КАД МРЖЊА ПОСТАНЕ ПОДРАЗУМЕВАЈУЋА

• По­зи­ви на мр­жњу, на­си­ље и смрт би­ли су на тој те­ра­си на­гра­ђе­ни осме­си­ма и апла­у­зи­ма ма­се. Скан­ди­ра­ло се као да је са­свим при­род­но, чак вред­но ди­вље­ња, од­у­зе­ти чо­ве­ку пра­во на жи­вот за­то што при­па­да дру­гом на­ро­ду.
• А мо­жда су над­ле­жни, ко­ји се с мр­жњом ве­ро­ват­но че­сто сре­ћу по при­ро­ди свог по­сла, то­ли­ко на­ви­кли на њу да је ви­ше и не при­ме­ћу­ју?
• Мо­жда, ка­да им не­ко скре­не па­жњу да она по­сто­ји, са­мо окре­ну гла­ву и на­ста­ве да се ба­ве не­ким дру­гим, „ко­ри­сни­јим” по­сло­ви­ма. Т
• а­ко мр­жња по­ста­је не­што што се под­ра­зу­ме­ва, по­ред че­га се пи­је ка­фа, на­ви­ја за ре­пре­зен­та­ци­ју, раз­го­ва­ра о вре­ме­ну и на­ста­вља да­ље, као да је све у ре­ду.

АУТОР: Драган Јаковљевић

Утак­ми­ца ко­ју су на Свет­ском фуд­бал­ском пр­вен­ству игра­ле Хр­ват­ска и Ен­гле­ска за­те­кла ме је у шет­њи жи­во­пи­сним гра­ди­ћем, сме­ште­ним у хр­ват­ском де­лу Ис­тре. Из ре­сто­ра­на „Оранж” су то­ком те­ле­ви­зиј­ског пре­но­са чи­та­вим ше­та­ли­штем, а и до­брим де­лом гра­да од­је­ки­ва­ли уста­шки по­клич „За дом спрем­ни” и пе­сме у ко­ји­ма се сла­ви уби­ја­ње љу­ди, спа­љи­ва­ње њи­хо­вих ку­ћа и се­ла.

Пе­де­се­так го­сти­ју, од ко­јих ни­ко ни­је имао ви­ше од 30 го­ди­на, пе­ва­ло је сло­жно, хор­ски, гро­мо­гла­сно, стра­стве­но и ве­се­ло на те­ра­си ре­сто­ра­на, док су ко­но­ба­ри услу­жно до­но­си­ли пи­ће, а га­зда за­до­вољ­но тр­љао ру­ке, као да се не до­га­ђа ни­шта нео­бич­но.

Те­шко је опи­са­ти ка­ко се осе­ћа чо­век док слу­ша тај хор ње­му не­по­зна­тих љу­ди, ко­ји кроз пе­сму и ур­ли­ке при­зи­ва­ју смрт не­ких дру­гих љу­ди – ве­ро­ват­но и ње­го­ву, јер је за њих упра­во он тај „дру­ги”.

Био сам ту­жан и ду­бо­ко по­тре­сен. Пр­ви пут сам та­ко не­што ви­део соп­стве­ним очи­ма. Жи­ве­ћи по­след­њих 30 го­ди­на у Бу­дим­пе­шти, као да сам се уда­љио од не­ких бал­кан­ских обра­за­ца и же­лео да ве­ру­јем да су при­че о ова­квим сце­на­ма но­ви­нар­ска пре­те­ри­ва­ња, сен­за­ци­о­на­ли­зам или из­гре­ди по­је­ди­на­ца. Те ве­че­ри сам схва­тио да ни­су.

По­зи­ви на мр­жњу, на­си­ље и смрт би­ли су на тој те­ра­си на­гра­ђе­ни осме­си­ма и апла­у­зи­ма ма­се. Скан­ди­ра­ло се као да је са­свим при­род­но, чак вред­но ди­вље­ња, од­у­зе­ти чо­ве­ку пра­во на жи­вот за­то што при­па­да дру­гом на­ро­ду.

Оти­шао сам са ше­та­ли­шта по­гну­те гла­ве и ду­го раз­ми­шљао шта чо­век уоп­ште тре­ба да ура­ди ка­да се на­ђе пред не­чим што га ду­бо­ко уз­не­ми­ри, а при­том зна да не тре­ба мр­жњом да уз­вра­ти на мр­жњу. На кра­ју сам учи­нио је­ди­но што ми се у том тре­нут­ку чи­ни­ло ис­прав­ним. На­пи­сао сам два пи­сма – јед­но по­ли­ци­ји тог гра­да, а дру­го гра­до­на­чел­ни­ку.

Ни­сам им пи­сао као но­ви­нар, ни­ти тра­жио из­ја­ве или на­ја­вљи­вао ме­диј­ске тек­сто­ве на ову те­му. Обра­тио сам им се као гра­ђа­нин ко­ји је те ве­че­ри ше­тао гра­дом, чуо и ви­део не­ке ру­жне и уз­не­ми­ру­ју­ће сце­не. На­сто­јао сам да се из то­на мог обра­ћа­ња схва­ти да сам не­ко ко ве­ру­је да ин­сти­ту­ци­је по­сто­је упра­во да би оби­чан чо­век имао ко­ме да се обра­ти ка­да га не­што за­бо­ли, упла­ши или уз­не­ми­ри. Опи­сао сам оно што сам ви­део и чуо у њи­хо­вом гра­ду.

Од та­да је про­шло не­ко­ли­ко да­на, а од­го­вор ни­је сти­гао. Ни­сам до­био чак ни оно крат­ко и без­лич­но: „При­ми­ли смо ваш до­пис.” Знам да је мо­гу­ће да ће од­го­вор сти­ћи су­тра или за не­де­љу да­на. Ме­ђу­тим, су­шти­на је у не­че­му дру­гом: у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма чо­век не че­ка од­го­вор то­ли­ко због са­ме ин­фор­ма­ци­је, ко­ли­ко због бла­го­твор­ног зна­ка да је не­ко чуо оно што је ре­као или на­пи­сао, као не­ку вр­сту по­твр­де да ни­је ко­му­ни­ци­рао с пра­зни­ном.

И упра­во је рав­но­ду­шност оно што ме, ка­ко вре­ме про­ла­зи, пла­ши ви­ше од ко­ли­чи­не мр­жње ко­ју сам чуо у гла­со­ви­ма мла­дих љу­ди. За раз­ли­ку од њих, ко­ји ур­ла­ју и ма­шу, рав­но­ду­шност слу­жбе­ни­ка не го­во­ри, већ са­мо про­ђе по­ред чо­ве­ка, као да га не­ма.

А мо­жда су над­ле­жни, ко­ји се с мр­жњом ве­ро­ват­но че­сто сре­ћу по при­ро­ди свог по­сла, то­ли­ко на­ви­кли на њу да је ви­ше и не при­ме­ћу­ју? Мо­жда, ка­да им не­ко скре­не па­жњу да она по­сто­ји, са­мо окре­ну гла­ву и на­ста­ве да се ба­ве не­ким дру­гим, „ко­ри­сни­јим” по­сло­ви­ма. Та­ко мр­жња по­ста­је не­што што се под­ра­зу­ме­ва, по­ред че­га се пи­је ка­фа, на­ви­ја за ре­пре­зен­та­ци­ју, раз­го­ва­ра о вре­ме­ну и на­ста­вља да­ље, као да је све у ре­ду.

Не­ке ве­че­ри у том гра­ди­ћу пам­ти­ћу по њи­хо­вој ле­по­ти. Овo ћу, ме­ђу­тим, упам­ти­ти по ту­зи, не­спо­ко­ју и свом за­стра­шу­ју­ћем ути­ску да је мр­жња те ве­че­ри би­ла без­бри­жна, да је де­ло­ва­ла при­хва­ће­но и са­свим обич­но. Сме­ја­ла се про­ла­зни­ци­ма у ли­це, по­ка­зу­ју­ћи ко­ли­ко ју је ла­ко не­го­ва­ти и пре­но­си­ти, а ко­ли­ко те­шко на­у­чи­ти љу­де да је се сти­де.

ИЗВОР: Политика