Без разлике што народи које је „ослободила“ живе своје нестајање, немир и патњу, све је то рокенрол и све је то Дизниленд…
АУТОР: Михаило Меденица
Зачуђујући је, тачније, застрашујући презир према свему руском, који се у нас добрано запатио.
Заправо, мржња је прерасла у болест, мада је мржња сама по себи болест, а најтрагичније је то што оболели уживају у дијагнози, не желе лека, славе своју пропаст ко највеће животно постигнуће…
Немају одговор зашто мрзе – једноставно руско је и то је сасвим довољно, пожељно је, тако модерно, нема разговора са њима, небитно што су до колена у блату убеђени су да корачају ка неком врлом, слободарском свету којем је Русија тамница и губилиште.
С друге стране спремни су да погину за америчке идеале, још само кад би умели да објасне који су то..?
Наравно, о њима су листом учили из холивудских избљувака; да славе славе верујем да би светили кокаколу, икона би им била „свети Рамбо праведник“; опанка се гнушају твређи да су им прађедови орали у фраковима и лакованим ципелицама; кућне библиотеке преливају од америчких класика које нису ни прелистали али згодни су за породичке фотографије, гнушају се балканског примитивизма али су у кафани обавезно под столом рашрафљени од „шљивовице“, а после јутарњег џогинга највише воле да у потаји сабију десетак сарми што су претекле од јуче.
Дакле, Америка се воли бланко, без промишљања, без разлике што се њена „демократизација“ света мери гробовима, сирочићима, удовицама…
Без разлике што народи које је „ослободила“ живе своје нестајање, немир и патњу, све је то рокенрол и све је то Дизниленд…
У суштини, то су људи који понајвише презиру то што су Срби, схватајући да су својим чињенима недостојни славе свог рода, својих предака, свог имена, ове предивне шаке земље са које је истински слободарски свет пожњео оно најваљаније…
Далеко од тога да тврдим како смо најбољи на овом шару земаљском, али знам да би свет био сирјак пуки и ништак да га Србија није крвљу и душом исповедила и причестила!
Знају то и ови што мрзе да би постојали, једноставно их је страх да буду Срби јер Србин се животом подвижава и доказује, а лакше је животом проћи као кроз туђу кошевину неголи косити своје ливаде и зорити на мобе…
Отуда толики презир и према свему руском, јер и у слави и страдању и вери и сузи смо – једнаки!
Два народа истородне душе која зна да је живот вредан онолико колико га имаш за шта веће од живота дати: слободу, веру у Господа, веру у човека који живот није позајмио већ наследио…
Но, ето, лакше им је боловат своју болест јер лек је завет а за завет ваља и пострадати.
Овако, све је Дизниленд, све је Оз, све је много лакше кад ниси главни јунак сопственог класика већ усхићени статиста са одјавне шпице холивудског избљувка…