Ето, дошла је до краја и 2021. – друга година од како је покренут план „великог ресета“. По томе како је пројекат започео 2020. године, многима је изгледало, а и мени, да ће током 2021. само јачати. Но, испало је сасвим другачије. Блицкриг није успео и један од највећих страхова грађанина Шваба, који је говорио да „све треба да се одигра брзо, не сме се губити темпо“ – остварио се. Темпо је изгубљен. Једном приликом сам назвао програм ресетовања „БЕТ фашизамом“. БЕТ – био-еко-техно. Био – је везано за медицину и све оно што се дешава последње две године… међутим, ове, 2021. тај процес је успорен… Западом, тачније пост-Западом, раширили су се протести. На пример, у Бечу, током јесењих демонстрација на улице је изашло је око 300.000 хиљада људи, новине су писале да их је било 25-30.000. И овај активни отпор на пост-Западу, како видимо, збунио је оне који су покренули пројекат.

У Русији отпор је носио традиционални руски каратер – саботаже, дуготрајно, мукло противљење засновано на неповерењу према властима и на глупостима информативног програма. Но, и код нас је овај процес, такође, заустављен и није наставио свој брзи развој. И више од тога, с јесени је Бил Гејтс, у часопису који припада Фабијанском друштву и Ротшилдима – Economist – написао да ће се „највероватније, године 2022. епидемија завршити“. Буквално истог дана то је поновио и председавајући Светске здравствене организације. Ако СЗО, по команди старијих другова, каже да ће се „највероватније 2022. епидемија завршити“, значи да им нешто није пошло за руком.

Дигитализација. Овде имамо, такође, врло занимљиве ствари. Раније, када су само ексисти, то јест владари социјалних платформи, социјално-информационих платформи – Мајкрософт, Гугл – у савезу са финансијалистима и технотроничараима „оборили“ Трампа, рекао сам да је наредна фаза – рат између победника, у оквирима овог тријумвирата. Тако се и десило. И већ крајем лета су почели напади на Цукерберга и снаге које иза њега стоје. А крајем октобра, почетком новембра Гугл и Мајкрософт су узвратили ударац. Изјавили су да ће они створити „Мета-васељену“, и отићи на ниво који државе нису ни сањале, наносећи одатле своје ударце. То јест, озбиљна борба се даље развија.

Што се тиче РФ, у октобру је руски вицепремијер Чернишенко потписао прикључивање економском програму Форума у Давосу, Швабовом програму. Овде је (у Русији) основан Центар за четврту индустријску револуцију. То јест, један део власти се прикључио онима који руше вертикалу власти; јер, планови Светског економског форума представљају десуверенизацију и погром традиционалних вредност; Шваб је тако и написао, да ће „створити свет без држава и са уважавањем мајке природе“ и подржати свакојака ЛГБТ друштва. Упркос томе, овај процес се одвија врло, врло неуједначено. Сукоб у врху пирамиде светске економије, између ексиста, финансијалиста и технотроничара – представља борбу костура над понором.

Трећа линија је – еко. То јест, све што је повезано са „зеленом агендом“. И, овде би се, с једне стране, Русија прикључила „зеленој агенди“ јер може имати корист од трговине, у крајњој линији – краткорочну, од трговине квотама. Но, 13. децембра Небензја је нанео страшан ударац пројектима повезаним са „зеленом агендом“. Русија и Индија су иступиле против стварања „климатске полиције“, против везивања проблема безбедности за климу. Совјетски Савез… Све време говорим „Совјетски Савез“ зато што се у овом случају Руска Федерација понашала онако како би се понашао Совјетски Савез. Дакле, РФ је ставила вето на ово, Индија нас је подржала. Кина се уздржала… Но, у суштини, реч је о одлуци три државе: Руске Федерације, Кине и Индије. Оне су блокирале предлог да се проблем међународне безбедности повеже са климом. И Небензја је, у свом оригиналном маниру, објаснио да нешто преносити…тј. тражити неке узроке социјалних нереда у клими, Сунцу, Месецу итд… не стоји. Ако би се основала „климатска полиција“, била би то још једна омча на врату суверених држава, то јест, десуверенизација, безусловно. Дакле, ова линија је сада пропала.

У принципу, 2021. године темпо „ресетовања“ се заиста успорио. И у свету нараста схватање да уређење које су замислиле ове наказе, изроди – није само ново социјално-економско уређење, већ је реч о друштвено-економском уређењу које мења антрополошку суштину човека, мења његов идентитет, уништава породицу. Уништава и саму врсту homo sapiens. И самог човка. У овом случају људи једноставно на својој кожи осећају да је неоходно супротставити се томе. И тај отпор се, практично, појавио у свим земљама. То је, по мом мишљењу, позитиван резултат постигнут у овој години. Иако се сам процес ресетовања наставља – он је сада спорији, он се кочи.

Што се тиче спољашњих проблема Русије, крајем године се десило нешто што нико, да тако кажем… пре годину дана не би могао да претпостави. На Западу су то назвали „Путиновим улитматумом“. Но, ја бих рекао да је то тврд програм, оштар прилаз… Оштра изјава о намерама. И треба рећи да је Кисинџер био у праву. Пре десет година, када се закувавала „чорба“ у Сирији, рекао је да „ми, наравно, можемо победити у Сирији, али ризикујемо да изгубимо у Русији све што смо постигли последњих 20 година“. Тако се и десило. Само не због Сирије, већ због безбзирне политике Англосаксонаца и њихових савезника који су појачали притисак на Русију и створили неподношљиву ситуацију за руски политички естаблишмент.

Више пута сам писао да се највећа противречност данашњег (руског) естаблишмента, данашњег политичког режима састоји у томе што се, будући најзападнији политички режим у руској историји, нашао у позицији да се мора супротставити Западу. Он мора да се сукоби са Западом јер се Запад понаша као крдо свиња, као витезови у 13. веку. Ако говоримо о ситуацији у Донбасу, у источној Украјини, могао бих да је опишем одломком из једне од мојих омиљених књига – „Прича о војној тајни“ (Аркадиј Гајдар): „Напао нас је из Црних планина проклети буржуј. Поново звижде меци, експлодирају гранате. Боре се с буржујима наши одреди и јуре курири да зову у помоћ далеку Црвену армију…“ Но, звижде меци и у Донбасу… Пре пет година сам рекао: „Не треба имати никакве илузије!“ Ова агресија Украјине против Донбаса, представља напад пост-Запада на Русију, на руски свет, рукама Украјине. И ова оштра Путинова изјава значи постављање врло јасне „црвене линије“, како се то данас каже. То је нешто што пост-Запад није очекивао. Видећемо да ли ће руско руководство имати вољу да ту линију доведе до краја. У крањој линији, то сви желимо. Јер, који год био режим у Русији – самодржавље, комунизам, посткомунизам – ниједан не може допустити да НАТО уђе у Украјину. Овде је неопходно дејствовати на све могуће начине; како су говорили у совјетско доба – „обуздати непријатеља“.

Но, ово се односи на игре на највишем међународном нивоу, ниво испод је – државни ниво. Али осим овога постоји и обичан живот. Толстој у свом роману „Рат и мир“, описује 1807-1809, сусрет Александра I и Наполеона и шта је затим уследило, то јесте после описа „високе политике“, каже: „Живот, међутим, прави живот са својим суштинским интересовањима за здравље, болести, рад, одмор, са својим инересовањима за мисао, науке, поезију музике, љубави, пријатељства, мржњу, страсти, као и увек, текао је независно и ван политичке блискости или непријатељства са Наполеоном Бонапартом и ван свих могућих преокрета.“ Заиста, живот се наставља. Он и мора да се настави. Људи треба да рађају децу, да их васпитавају, зарађују новац за достојан живот. Живе, све у свему, занимљивим животом! И ја бих пожелео нашим гледаоцима… поред свих тих победа и достигнућа које желим нашој земљи у савременом свету, хтео бих да пожелим успеха и среће у овом обичном, свакодневном животу који почиње буђењем… код неког јутарњом гимнастиком, и креће радни дан…

И ево, уочи Нове године, која се због нечега зове… година Тигра! Но, јесмо ли ми Кинези, шта смо на крају крајева? Постоји, узгред, и словенски шеснаестогодишњи циклус. Но он, истина, почиње 21. марта, тада почиње година Златорогог Бика, а сада се завршава последњи квартал, јануар, фебруар, март су месеци који још припадају години Вриштећег Петла. Тако да нам не пристаје, нисмо ми Кинези да славимо годину Тигра. Тим пре што они не славе 31. децембра, ни 1. јануара. Дакле, уочи 2022. желим свима нама успеха и среће у обичном, свакодневном животу. Негде је Пушкин рекао: „На свету среће нема, али постоји спокој и воља“. Али, како је говорила једна велика личност наше историје, другим поводом: „Ми се не можемо сагласити са таквом тачком гледишта…“ Осим мира и воље потребна је и срећа! Но, мир и воља су неопходни услови за срећу. Недовољни, али неопходни! Зато вам свима желим мира, воље и среће у Новој години! Но, треба се присетити да се срећа задобија у борби. При томе борба не мора обавезно да се води песницама… Борба је, некада бити само упоран. И на том плану, мислим, имамо велики потенцијал. Последња година је то добро показала. Зато у наступајућој години будимо здрави. И будимо победници!

Аутор: Андреј Фурсов

Приредио и превео: Александар Мирковић

Извор: Сродтсво по избору

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.