asra
Täglich ging die wunderschöne Sultanstochter auf und nieder
Um die Abendzeit am Springbrunn, Wo die weißen Wasser plätschern.
Täglich stand der junge Sklave Um die Abendzeit am Springbrunn,
Wo die weißen Wasser plätschern; Täglich ward er bleich und bleicher.
Eines Abends trat die Fürstin Auf ihn zu mit raschen Worten:
Deinen Namen will ich wissen, Deine Heimath, deine Sippschaft!
Und der Sklave sprach: ich heiße Mohamet, ich bin aus Yemmen,
Und mein Stamm sind jene Asra, Welche sterben wenn sie lieben.
Већ 1856. године прелепи стихови „Азре“ и још пет песама из „Романцера“ Хајнриха Хајнеа надахнули су руског композитора, диригента и пијанисту Антона Рубинштајна (рус. Антон Григорьевич Рубинштейн, 1829–94), да компонује циклус „6 Хајнеових песама за глас и клавир, опус 32). Затим је на стихове Хајнеове „Азре“ 1863. године немачки композитор Карл Леве (Carl Loewe, 1796–1869) написао соло песму. Године 1879. немачки песник Лудвиг Гангхофер (Ludwig Ganghofer, 1855– 1920) објавио је збирку „Vom Stamme Asra“ .
Први (и, рекло би се, најбољи) препев „Азре“ на српски језик, који почиње стихом „Крај танана шадрвана“, наведен је на почетку овог прилога. Аутор препева је Мирза Сафвет, псеудоним Сафвет–бега Башагића (1870–1934). Реч је о професору арапског језика и књижевности у Сарајеву, истинском полиглоти који је знао латински и старо–персијски, и течно говорио арапски, турски, немачки, француски и енглески. Уз то је имао и велики песнички дар. Зато је професор Башагић могао да упореди немачку верзију Хајнриха Хајнеа са изворним романсама великог старо–персијског песника Омара Хајама.
Други преводилац „Азре“ на српски био је песник Алекса Шантић (1868–1924). Превод је објавио у књизи „Из Хајнеове лирике“ (Мостар, 1923). После Шантића „Азру“ су на српско–хрватски преводили и песници Владимир Назор (1876–1949) и Добриша Цесарић (1902–80).
Аутор превода „Азре“, а вероватно и њене мелодије („Крај танана шадрвана“) који се користи у певању, је поменути учени филолог и даровити песник, а надасве музикални севдалија Мирза Сафвет, односно проф. Сафвет-бег Башагић.
Песму су певали и снимили многобројни певачи и певачице како народних песама тако и осталих музичких жанрова. Међу најпознатијима су Заим Имамовић (1920–94),[1] др Химзо Половина (1927–86),[2] Мерима Његомир (1953–2021),[3] Јадранка Стојаковић, Беба Селимовић, Ханка Палдум, Јасна Кочијашевић, Звонко Богдан, Ибрица Јусић, Дамир Имамовић, Емира Медуњанин, Саша Матић, Павао Анић, Данка Стоиљковић, `Сарајево џез–герила` и многи други. Хорифеји босанско–херцеговачке севдалинке, Имамовић и Половина, још су средином прошлог века поставили стандард певања ове и других песама овог жанра.
Занимљиво је да је југословенски певач и рок–гитариста Бранимир Џони Штулић (рођен у Скопљу 1953) у јануару 1977. за шанком Театра ТД у Загребу испијао лозу са својим другаром Ђоком Гргцем. Славили су рођење Ђокине ћерке која још није добила име. Тада је Џони изрецитовао стихове „Азре“ у Башагићевом препеву:
– Казуј, робе, откуда си, из племена којега си?`
– Ја се зовем Ел Мухамед из племена старих Азра,
Што за љубав живот губе и умиру када љубе.`
Те ноћи су по песми „Азра“ имена добили новорођенче Ђоке Гргца и новоформирани Штулићев рок састав.
И тако је „Азра–Девица“ („Крај танана шадрвана“), драги камен старо–персијске, немачке и светске књижевности, а захваљујући понајпре њеној заносној мелодији и изврсном препеву Мирзе Сафвета, постала најпознатији и најлепши „стандард“ наше варошке севдалинке, и трајни изазов и испит за све добре певаче–севдалије.
[1] Заим Имамовић је песму снимио далеке 1957. године и објавио на тзв. сингл плочи од 45 обртаја. Имамовићева интерпретација је ускоро постала „стандард“ за све будуће певаче. https://www.youtube.com/watch?v=8S-VEEtboT0
[2] https://www.youtube.com/watch?v=TSBTI5bebEo
[3] https://www.youtube.com/watch?v=ZoLTuzJ2yXs