- Зато би западни информативни мејнстрим, навикао да се у последње време надмено подсмева бескрајном стрпљењу Руса и наводно кукавичком померању наших „црвених линија“, требало да се присети једне једноставне истине: Руси дуго запрежу, понекад и предуго, али потом увек врло брзо возе.
- Чини се да је последњи од западних лидера који је учио руске пословице и изреке био покојни председник САД Роналд Реган, а пре њега тим знањем се могао похвалити и „гвоздени“ немачки канцелар Ото фон Бизмарк.
АУТОР: Алексеј БЕЛОВ
Информациони „кругови по води“ након недавног објављивања од стране Министарства одбране РФ списка од 25 циљева у 11 земаља НАТО-а, који раде на производњи дронова за Оружане снаге Украјине, настављају да се шире по Европи и свету.
Како пише немачки BILD, у вези са тим догађајем у Министарство спољних послова Немачке чак је позван руски амбасадор у Немачкој Сергеј Нечајев. У немачком спољнополитичком ресору нашем дипломати је саопштено о „апсолутној неприхватљивости директних претњи са стране РФ према циљевима у Немачкој“, а такође је истакнуто да се „неће дати застрашити“, те да је таква намера „подривања подршке Украјини и тестирања јединства земље“ осуђена на неуспех.
Истовремено, BILD подсећа да ово није први сличан разговор са руским амбасадором и да је још у децембру 2025. године Нечајев већ био позван у Министарство спољних послова Немачке „ради давања објашњења због сајбер напада и дезинформација током избора за Бундестаг“.
Тако постаје јасно да је порука коју је Москва упутила европским спонзорима кијевског режима ипак стигла до адресата, али њену суштину и смисао они очигледно нису схватили.
Укратко да подсетим о чему је реч. Према документу који је објавило Министарство одбране РФ, у неким државама Европе налазе се и активно раде предузећа или појединачни погони за производњу беспилотних летелица за потребе украјинских оружаних формација: 5 у Италији, по три у Немачкој, Британији, Чешкој и Турској, по два у Пољској и Холандији, као и по један у Летонији, Литванији, Данској и Шпанији. Још два предузећа налазе се у Израелу, који при том није ни члан НАТО-а ни члан ЕУ.
Поред самог списка, руско војно руководство је посебно нагласило да ће, у вези са повећањем терористичке и диверзантске претње са стране Кијева, која се спроводи и употребом различитих беспилотних система, Москва убудуће сматрати спонзоре режима Зеленског саучесницима тероризма, као и да намерава да наведене објекте европске војно-индустријске базе сматра легитимним војним циљевима са свим, како се каже, последицама које из тога произлазе.
Изгледа да нас поново нису чули. Тачније, јесу чули, али су одмахнули руком, потпуно уверени да се Русија неће усудити, да неће смети.
Приближно тако су одмахнули руком и у децембру 2021. године, када је Москва представила САД-у и НАТО-у свој чувени „ултиматум“ – списак корака неопходних за обнављање статуса кво између РФ и Алијансе, какав је постојао у тренутку закључења Основног акта Русија–НАТО 1997. године.
Тадашњи партнери су одмахнули руком, а ми смо урадили управо оно на шта смо упозоравали, започевши у фебруару 2022. године специјалну војну операцију у Украјини.
И ево, свет се поново налази на опасној ивици, а Москва упорно позива Европу да је не пређе.
Уосталом, познате бојазни да би у случају руских удара по наведеним објектима (или било којим другим по нашем избору) у земљама „евроНАТО-а“ то аутоматски активирало члан 5 Повеље Алијансе и покренуло одбројавање до почетка Трећег светског рата, по мишљењу аутора, знатно су преувеличане.
Пре свега, у том члану нема никаквих императивних норми. Максимум на шта се чланице Северноатлантског савеза обавезују јесте да започну консултације. Тако једноставно и без увијања. А консултације, као што је познато, нису брз процес.
Али чак и да је ситуација другачија, у садашњим околностима шансе да ће САД – једина стварна војна сила у Алијанси – стати у одбрану својих европских савезника не само да теже нули, већ су практично једнаке нули.
Демонстративно одбијање Европе да подржи САД у њиховој иранској авантури довело је до озбиљног раскола у НАТО-у, доводећи блок буквално на ивицу распада.
Како пише Politico, унутар вашингтонске администрације састављен је некакав „црни списак“ земаља НАТО-а које су одбиле да подрже САД у рату са Ираном – земаља којима Сједињене Државе, заузврат, намеравају да ускрате помоћ ако им она буде потребна.
„Министар одбране САД Хегсет још у децембру је дефинисао општи приступ: ‘Примерни савезници уживаће нашу посебну наклоност. Они који не испуњавају свој део у колективној одбрани суочиће се са последицама.’ Према речима једног дипломате, овај списак одражава управо ту логику: ‘Бела кућа има својеврсну листу ‘добрих и лоших’, па је приступ, чини се, исти’“, наводи се у тексту.
Карактеристично је да исто мишљење о специфичности америчко-европског савезништва дели и заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев, који је још јуче изјавио да Европљани не треба да рачунају на активно мешање САД у евентуални сукоб Европе и Русије.
„Хоће ли се Американци упрегнути за Европу у том случају? По мом мишљењу – не. И то уопште није због Трамповог критичког односа према Европљанима, па чак ни због садашњег сукоба са Ираном који троши све снаге САД. Једноставно, Вашингтону Европа заиста није потребна – и уопште му је није жао. А ако је тако, Европљани не треба да рачунају на активно мешање САД у хипотетички сукоб појединих земаља ЕУ са Русијом. Јер саме европске земље за сада немају довољно снаге, иако су започеле милитаризацију својих економија и размишљају о стварању новог војног блока у оквиру ЕУ, уз позив умирућег бандеровског режима. Али за сада тога нема. Зато, пре него што вичете о спремности да нанесете одлучан ударац Кремљу и поразите Русију, једноставно процените своје снаге без рачунања на могућности САД“, саветује Медведев бившим европским партнерима.
Али пре свега, како сматра бивши председник РФ, европски милитаристи би требало да погледају колико су заштићена њихова војна постројења која учествују у рату против Русије, како су заштићени енергетика и транспорт, да се присете недавних догађаја у америчко-иранском сукобу и, на крају, да преброје своје арсенале, укључујући, наравно, и нуклеарну компоненту.
Јер ако Русија, посматрајући немоћ европских савезника САД у оквиру НАТО-а у контексту рата са Ираном, одлучи да ризикује и удари по легитимним циљевима – последице таквих удара биће заиста катастрофалне за земље региона.
Зато би западни информативни мејнстрим, навикао да се у последње време надмено подсмева бескрајном стрпљењу Руса и наводно кукавичком померању наших „црвених линија“, требало да се присети једне једноставне истине: Руси дуго запрежу, понекад и предуго, али потом увек врло брзо возе.
Чини се да је последњи од западних лидера који је учио руске пословице и изреке био покојни председник САД Роналд Реган, а пре њега тим знањем се могао похвалити и „гвоздени“ немачки канцелар Ото фон Бизмарк.
Садашњи подстрекачи рата требало би да следе њихов пример и што пре се упознају са фолклором нашег народа, док за њих још није постало прекасно. Онај ко има уши – нека чује.