СЕДАМ ХИЉАДА ДУША НА ЈЕДНОМ ПЛАТНУ: Плакат за филм, дело сликара Зорана Анђелковића

Трагом вести да је документарни филм “СЕДАМ ХИЉАДА ДУША” проглашен најбољим дугометражним документарним филмом на Цреатион Интернатионал Филм Фестивал у Лос Анђелесу контактирали смо аутора филма, српског режисера Сањина Мирића, који живи и ради у Прагу, у Чешкој републици.

СЕДАМ ХИЉАДА ДУШАје филм о страдању српских и руских војника и цивила у аустроугарским логорима на територији Чешке, у местима Јиндриховице и Броумов, а нас је занимало како је публика у свету, нарочито у Америци, прихватила ово остварење, у светлу чињенице да је играни филм “Дара из Јасеновца” наишао на критике у америчкој јавности.

Публика и критика у Америци су сјајно прихватили филм, који је, поред Лос Анђелеса, добио награде и на фестивалу у Њујорку, а био је лауреат и на најстаријем фестивалу историјског филма на свету, у Стејтсбороу, у Џорџији. Овај фестивал је занимљив због тога што на њему филмове оцењују не само филмаџије него и историчари. Ја сам пријављивао филм на фестивале историјског и ратног филма, а на многима је добио награде, попут фестивала у Француској, Великој Британији, Русији, Бразилу, Шведској, Грчкој…

АМЕРИКАНЦИ ОДЛИЧНО ПРИХВАТИЛИ ФИЛМ О СРПСКОМ СТРАДАЊУ: Режисер Сањин Мирић

Шта Вас је понукало да снимите филм о логорашима логора Браунау?

-Ја сам дуже време знао за те логоре, с обзиром да живим у Чешкој већ 33 године. О снимању филма сам размишљао пар година, али, знате, филм без средстава није могуће снимити. Ипак сам се одлучио да га урадим и кренуо сам бојењем архивских фотографија из логора. То је трајало два месеца. Када су скупљена средства за снимање (пре свега од мојих познаника и пријатеља, бизнисмена из Чешке), пала је и прва клапа. Снимао сам четири дана у Чешкој, два дана у Србији, па поново три дана у Броумову и на крају у Логору Војна. Филм је завршен тачно за годину дана од момента када сам одлучио да га реализујем.

Шта приказује филм “Седам хиљада душа”?

– Филм приказује страдање српских и руских војника и интернираних цивила. Логори Јиндриховице и Броумов су имали око 500 објеката где је било око 60.000 ратних заробљеника. Услови живота тамо су били изузетно тешки, без хране, без обуће и одеће. Зиме су биле сурове а харале су заразне болести, све то је утицало да логоре није преживело 7.100 Срба. У Јиндриховицама је маузолеј где су остаци жртава тих логора, а поред српских, ту је и 189 руских. То је, после Зејтинлика, друга највећа српска војничка гробница на свету. У филму су забелеђена и сећања војника који су преживели логоре, а које је написао холандски новинар Анри Абер, а у њему говоре и потомци ратника из Србије.

Та прича и судбина српских војника чије кости почивају на гробљу Јиндриховице дуго је била јавна тајна, заборављена чак и од историчара…

-Тема српских заробљеника и интернираца из Првог светског рата је тема запостављена и дан данас. Током прославе стогодишњице краја Првог светског рата они су сасвим заборављени и та неправда није исправљена. Још од времена рата чини се да они нису могли да се уклопе у тај, да кажемо, ратнички, ослободилачки наратив, где се ценио, пре свега, војник са пушком у руци. Ако погледате било који српски војни споменик, то је обично војник који држи пушку која је високо подигнута. Ми имамо свега пар скулптура српских цивила који су страдали…Не постоје споменици или су јако ретки који се уопште тичу улоге цивила, а камоли цивила који су били у ропству.

Али, како је то војно законодавство дефинисало, заробљеник је неко ко је силом прилика завршио у заробљеништву и он даље наставља да врши своју војничку дужност. Можемо тако рећи и за цивилне интернирце, да су они били грађани Краљевине Србије који су остали да буду грађани иако су били суочени са овим потпуно неочекиваним и страшним приликама. Врло је жалостно да, практично, читав век они остају ван колективног сећања српског народа иако је то једно врло драматично страдање. Просто, ти људи су, ја мислим, неправедно скрајнути и готово сасвим избачени из тог неког нашег општег сагледавања првог светског рата. То је био и разлог зашто сам снимио тај филм.

Прошло је више од 100 година од тих догађаја…Колико је тешко било пронаћи историјску грађу за филм?

-Постоје десетине фотографија из логора Броумов захваљујући лекару Георгу Лангеру који је, као аматерски фотограф, фотографисао заробљенике…веома емотивне фотографије из нормалног живота у логору… Остале фотографије су из музеја Соколов, из архива Србије и YМЦА. Најдрагоценије су приче наших логораша које је скупио и написао холандски новинар Анри Абер 1919. године. На српски језик је та брошура преведена тек 2018. године.

Какав је осећај био када сте завршили филм?

– Осећај је то фантастичан. Хероји су отргнути из заборава, ти људи и данас живе. Мислим да је иза мене огроман део посла. Увек када сам некоме приватно пустио филм, ја сам плакао. Веома емоционалан филм и волео бих да га види што више људи у свету, а наравно и у Србији.

Занимљиво да је у филму играо и познати режисер Лордан Зафрановић, који живи у Прагу. Како је дошло до тога?

-Лордана знам неко време. Понекад се видимо на разним акцијама. Када сам добио идеју да би он могао да игра лекара Георга Лангера, звао сам га да одемо на кафу и све му објаснио. Без речи је прихватио да ми помогне и да се појави пред камером. И био је одличан.

СА ПОТОМЦИМА ЛОГОРАША: Сањин Мирић у златиборском селу Шљивовица

Једну од улога тумачи и парох СПЦ у Прагу…

-Протојереја Срђана Јаблановића знају сви Срби у Чешкој. Служи у руској православној цркви у Прагу. Сваке године је и у Јиндриховицама, у маузолеју, где на Видовдан служи литургију. Прошле године смо после тога имали и предпремијеру филма у Карловим Варима, где је присуствовало око 130 људи, било је пуно кино. Био је то гејзир емоција. Оца Срђана сам замолио да ми одигра свештеника из логора који је преживео Јиндриховице и после рата је написао у црквеној штампи свој најстрашнији догадјај из логора. То је, уједно и крај филма.

Плакат филма дело је самоуког сликара Зорана Анђелковића. Како сте њега открили?

-Зорана сам нашао преко Фејсбука. Видео сам његове слике и страшно су ми се допале. Када сам га контактирао био је одушевљен да ће бити део филма и део теме. Направио је фантастичан плакат…уље на платну, који је поклонио филму. Зоранове слику су широм света, то је један велики српски родољуб и пуно му хвала за то.

Знам да сте рођени у Високом крај Сарајева, да од 1987.године боравите у Прагу, где сте завршили и Академију. Јесте ли у Праг преселили због филма?

-Тако је…у Праг сам дошао због филма, због Академије и после тога сам, због ситуације на Балкану, остао да живим и радим у Чешкој.

Академију сте уписали и завршили релативно касно, у 26.години. Је ли то био Ваш први избор професије и како сте уопште одлучили да упишете режију?

-Ја сам студирао економију у Сарајеву. Завршио сам две године и уписао се у Кино клуб Зеница где сам поћео да снимам аматерске филмове. За своје филмове сам добио све могуће награде у Југославији… а по препоруци Емира Кустурице сам ишао на пријемни испит на ФАМУ у Прагу. Био сам примљен и 1991. сам завршио катедру документарног филма. У Прагу радим на разним телевизијама већ 25 година.

Какав је даљи живот филма “Седам хиљада душа”, где ће се све приказивати?

-Филм живи свој фестивалски живот. Пријављен је на 120 фестивала, добио је 30-так награда широм света…а чека нас до краја године још десетине фестивала. Ради се и на дистрибуцији филма за Северну Америку. А припремам и нови филм, о српским хероинама Великог рата, као и странкињама које су оставили све у својим државама (Енглеска, Шкотска, Аустралија) и дошле у Србију да помажу српском народу.

СНЕГ ПОКРИО ТРАГОВЕ ЗЛОЧИНА: Са снимања филма “Седам хиљада душа”

Пише: Антоније Ковачевић Фото: Промо “Седам хиљада душа”

ИЗВОР: https://serbiantimes.info/amerika-odusevljena-srpskim-filmom-placem-svaki-put-kad-gledam-sedam-hiljada-dusa-srbija-je-nepravedno-zaboravila-te-mucenike-video/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.