(Поглавље из књиге Миомира Ристића „Дорћолске скаске“, Београд, 2023)
Бихаћ и Јајце у време конгреса КПЈ налазе се на територији фашистичке НДХ. ‘Тисућљетни сан’ је остварен… уз помоћ оних којима су вазда служили. Млечане у Далмацији (осим у византијским градовима: Сплиту, Задру, Шибенику и Трогиру), онда Италијане, Мађаре, па Аустријанце. Врзмали су се по околним брдима као лутајућа скупина хрватских племена… немоћни да уђу у градове. Тај сан о државности остварен је коначно са Хитлером и Мусолинијем, уз ‘широки смешак’ Ватикана. Папа Пије XII, ‘изасланик Христа на Земљи’, организује два велика пријема за Павелића и усташе, како би са још већим еланом и Папиним благословом почистили Далмацију, Лику, Кордун, Банију и Славонију од ‘шизматика’ Срба. До освете Ватикана мора доћи, јер ‘37. конкордат није потписан – због упорности СПЦ – упркос пребијању владика, свештеника,
народа… у сред Београда. Све то од стране полиције, коју је министар Корошец ‘позајмио’ и довео из своје Словеније и Хрватске. Пресрели су литију која је кренула од Саборне цркве, пребијали свештенство и грађанство… псујући им српску матер усред Београда! Наравно, гњецавом Александру Карађорђевићу, послушнику запада, све то није сметало. Испуњавао је нечији задатак… као и све вође до сада, осим Милоша Обреновића који је створио државу Србију.
Ватикан, наравно, не зна шта раде усташе… поготово прве две године. Тада италијански официри, иако згрожени усташком кланицом над Србима, шаљу извештаје својој војној команди у Италију. Немачка команда, из села Јасеновца, не улази у логор… али зато крајем ‘43. шаље извештај у Немачку о убијених 750.000, најмање. Господин Титов генерал, Фрањо Туђман, исправио је тај немачки извештај, јер Немци не знају шта раде и говоре… те тако сведоше тај број на ‘десетак тисућа’ Јевреја, Рома, комуниста и Срба. Ето, ‘ипак’ има и Срба!
Пошто је 10. априла ’41. проглашена НДХ, кланица за Србе, шума је била једини спас. Жене, деца и старци не могу да трче, тј. да беже. Лаки су плен острашћених и надахнутих крсташа, фра Мајсторовића и других фратара – божјих људи – као и помагача у сатирању ‘шизматика’. Оне који су се домогли шуме, сачекују млади и проверени загребачки комунисти. Организују групе отпора, а они сами постају политички комесари тих јединица. Српска сиротиња побегла од усташког ножа сада се зове ’партизани’, и делује уз индоктринацију својих ‘политкома’. На два предлога команданта партизанских Срба да се нападне Јасеновац, Тито је оба пута одбио. Само један командант, без обраћања и питања ‘главоњама’, очас је ослободио Јастребарско, дечји логор – једини логор на свету где су часне сестре бебама (углавном српским) разбијале лобање о зидове, јер стално плачу а њих то нервира – тај командант је дошао по свог братанца од шест година, који је тамо одведен по убиству родитеља. Дошао човек приватно, и ослободио логор.
Како смо учили у школи, на друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу нису стигли делегати из Србије, као ни на оно прво заседање у Бихаћу. Ако је то била територија НДХ – а јесте, усташка и домобранска – како су онда и могли да стигну? То су усташки градови. Како то да усташе не знају да се у њиховим градовима одржава конгрес КПЈ, и да томе присуствује више десетина делегата политичких ‘противника’? Код мене у селу, и пре него што стигнем у кућу, сви знају да сам дошао. А у Бихаћу и Јајцу „нема нових ликова”, „нико није стигао”… иако оба града имају прегршт сала за већања и заседања. Када сам стрица – комунисту од ‘37. – упитао: „Када си чуо за Тита?” одговорио је: „У јануару 1943.”
По устоличењу нове Југославије, Србија је поцепана на нове државе: Црну Гору и Македонију, и још две покрајине Косово и Војводину. Тада је Моша Пијаде предложио Титу да и Хрватска добије покрајине – као аутохтоне и само делом испуњене Хрватима, тј. углавном покатоличеним Србима – Далмација и Славонија у Хрватској, аналогно, Косово и Војводина у Србији. Тито му је леденим гласом одговорио: „То си сада поменуо, и никад више.” ‘57. Моша је отишо у Париз, али се вратио ‘са ногама напред’, после испијања кафе у једном бистроу. Нудим делимично разјашњење: Моша Пијаде и Миле Будак – тј. комунистичка партија и усташка организација – у сремско-митровачком затвору су ‘37. потписали уговор о сарадњи, са циљем уништења и потпуног нестанка државе Југославије. Уговор вредан један и по милион Срба, на стратиштима НДХ која има само ‘тисућљетни сан’. Државу никад нису ни имали, као ни краља Томислава – ватикански фалсификат – јер не постоји ниједан историјски документ, артефакт о његовом постојању.
‘41. се поновила после 50 година, ‘91. Тада су им белосветски фашисти, као што су и они, поново омогућили НДХ. Ти исти циници, првенствено обавештајне службе Енглеске и Америке, ‘средили’ су бекство вођа усташа и кољача у Јужну Америку, као и спас немачких фашиста… Хитлера, Еве Браун и осталих зликоваца. Енглези су свог агента MI-6, Павелића, из 1926. пребацили из Штутгарта у Ватикан – у поповској мантији – одакле су га преузели Американци и спровели у Јужну Америку; агента MI-6 из 1919. године, Мусолинија, ‘пустили су низ воду’; агента из 1934. године, Јосипа Броза, оставили су да доврши рушилачки задатак против Срба. Ватиканским, клерикалним каналима усташе успешно напуштају југословенску територију. Касније се враћају, атакују на наш
дипломатски кор, подмећу бомбе у биоскопима, упадају после школовања у војне кампове, организују се у терористичке групе… ‘45. Стаљин Титу шаље 6000 усташа заробљених под Стаљинградом. Овај њихове официре распоређује као официре у ЈНА, и они командују српској сиротињи која препознаје своје крвнике из Далмације, Лике, Славоније, са Кордуна и Баније. Тишина… јер братство и јединство су тренутно у моди. Међу њима је и потпуковник Марко Месић, који је прописно пензионисан у Загребу. Једина ‘незгода’ је што је пао под воз и остао без обе ноге. До смрти га је у Загребу неговао брат.
‘56. кад је био у Америци, Тито се срео са Иваном Мештровићем и питао га зашто се сада не врати у ‘Југу’. Овај је увлакачки одговорио: „Не смем, бојим се Срба.” Тито му је тада рекао: „Немој да бринеш, ја сам их средио за првих 50 година, а за 100 неће знати ни да су постојали.” Иванов син, Мате Мештровић (рођен 1930), у једном интервјуу ‘91. изјављује: „Ми их кољемо 200 година, а они и даље хоће да живе са нама“.
„Тито је ‘херој’, Тито је ‘геније’, Тито је ‘командант наше армије’…“