- Процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност
- На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто „словенских“; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина
- У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме србско
- Код Марка Миљанова (1833-1901) читамо да Арбанаси „више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе… Они служе свеце на племена, они славе: ‘Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан, који су Латини, а који су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Никољдан љетњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Бога – Ми’ољдан; Шкрељи – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мртури – Госпођиндан, и тако даље, по племена (по племенима – ИП), свако свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе…“
- Није само Марко Миљанов приповедао о крсним славама у Арбанаса; о тој непосредној и духовној и крвној вези арбанашкој са Србима подробно је сведочио и Милош С. Милојевић (1840-1897), историчар изворне србске школе. „Око Леша, Драча и Тирана и манастира св. Владимира, код Елбасана, око Београда (данас: Берата – ИП) и т. д. живе остатци Срба, а племена Селића, који се већ даве како у шкипизму, тако исто и у мухамеданизму и латинштини. Њих Шкипи зову Гоговци, – Геге – а они сами себе Големовићи и славе св. Мину 11. новембра. За чудо је да се ових рођаци зову овамо у пећској и осталим нахијама Мартинићи ваљда за разлику од православних Срба, који се опет исто тако као и горње Шкипе зову Големовићи. Племе и рођаци ових Срба славе св. Стефана Дечанског ког зову св. Краљ. Исто племе но под именом Галинића живи и данас, но као Срби православни око Солуна, где имају и реку тога имена, Галичница. Остаци племена Галича налазимо и у дебарској нахији у селу и околини Галичника… Сама пак тако звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих људи – Срба – земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи – ИП)
ПИШЕ: Илија Петровић
Арбанаси о себи
Године 1980, у хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, на странама 72-85, објављена је одредница Албанци. На самом почетку тог текста, уз напомену да је причицу о имену, сложену у свега тринаест редова, написао Али Хадри (1928-1987), доктор од Народноослободилачке борбе 1941-1945, а ону о језику (из које ћемо пренети неколико редака) – Идриз Ајети (1917-2019), романист, са докторатом о говору у селу Арбанаси код Задра, пише и следеће:
„Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феудализма име Илир се замењује именом илирског племена Албанои. Ово име се употребљава у облику Аrber, односно Аrbresh све до пада Албаније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресељених у Италију после Скендербегове смрти. У писаним историјским изворима име Арбер помиње се први пут 1043, док се име Шћиптар (Shqiptar) претежно употребљава међу Албанцима. О пореклу имена Шћиптар постоје разна мишљења. Најприхватљивије је оно које истиче да име Шћиптар долази од речи сshqiptim: говорити добро. Постоји и мишљење да име Шћиптар долази од имена shipe: орао.
Језик. Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан велике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чланова… На подручју консонантизма албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албанском, посматрано историјски, даје повода за закључак да је у његовим изворно тросложним речима, због честих губљења крајњег слога, дошло до померања акцентуације са последњег на претпоследњи слог… (што је) значајна подударност између албанског и илирског… Веома су видљива нека подударања у области творбе имена у албанском и илирском… Наука је утврдила да Албанци покривају управо оне крајеве и пределе јужног Балкана у којима су обитавали Илири… Постоји и теза о трачком пореклу албанског језика, којој, осим језичких потврда, недостаје историјска подлога“.
Чудан је „научни“ став шиптарских академика, по коме се „албански слаже са илирским и трачким“, нарочито због тога што теза о трачком пореклу албанског језика нема ни језичких потврда ни историјске подлоге.
Лако може бити да је таква логика шиптарских „научника“ навела „некога“ у Србији да протестује због онога што је у Енциклопедији написано, пошто је после нешто више од четири године, 7. децембра 1984, Секретаријат Централне редакције другог издања те едиције, објавио нов текст одреднице Албанци, у којој је Централна редакција „накнадно провела одређене измјене и допуне“. Прву измену, о имену, „допуњену“ на скоро педесет редова, потписала је Редакција, док је другу, о језику, преправио сам Ајети.
Нова прича о имену Албанци креће се у широком кругу разних назива за арбанашко име, коришћених као синоними за оно што је овога пута проглашено за основно, или изворно, „новије национално име“: shqiptar, у множини shqiptaret, које се у претходном списку тиче употребе претежно у „домаћој радиности“. Првобитна прича о илирском племену Албанои овде је проширена подацима да је „у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског племена Албанои и град Албанополис на подручју данашње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби најпре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца у раздобљу пре Скендербега“.
Преправљена „теорија“ о језику, без обзира на почетне ставове да су „Албанци један од најстаријих народа на Балкану“ и да се „према сачуваним подацима први албански језички споменици у историји албанског језика јављају веома касно, тек у XIV веку, а прва штампана књига у XVI веку“, прилично је умекшана: пошто нема текстова на илирском језику, лингвисти су принуђени да тај језик проучавају према личним именима и називима појединих места (сачуваним у грчким и латинским текстовима), што их тек „упућује на илирско порекло албанског језика“. Што се тиче трачког језика, овде се само констатује да је „примећена, додуше, извесна лексичка подударност“, због чега се тај језик, на основу само неколико речи, „настоји довести у везу с албанским“.
Ајети је у свом накнадном паметовању одустао и од раније тврдње да „у лексичком фонду румунског и албанског језика има шездесетак речи и израза чије се порекло не везује за старогрчки, латински, па ни за јужнословенске језике. Проучавања, која су вршена задњих година, потврђују да је део тог лексичког фонда настао релативно касно у раном средњем веку, и да је објашњив средствима албанског језика“. Ту причу он покушава да веже само и једино за реч катун, албански katund, објашњењем да њено „првобитно значење јесте кретање које, када се има у виду и карактер сточарског начина живота налази своје пуно оправдање“. Бесмисао овог тумачења (којим се нуди само првобитно, а не и важеће значење) види се из његове тврдње да је та реч настала „релативно касно, у раном средњем веку“, у време кад Арбанаса није ни било у србском суседству, чак не ни на Сицилији. Али зато, таква „наука“ била је потребна не само због тога да би се „стара постојбина Албанаца и њихова древна станишта“ нашла „дубоко у унутрашњости Балкана, у суседству Румуна“, већ и да би се „открило“ како „однос албанског језика са румунским, с једне стране, и стародалматским романским језиком, с друге стране, потврђује да албанском језику припада средишњи положај“. Баш тако, средишњи!
Тврдња да у лексичком фонду румунског и арбанашког језика има ни мање ни више него шездесетак речи и израза својствених само њима, Арбанасима и Румунима, јер их нема ни у суседним јужнословенским језицима, „покрива“ се, рекосмо, само речју катунд, којом је, наводно, првобитно означавано кретање сточарских номада. Кад Цвијић каже да су Срби од староседелаца примили, и то несумњиво, „понеке“ облике сточарског живота, међу њима и име катун (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље: Основе антропогеографије, Београд 1922, 158), мора се поставити и питање колико озбиљности и научне вредности садржи у себи дефиниција Бранислава Ђурђева (1908-1993), историчара, по којој је „катун организација летњег пасишта, односно заједница станишта и радионица, бачија, на том пасишту у вези са радом око стоке и сточарске производње“, макар и само влашких и арбанашких пастира (Бр. Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград/Подгорица 1984, 87). Мада каже да не уме објаснити „каква је заправо родовска организација био катун, иако се то донекле може наслутити“ из објављених његових текстова, зна „да се ‘влашки’« катун – уколико се очувао у првобитном облику – јавља у нашем средњем веку као супротност земљорадничко-феудалној организацији у жупама“ (Исто, 33). А да би се и то што је објаснио могло објаснити, он ће се потрудити да и сам себе збуни: „Кад употребљавам израз земљорадници, не мислим само на становништво које се бавило искључиво земљорадњом него под тим изразом мислим на становнике жупа, а то је организација – као што се зна – изразито словенског порекла, а Словени су на Балкан дошли као земљорадници“ (Исто, 39). Па ће се у покушају да још понешто објасни, на истој страни и сам запитати „откуд да се Кучи не назову Горани, кад су Срби у тој области имали Горску жупу као своју територијалну организацију“. Имали су Кучи, каже он, и Комску жупу (Исто, 39), а мало је вероватно да су се под Комовима бавили само земљорадњом; бавили су се, чини се, и сточарством, чим тврди да су се „етнички Власи (односно Арбанаси)“ по арбанашким катунима „посрбљавали у области где су били опкољени ‘влашким’ (односно сточарским србским) и српским (односно земљорадничким) живљем“ (Исто, 38).
На другом месту Ајети пише да је „на основу језичких особина, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским говорима утврђена двојакост словенског елемента у подручју северно од Дрима и у средњој и јужној Албанији“. Руски совјетски слависта Селишчев утврдио је да се словенске позајмице у арбанашком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске радове, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминологију домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне термине, таксе, казнено право, називе неких јавних и културних појава, теренске термине, емоције, називе за делове човечјег тела (А. М. Селишчев, Славјанское население…, 97). А потписник ових редова тешко да се може сетити још неке области свакодневног човековог живота из оног времена која би, поред ових ослоњених на србско културно наслеђе по целој Арбанији, могла имати искључиво арбанашку терминологију.
„Арбанаси“ славе славу – има ли овде „чуда“?
Марко Миљанов. Код Марка Миљанова (1833-1901) читамо да Арбанаси „више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе… Они служе свеце на племена, они славе: ‘Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан, који су Латини, а који су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Никољдан љетњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Бога – Ми’ољдан; Шкрељи – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мртури – Госпођиндан, и тако даље, по племена (по племенима – ИП), свако свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе…“ (Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Титоград/Подгорица 1967, 2. књига, 71-72).
Како је крсна слава карактеристична само и искључиво за Србе и србско православље, Марково приповедање о славама у арбанашким племенима добија посебан смисао. Јер, несумњива је чињеница да се Срби, „ма где да живе или ма када да су живели откако су крштени народ, а нарочито од Светог Саве па надаље, најлакше и најбрже могу препознати по слављењу домаћег, породичног годишњег празника званог слава; у осталом православном свету, као и у другим хришћанским црквама, крсна слава је непознато обележје“ (Моја слава Свети Никола : Житије – чин славе – славарица, „Беседа“, Издавачка установа Епархије бачке Нови Сад 1997, 15. и 21-21). Ако су, дакле, арбанашка племена Марковог времена славила крсну славу, био је то сигуран знак да су она тиме исказивала своју још увек добро запамћену стварну верску и народносну припадност: били су то Срби који су тек недавно поарбанашени (при чему прилог недавно треба схватити временски врло широко), неки још увек у православљу, неки покатоличени, а неки исламизовани.
Милош С. Милојевић (1840-1897)
О славама и Милош Милојевић. Није само Марко Миљанов приповедао о крсним славама у Арбанаса; о тој непосредној и духовној и крвној вези арбанашкој са Србима подробно је сведочио и Милош С. Милојевић (1840-1897), историчар изворне србске школе; нема га у хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, али је зато Никола Радојчић (1882-1964), историчар, у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој II књига И-М (1924-1929) написао, све у складу са захтевима, и потребама, антисрбске нордијске школе, да његови радови „немају научне вредности“, да је „народну прошлост и народне обичаје улепшавао, много је чак и измишљао… а на могућност компромитовања целе народне прошлости и свих приказа народних обичаја и традиција… није мислио“:
„Око Леша, Драча и Тирана и манастира св. Владимира, код Елбасана, око Београда (данас: Берата – ИП) и т. д. живе остатци Срба, а племена Селића, који се већ даве како у шкипизму, тако исто и у мухамеданизму и латинштини. Њих Шкипи зову Гоговци, – Геге – а они сами себе Големовићи и славе св. Мину 11. новембра. За чудо је да се ових рођаци зову овамо у пећској и осталим нахијама Мартинићи ваљда за разлику од православних Срба, који се опет исто тако као и горње Шкипе зову Големовићи. Племе и рођаци ових Срба славе св. Стефана Дечанског ког зову св. Краљ. Исто племе но под именом Галинића живи и данас, но као Срби православни око Солуна, где имају и реку тога имена, Галичница. Остатци племена Галича налазимо и у дебарској нахији у селу и околини Галичника… Сама пак тако звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих људи – Срба – земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи – ИП), а Београд њен звао је се негда тако исто Алба, или Лаба, као што нам то сведочи животопис св. Владимира цара српског, ког је убио на превари бугарски узурпатор Владислав и Самјуил, као што Србљак стр. 137. сведочи: »Сеј свјати славни кнез доблествени мученик Јован Владимир, возрасте од благочестиваго и благодетелнаго корене, во граде Албији – Београду, – пријавшаго владјеније и свјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше« и т. д. А да пак сви данашњи тако звани Арнаути, или као што се зову Шкипе, ван Гега, приличног дела тако званих Тоска, Барда, Бдјача, – Дајчера – Кастра, Скала и т. д. нису ништа друго, до негда бивши чисти Срби, а сада пошкипљењаци, сведоче, међу осталим млогим сведоџ-бама, и остала племена, која и данас говоре више српски, но шкипски, а која имају све обреде и обичаје српске па још и данас имају само чисти српски тип, а не какав други. Груде славе св. Аранђела, Шуше св. Ђурђа, Шекуларско (племе – ИП) у православних Срба, а у Арнаута Кобашко славе св. Јована Крститеља. По кадкад Мухамеданци из овог племена прелазе у племе Гаш и узимају да славе св. Петку наводећи, да је све једно славити св. Петку или св. Јована; јер су они били спосници т. ј. у једно време постили Св. Климента и православни и Мухамеданци… Мухамеданци (који) живе у тако званој љутој Ругови пећске нахије… још говоре којекако српски. Племе православно тако звано Таворско, а у Мухамеданаца Таш, славе оба св. Јована Еванђелиста“ (Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 158-160).
Андрија Јовићевић. Двадесетак година после Марка Миљанова, о Малисорима је опширно писао и етнограф Андрија Јовићевић (1870-1939), констатујући најпре да су у Малесији „без сумње, негда живјели и Срби. То доказују многе црквине и гробља православног типа, па многобројни српски називи, који су се до данас задржали… У доба српског продирања у сјеверну Арбанију ови су крајеви били густо настањени Србима“. Тај свој став потврђује и записом да је у Балезу, код Коплика, столовао католички бискуп који се 1356. године жали архиепископу барском „да је његова бискупија пуна шизматика“ (Андрија Јовићевић, Малесија, Подгорица 1997, 21).
А кад је већ тако, сасвим је разумљиво што Јовићевић „открива“ да су малисорски обичаји засновани на србским традицијама. (Цвијић се није бавио малисорским обичајима и србским традицијама, иако је знао да су малисорска племена, настањена у долинама Проклетија, између Скадра и Метохије, „махом српско-арбанашког порекла“, те да су неке „малисорске групе католичке вере примиле Ислам, али измешане са Србима примиле су и српски језик који им је, изгледа, тада био и у матици познат“ – Ј. Цвијић, Наведени рад, 176-177). Најпре, Јовићевић каже да Малисори, иако су католици, славе крсне славе на исти начин као Срби. „Никољ-дан празнују хотски мухамеданци од старине, што значи да је Св. Никола био негда крсна слава свих Малисора, можда и свих Арбанаса сјеверне Арбаније… Мислим да су главни узроци напуштања Св. Николе као крсног имена и примање других празника које православна црква не признаје (осим великих снегова који ометају комуникације – ИП) што је Св. Никола крсна слава многих црногорских племена, па би то могло подсјећати Малисоре на сродство са Србима, тјешње их везати; због овог су католички попови могли настојавати, да Малисори напусте славу Св. Николе и пренесу је на чисто католичке светитеље и празнике“ (А. Јовићевић, Наведени рад, 125). „Малисори пјевају уз гусле о Марку Краљевићу, кнезу Лазару, Косову, и највише о Ђорђу Кастриоту. Гусле су им омиљена свирка и забава, те често за дугих зимских ноћи забављају се у пјесмама“ (Исто, 124). И код Малисора је очувано лелекање на сахранама, као и у суседним србским племенима, али тврди, тек да нешто каже, да су то Кучи научили од Арбанаса.
У овде изложеним Јовићевићевим ставовима има повише недостатака:
– Он не објашњава када су то Срби продрли у северну Арбанију, али зато констатује да су тада „ови крајеви били густо настањени Србима“;
– Он не схвата да су србску топонимију у тим крајевима створили они „густо настањени Срби“ а не неки Срби који су тамо продрли неодређено кад;
– Он не зна шта ће са сопственим налазом да у тим крајевима има много више православаца него католика;
– Њему није јасно да је крсна слава искључиво србско обележје, те да његова прича о славама код Малисора значи само то да су сви они претходно били Срби и да су поарбанашени у неком ближем или даљем времену, у краћем или дужем међувремену;
– Мада каже да се католички свештеници врло труде да своје католичке вернике одвикну од православних обичаја, он се и не досећа да баш то недвосмислено сведочи о србској прошлости свих тих Малисора;
– Гусле су србски инструмент, а њихови потоњи корисници међу Малисорима још увек их држе као породично наслеђе;
– У породичном су наслеђу и песме о знаменитим личностима из србске историје, у које спада и Ђурађ Кастриот, а оне су несумњив доказ да су Малисори (његовог, Јовићевићевог времена) још увек носили у памћењу, и породичном предању, своју србску прошлост;
– Лелекање, које се доскора као врло раширен обичај одржавало у србским племенима по Брдима (данас у Црној Гори) и Црној Гори, тамо где није допирао малисорски утицај, очувало се и у Малесији, јер та се култна радња, посвећена неком упокојеном сроднику или пријатељу, није могла искоренити једноставном наредбом месног жупника или надлежног бискупа.
Афанасиј Матвејевич Селишчев. Без обзира на то што Србе доследно назива Словенима, Бугаре изједначује са Трибалима, а не каже ко су Романи, као и на употребљену реч надирање, од посебног значаја за ову тему може бити врло кратак и недвосмислен исказ А. Селишчева да „Словени у свом надирању у Арбанију нису опће затекли Арбанасе, него само Романе“ (према Х. Барић, Лингвистичке студије, 25). На основу расположивих докумената, он каже да се Арбанаси појављују у западној Маћедонији тек крајем 13. и током 14. века. У 14. веку помињу се Арбанаси и Власи са својим стадима у области полошкој, у којој се међу старинским становништвом могао срести и покоји Арбанас. У намери да потврди овај свој последњи навод, он помиње неког Прогона („очевидно Арбанаса“) који је незаконито користио један део земљишта тетовског манастира. (Греши, јер је то име србско; по Прогону, село и братство у Љешанској нахији зову се Прогоновићи). И каже да је у царској повељи Стефана Душана (око 1308-1355) манастиру архангела Михаила и Гаврила у Призрену, пописано девет арбанашких катуна у призренском крају: Гиновци, Мађерци, Белоглавци, Флоковци, Црнча, Цапарци, Гоновци, Шпинадинци, Новаци, али, ко зна због чега, додаје да „три катуна носе словенска имена, преузета од најранијих становника овог краја – од Словена: Белоглавци, Црнча, Новаци“ (А. М. Селишчев, Наведени рад, 7). Извесно је да и још неки од преосталих шест катуна могу имати србско име, а Мађерци су ван сваке сумње: назив овог катуна изведен је од старосрбске речи којом се означава кувар, у овом случају: манастирски.
Јер, како то пише лингвиста Митар Пешикан (1927-1996), позивајући се на тефтер (дефтер) из 1455. године, и анализујући око 16.200 мушких имена садржаних у њему, „насеља области Бранковића (сливови Ситнице, Лаба, Топлице, Лепенца, Јужне Мораве и Клине, као и делови Подримља и Поибарја) била (су) србског етнојезичког карактера“, те да је тамошња „ономастика типична старосрпска“ (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба, Ономатолошки прилози Српске академије наука књига III, Београд 1984, 54).
Четрнаести и 15. век били су време снажног, понекад бурног ширења арбанаског живља које се спуштало из планина и ускакало у суседне крајеве, тако да се Арбанаси могли срести у охридском и дебарском крају и, нарочито, призренском (А. М. Селишчев, Наведени рад, 5-7). Према ономе што је записао Селишчев, арбанашко пастирско становништво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. „Крајем 13. века ти су напади и премештања планинских Арбанаса добили страховите размере… За обично становништво у долинама, првенствено словенско, ти препади и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало… Словенско становништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у општедруштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако блиске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се настанили Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било предизање Арбанаса из планина у долине и социјално-етничко обеснаживање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се под турским притиском, рушиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесом и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамошње становништво, обеснажено и разједињено. Арбанаси који се дошли у долине заједно са потчињеним становништвом чинили су војну општину. Они не прекидају везу ни са својим саплеменицима који су остали у планини“ (Исто, 83-84).
Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. „Ништа то није. Убијен је Словен“, презриво су говорили кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о убиству неког Словена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и арнаутску реч шки, али се „не досећа“ да каже како се том погрдном речју означавају искључиво Срби (Исто, 11-12).
Селишчев даље пише да се словенско становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, у арбанашком окружењу, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен положај земљорадника, надмоћ Арбанаса-планинаца и разбојника, уједињавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале друштвеном животу становништва, бракови словенских мушкараца с Арбанашкама које нису прихватале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним језиком – арбанашким. Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то доприносило стапању Словена с арбанашком средином. Тој асимилацији помагао је и губитак разлика у религији: прелазак словенских породица у муслиманство обједињавао их је у религиозним односима с Арбанасима који су одраније прешли на ислам. Но, муслиманство није било главни фактор арбанизовања Словена; они су постојали Арбанаси и тамо где је очувано хришћанство (Исто, 12, 91-92).
Пишући, дакле, о арбанашким притисцима на србско становништво током нешто даље прошлости, и Цвијић и Селишчев истичу да се преживело „словенско“ (што увек треба читати: србско) становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси“. Сви арбанашки препади на србска насеља имали су исти резултат: србско становништво је „или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 178. и 255; А. М. Селишчев, Наведени рад, 83-84, 91-92).
Селишчеву је добро знано да је под арбанашким притиском „много словенских породица прешло из Арбаније на исток, у Маћедонију. У становништву горњеполошког, дебарског, преспанског, битољског и охридског краја много је Словена који су се преселили из Арбаније“. При томе, он се позива на Цвијића, ни овде не казујући увек да се ради о Србима: „Док је западно од Охридског Језера словенског становништва нестало, или се асимиловало или иселило, дотле се оно одржало северно од језера… У Дримколу има великих села српског становништва (Лабуниште, Вехчане, Боровац, Јабланица) или исламизираних Срба (Требиште)… Највећа оаза српског становништва је Голо Брдо; ово је становништво архаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Брда, у областима Черменики, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српског порекла, које су очувале српске и хришћанске обичаје. Многе српске породице на другој обали Дрима, у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Они одржавају везе са оним својим исламизираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о празницима и до скора су се сматрали обавезним да свете крв. Голо Брдо на левој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у долини Радике, били су бедеми који су заустављали арбанашко продирање. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 257).
Процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто „словенских“; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме србско (А. М. Селишчев, Наведени рад, 85, 91-92).
Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом „словенска реч (србска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају. Из неких словенских речи издвојени су суфикси (-ник, -ец, -ица, -ка, -ште) помоћу којих су прављене арбанске речи: фисник=род+ник=благородан; бесник=веран, који је дао бесу; бул+ица=биво; гомарица=магарица (мада ће ово понајпре бити србска реч магарица с измењеним местом првих двају слогова, метатезом); шерет+ка=жустра, џангризава жена (шерет, шарет=џангризав); рапиште=место засађено платанима (рап=платан) (Исто, 94).
С овим последњим ставовима Селишчевим стоји у непосредној вези и запис Тома Ораовца (Тома Петрова Вучинића, 1853-1939), Старокуча, књижевника, политичара и историчара, да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и незначајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него странци, на страним језицима… Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирилицом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, кои су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице“ (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, 8-10).
ИЗВОР: https://balkanskageopolitika.com/2021/04/15/asimilacija-srba-u-albaniji-albanci-su-i-u-19-veku-slavili-slave/