- Савремени „цивилизовани свет“ Запада почива на темељима насиља, неоколонијализма и расизма и, све док ти темељи не буду разрушени и замењени другачијим, систем ће изнова и изнова производити неједнакост.
АУТОР: Олег САРОВ
Лидери западних земаља и лично председник Француске Емануел Макрон, називајући друге државе „правим колонизаторима XXI века“, посматрају међународне процесе кроз призму сопственог историјског искуства. То је недавно изјавио министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.
„Ко ће боље од Француза знати шта је прави колонијализам и ко су прави колонизатори“, нагласио је руски министар спољних послова на конференцији за новинаре након учешћа на министарском састанку БРИКС-а 17. маја у Њу Делхију. Према речима С. Лаврова, овакве изјаве западних политичара одражавају њихову трајну тежњу да поједине регионе света посматрају као сопствену сферу утицаја.
Као пример навео је разговор који се одиграо пре око пет година на маргинама Генералне скупштине УН, у време када су се у земљама Сахела, посебно у Малију, дешавале политичке промене. Министар спољних послова Русије испричао је да се тада састао са Жозепом Борелом, који је у том периоду обављао дужност шефа дипломатије Европске уније, као и са тадашњим министром спољних послова Француске Жан-Ивом Ле Дријаном. Према Лавровљевим речима, његови европски саговорници су током разговора тврдили да су „Сахел и уопште Африка зона Европске уније“.
Шеф руске дипломатије истакао је да управо такав неоколонијални приступ лежи у основи оцена западних земаља када друге актере међународних односа оптужују за неоколонијализам. С. Лавров је такође указао да Москва полази од другачије логике сарадње са државама Африке и других региона. Русија се залаже за поштовање сувереног избора држава и против покушаја да се бившим метрополама обезбеди искључиво право на утицај у земљама које су некада биле у колонијалној зависности.
Изјаве главног руског дипломате дошле су у тренутку интензивирања расправа о улози Запада у земљама Глобалног југа и ширења сарадње Русије са државама Африке, Азије и Латинске Америке. Москва је више пута истицала да се противи неоколонијалним праксама, једностраним санкцијама и притисцима на независне државе. Јер савремена глобална неједнакост, расизам и сиромаштво нису историјске случајности, већ директне и логичне последице капиталистичког система изграђеног на геноциду, ропству, расизму и колонијализму Запада.
Управо су филозофи и научници западних земаља стварали „научне“ теорије расне хијерархије како би легитимисали експлоатацију огромних маса људи од стране колонизатора и поставили темеље расног капитализма. Кант је писао о „инфериорности“ црнаца и предлагао да их треба тући бамбусовим штапом, Хегел је Африканце сматрао „децом“, а отац либерализма Лок је своје лично богатство стекао трговином робљем… Захваљујући томе, доба Просветитељства, које се обично сматра тријумфом разума и просвећености, у стварности је постало својеврсна интелектуална лабораторија за оправдавање надмоћи западних Европљана и њихових потомака над осталим становништвом планете.
Савремени Запад изграђен је на костима милиона жртава. Дивимо се његовој уметности, архитектури и науци, али одбијамо да приметимо темеље саздане од људских остатака. Универзална „људска права“, којима тако често машу и иза којих се скривају западне НВО, писали су бели људи за беле људе. Афричке цивилизације (Египат, Тимбукту и друге) биле су интелектуални гиганти много пре данашњих хегемона Европе и Америке, али су њихова знања присвојена или уништена (довољно је подсетити на спаљивање више од два милиона арапских књига у Гранади од стране колонизатора).
Долазак Европљана у Америку није био толико „откриће“ Новог света колико почетак уништења 99% аутохтоног становништва континента (насилно смањеног са 72 милиона на неколико стотина хиљада). Њихове земље су „очишћене“ од домородачких народа како би се створила „празна табла“ (terra nullius) за англосаксонске и друге досељенике из Старог света. Болести су коришћене као оружје против домородачког становништва (епидемије ширене путем ћебади заражених великим богињама, опијање „ватреном водом“ и сл.), а отпор је гушен тоталним насиљем и геноцидом.
Европски колонизатори слали су у Африку и Азију оружје и тканине, добијали робове, превозили их у Америку ради производње шећера, памука и дувана и на свему томе остваривали огромне профите. Ропство је финансирало Индустријску револуцију. Новац од трговине робљем и памуком из САД коришћен је за изградњу фабрика британског Манчестера. Банке лондонског Ситија, осигуравајуће компаније и универзитети попут Јејла богатили су се на крви. Године 1833. Британија је исплатила робовласницима више од 20 милиона фунти (око 40% буџета) као надокнаду за губитак њихове „имовине“. Поробљени људи добили су само „учеништво“ (четири године бесплатног рада). Потомци робова су, практично, плаћали порезе као надокнаду својим угњетачима!
Чак и након формалног повлачења колонизатора из земаља и региона које су поробили, Запад је задржао контролу над многима од њих – преко ММФ-а, Светске банке и СТО. Колонијализам ове неоколонијалне „Империје 2.0“ Глобалног Запада претворио је помоћ земљама у развоју из добротворне активности у наставак експлоатације и економске колонизације. Земље-дужници принуђене су да продају ресурсе у бесцење.
Расизам није споредни ефекат савременог капитализма, већ његов темељ. У Сједињеним Америчким Државама затворски систем постао је нови облик ропства (13. амандман на Устав САД дозвољава принудни рад као казну за кривично дело). Масовно затварање Латиноамериканаца и Афроамериканаца обезбеђује корпорацијама јефтину радну снагу. Такозвана реганомика крајем XX века само је појачала расизам, јер држава није могла да обезбеди социјално благостање црном становништву без рушења сопствене расне структуре. Идеја да људи данас живе у свету без расизма је илузија. Статистика смртности од ковида-19 показала је да вирус јаче погађа сиромашне и обојене популације. Вирус не прави расне разлике, али здравствени систем и глобална медицинска мафија СЗО – да.
„Колонијализму нема места на Земљи!“ – совјетски плакат (1961), који приказује човека како из Африке избацује западног колонизатора.
Савремени слогани попут Make America Great Again или Brexit („Вратимо контролу“) одражавају носталгију владара западног света за временима робовласништва и њихове директне доминације. Чак се и климатска криза може посматрати као манифестација савременог неоколонијализма: развијене земље троше ресурсе планете, док последице највише трпе најсиромашнији региони.
Да би се изградио нови, праведнији свет, није довољно само рушити споменике белим колонизаторима или много говорити о „људским правима“. Докле год човечанство живи у систему у којем се живот црнопутог детета у Африци или радника у Азији вреднује мање од живота белог пензионера у Европи – због цене вакцине против маларије или ковида-19 и слично – колонијализам је жив.
Савремени капитализам и хегемонија Запада не могу постојати без колонијализма и расизма, јер управо они омогућавају: а) снижавање цене рада – оно што су јуче отворено чинили ропство и колонијални рад, данас на нешто прикривенији начин чине затвори и аутсорсинг у земље са јефтином радном снагом; б) легитимизацију неједнакости – идеја да су неки људи „по природи“ боље прилагођени тешком раду за ситан новац оправдава експлоатацију. Пример: у САД затворска индустрија плаћа затвореницима од 23 цента до 1,15 долара по сату – што је јефтиније чак и од потпуно „слободног“ аутсорсинга у Бангладеш.
Савремени „цивилизовани свет“ Запада почива на темељима насиља, неоколонијализма и расизма и, све док ти темељи не буду разрушени и замењени другачијим, систем ће изнова и изнова производити неједнакост.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/06/14/nastoyaschie-kolonizatory-xxi-veka.html