Утисци и белешке о књизи Сафете Обхођаш `Жена и калем` (Какањ, 2010)
- Посматрана у целини, књига „Жена и калем“ Сафете Обхођаш је више него успело дело тзв. ангажоване књижевности.
- Захваљујући одабиру тема, духовитим и паметним коментарима, вештом полемисању са мушком надменошћу и митоманијом, њеној „потреби да скупља приче и своје и туђе“ (стр. 92), и занимљивом, непретенциозном приповедању са запажањима и примедбама о севдаху, мераку, дерту, акшаму, акшамлуку, „са свом палетом њихових значења за малу бошњачку душу“ (стр. 89), ова књига њеном читаоцу причињава право задовољство и извор сазнања о популарној уметности једне средине са меком и узнесеном песничком душом, у којој „БЕЗ СЕВДАХА НЕМА ЖИВОВАЊА“.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Књигу „Жена и калем“ Сафете Обхођаш, коју тренутно читам с великим занимањем, добио сам од њеног издавача, господина Сенада Н. Чишије, управника Градске библиотеке у Какњу код Зенице (Централна Босна). Књига припада жанру ангажоване књижевности, јер се аутор, госпођа Сафета Обхођаш, писаном речју бори за људска права муслиманских жена у Босни и Херцеговини. Признаћете – ретка књига и још ређи друштвени ангажман њеног аутора!
Сафета Обхођаш је рођена 1951. на Палама код Сарајева. Бежећи у јесен 1992. из пакла грађанског рата, госпођа Обхођаш је са породицом напустила родно место и настанила се у граду Вуперталу у Немачкој где и данас живи. О првим годинама у новој отаџбини Сафета пише следеће: „1992. sam dospjela u Njemačku, u meni do tada nepoznatu zemlju, gdje sam imala sreću brzo naučiti jezik i kroz nova saznanja dalje razviti moje literarno stvaralaštvo. Moja prva faza u Njemačkoj 1992-95. bila je izbjeglička agonija: preko dana sam bila opterećena poslom, radila sam u nekoliko domaćinstava kao čistačica, brinula se o domaćinstvu i porodici, a onda sam trčala […]“
***
Главна врлина књиге „Жена и калем“ Сафете Обхођаш је њен приступ историчара: подређеност и тужну судбину жене у БиХ г-ђа Обхођаш прати од последње босанске краљице Катарине Косаче Томашевић (рођене у Благају код Мостара 1425. или 1426, а умрла као удовица у Риму 1478. у 54. години живота), преко изузетно занимљивог и неконвенционалног тумачења чувене песме о Хасанагиници и многих прелепих севдалинки насталих у последња три столећа, до расправа и коментара о положају муслиманске жене у наше време.
`Ах, мерака у вечери ране`
Посебна врлина књиге „Жена и калем“ је тумачење и духовито коментарисање прелепих босанских севдалинки, тог „патентираног босанског бренда“ (ваља приметити да ове варошке песме нису певали само муслимани, него и босански грађани других „вјеро-закона“).
Ево, на пример, познате севдалинке „Први пут сам са бекријом била“: Први пут сам са бекријом била,/ У бекрије нигдје ништа нема,/ Само једна седефли тамбура,/ Хитро куца, тихо ми пјеваше,/ Ал` ме алчак мушки миловаше!/ Други пут сам за пашићем била,/ У пашића доста пуста блага,/ Доста блага, остало му пусто,/ Ал` ме алчак женски миловаше!/ Трећи пут сам за тобом, Хасане,/ Са тобом сам два сина родила;/ Оба би их за муштулук дала,/ А пашино злато сво продала,/ Па бекрији за акшамлук дала! Сафетин коментар на ову песму је кратак: „Заиста, ко би могао разумјети жене и шта оне хоће“. (стр. 102)
За песму „Ударало у тамбуру ђаче“ Сафета вели да је „одувијек вољела због њене искрености, због признања да су еротске жеље уствари сама срж живота“. (стр. 94) Песма је постала позната захваљујући Вуку који ју је са малим редакцијским изменама унео у своју Прву књигу „Србских народних пјесама“ (Беч, 1841, бр. 626: „Дјевојка се загледала у ђаче“). Песма изворно пева овако: Тамбурало момче уз тамбуру,/ Тамбура му од сухога злата,/ Танке жице косе дјевојачке,/ А терзијан перо соколово;/ Гледала га Ајка са чардака:/ `Види мајко, лијепа јунака,/ Да ми га је у двору гледати,/ На његовим грудма севдисати;/ Каранфил би под њега стерала,/ А под главу румену ружицу,/ Нек мирише, нек се често буди,/ Често буди и често ме љуби`. (стр. 94)
Позната севдалинка „Омер-беже на кули сјеђаше“ пева овако: Омер-беже на кули сјеђаше,/ Вјерну љубу на крилу држаше./ `Вјерна љубо, женићу се другом!` Сафета о овој песми каже следеће: „Зато сам ја поносна на једну еманципирану жену опјевану у севдалинки. Омербегова вјерна љуба није пролила `грозне сузе` нити почела проклињати злу судбину. Она се уздигла у свом поносу босанске жене: `Жен` се, аго, и мени је драго, и ја се удајем`. (стр. 105)
***
Књига, мора се и то признати, има и неких мана. Главна мана књиге је усредсређеност активисткиње Сафете Обхођаш на борбу и залагање за права муслиманских жена: као да надменост „мушких шовинистичких свиња“ расутих широм планете не понижава (мање или више), и не држи у обесправљеном положају СВЕ ЖЕНЕ НА СВИМ КОНТИНЕНТИМА.
Друга мана је инсистирање аутора књиге на појмовима „босански језик“ и „бошњачка књижевност“. Да су којим случајем ови појмови постојали ту скоро, у 20. столећу, у време великог књижевника Мехмеда Меше Селимовића (Тузла, 1910 – Београд, 1982), верујем да би наш књижевни и људски великан збуњено упитао: „А шта је то?“
***
Посматрана у целини, књига „Жена и калем“ Сафете Обхођаш је више него успело дело тзв. ангажоване књижевности. Захваљујући одабиру тема, духовитим и паметним коментарима, вештом полемисању са мушком надменошћу и митоманијом, њеној „потреби да скупља приче и своје и туђе“ (стр. 92), и занимљивом, непретенциозном приповедању са запажањима и примедбама о севдаху, мераку, дерту, акшаму, акшамлуку, „са свом палетом њихових значења за малу бошњачку душу“ (стр. 89), ова књига њеном читаоцу причињава право задовољство и извор сазнања о популарној уметности једне средине са меком и узнесеном песничком душом, у којој „БЕЗ СЕВДАХА НЕМА ЖИВОВАЊА“.