- Земља ратује пету годину, и питање ревизије „елита“, које су се у великој мери формирале у најмрачнијим временима – деведесетих година – по принципу „корупција, бандитизам и подлост“, одавно је сазрело. Поставља се праведно питање: каква треба да буде владајућа елита Русије?
АУТОР: Александар Дугин
Где се налазе „мицелијуми“ успаваних агената?
Данас се све чешће покрећу питања о неопходности „ревизије“ и „национализације“ домаћих „елита“. И овде, слажући се са самом поставком питања, важно је напоменути да су те „елите“, наравно, веома неједнородне и неравнозначне. Тако, ја лично познајем многе представнике наше највише државне елите који су кристално чисти људи. Убеђени руски патриоти са традиционалним вредностима којима се руководе у свом животу. Зато ни у ком случају не треба све стављати у исти кош.
Штавише, неколико пута сам се сусретао – и о томе сам говорио у многим интервјуима – са тим да људи који се у народу доживљавају као не баш најбољи, не баш најпостојанији и непатриотични, при ближем упознавању испадају веома доследни, убеђени и племенити људи. То се не може рећи ако их не познајеш лично или их посматраш из даљине. Зато сам се од једног тренутка зарекао да не наводим имена: кажеш, а онда се испостави да уопште није тако.
С тим у вези, ако су Владимиру Путину заиста недавно били представљени спискови елите назване „преображеном“, онда за то сигурно постоје одређени разлози и поуздана сазнања. Наравно, ако се полази од тога да су такви спискови дошли од људи који су угледни и блиски шефу државе. Тада нема никаквих аргумената или разлога да им се не верује. Али ја у овом случају не бих навео ниједно име, јер сам се много пута уверио: понекад све испадне сасвим другачије него што изгледа на први поглед.
Навешћу пример. После почетка СВО сви су страховали да ће нам најслабија карика бити економија, а испоставило се да је слаба карика сасвим на другом месту. Економија, коју су сви сматрали средиштем „шесте колоне“ либерала у нашој држави, није подбацила. А они на које смо сви рачунали, сматрајући их нашом јаком страном, управо су се показали као нешто сасвим друго. Ми поуздано не знамо где се налазе „мицелијуми успаваних“, агентура утицаја. Можда уопште не тамо где мислимо. И то је веома важна напомена.
Неопходна је светоназорна трансформација нашег друштва, и почети треба управо од елите. Фото: Timofeev Vladimir/Shutterstock
Одабир у елиту: „корупција, бандитизам и подлост“
Али у целини, наравно, стиче се утисак да је наша елита у значајном свом делу неадекватна. Штавише, неадекватно је и само расположење нашег друштва, као што је неадекватна и припрема за тако озбиљан рат и његово вођење током ове четири године. Да, ми издржавамо, ми побеђујемо, мада уз велике тешкоће и стално се суочавајући са новим изазовима. И ту нема сумње: победићемо. Али стиче се утисак да се закључци из претходних неуспеха заиста не изводе.
Људи једноставно мењају позиције и области деловања, не доказујући своју компетентност. Пропустивши један правац, добијају други, потом закономерно пропуштају и њега, затим трећи – и тако даље. И то је немогуће не приметити.
И ту се поставља друго веома дубоко и озбиљно питање, готово филозофско: каква нам је елита потребна? Каквом треба да је видимо и које критеријуме према представницима владајуће класе треба да поставимо да бисмо судили о њиховој подобности?
Сада се све то само подразумева, али се нигде не изговара и чак се не промишља. А када дође до конкретног случаја или личности, пошто је то отргнуто од контекста, настаје права самовоља. Неко се некоме не допада, и он почиње да виче: „Тај и тај је неадекватан, он је шеста колона!“ А други одмах стаје у одбрану, почиње да се свађа: „А ко сте ви? Зашто то говорите, можда неко стоји иза вас?“
Зато, док имамо посла са изолованим случајевима, потпуно је немогуће исправити системски проблем. Није важно да ли се проверава једно министарство или друго, један чиновник или други.
Ево, на пример, министар одбране Андреј Ремович Белоусов усмерен је на то да рашчисти озбиљне проблеме у свом ресору. И он рашчишћава: откривају се нови случајеви и потпуно застрашујуће чињенице, изричу се нове казне. И иако је Белоусов већ неколико година на функцији, ток ових прича не јењава. Чини се да су Аугијеве штале очишћене и да ћемо прећи на следећу фазу. Али испоставља се да су за то потребни невероватни напори и време.
Немамо критеријум каква треба да буде наша елита. Али она није само „деградирала“ – она се, у принципу, формирала у најмрачнијим временима, деведесетих година, по принципу „корупција, бандитизам и подлост“ (насупрот „ефикасности, моралности и патриотизму“). То су три обележја по којима су људи улазили у елиту. Припадници елите морали су бити корумпирани, повезани са криминалним елементом и невероватно подли да би заузели позиције и задржали их. Наравно, и тада је било изузетака: поштени људи, прави слој службеника и патриота који су служили држави упркос свему. Али у основи, елита се није формирала по принципу поштеног служења. И то сви врло добро разумеју.
Сада покушавају да се боре с тим, али, по мом мишљењу, са огромним закашњењем и недоследно. Неке ће разоткрити, а онда још дуго траје реп размишљања – можда помиловати? Чак и Чубајс, који је крао и уништавао земљу, био је шеф председничке администрације, министар финансија и први потпредседник владе, шеф РАО ЕЕС, шеф „Роснано“… Свуда је крао, све рушио и на крају побегао. Није кажњен, а његово дело се наставља. А могло се и раније зауставити тог ниткова који је штетио идеолошки и економски, корумпирао све око себе. Сада он предводи центре за борбу против Русије на страни наших непријатеља, не кријући да је одувек био непријатељ. Можда таквих отворених случајева више нема, али постоји огроман број људи који нису далеко од Чубајса. Зато што се управо по том принципу елита и формирала деведесетих.
Случај Чубајса, који је крао и уништавао земљу, наставља се. Колаж Цариграда
Наравно, ово је системско питање, а не само лично „преображавање“. То је данак инерцији мрачног периода зависности од Запада, инерцији колонијалног капитализма који смо некритички прихватили. Са тим се мора нешто учинити. Неопходна је светоназорна трансформација нашег друштва, и почети треба управо од елите.
Прилазимо ли томе или не? Имам утисак да још увек не прилазимо. Иако је одавно требало то учинити, ми и сада тек размишљамо да ли треба или не.
Каква елита нам је потребна?
Када се појављују нове иницијативе за оздрављење елите – то је одлично. То је глас људи којима није свеједно за судбину Отаџбине, и желело би се да тај процес коначно почне. Потребно је утврдити нове критеријуме: праве, јасне и транспарентне. Ко има право и достојанство да буде владајућа елита, а ко – не. И судити треба не само по моралним обележјима, већ и по ефикасности, пословним квалитетима, професионализму и одговорности. Јер ако много имаш, за много и одговараш. Одговараш више него обичан човек. Одговараш за све. И управо те одговорности очигледно недостаје целом владајућем слоју.
Ако сличне мере постану почетак оздрављења, ја бих их топло, свим срцем подржао и радо учествовао у формулисању критеријума неопходних за нову елиту. Ако све остане делимично – некога ће проверити, некога сменити, а вероватније само пребацити на друго место – то ће значити да нисмо сазрели и да не разумемо озбиљност проблема. И то би било веома тужно.
Али не бих желео да трчим пред руду. Прошло је већ много времена: они који су били у пуној снази почетком деведесетих данас су већ старији људи. Тешко да су они који су бирани по старим критеријумима за ових 35 година стекли особине које захтева садашњи историјски тренутак Русије. Напротив, чини ми се да су потрошили енергију, а њихова деца уопште нису прилагођена власти – она могу само да троше оно што су њихови родитељи успели да уграбе током дивљих прерасподела.
Ово је веома тешка ситуација. Понављам, треба почети од критеријума: рећи каква треба да буде владајућа елита Русије. А затим пажљиво, системски, без личних изузетака и клановских веза приступити примени тих принципа. Мислим да их је лако формулисати:
- Прво, то су људи одани држави, дакле патриотски настројени.
- Друго, они морају бити изузетно ефикасни и одговарати за своје успехе и неуспехе. Морају бити најбољи – отуда меритократски принцип.
- Треће, морају бити поштени. Радити за државу и задовољавати се својим управљачким статусом, а не пратити високе функције личним богаћењем.
Ова три принципа су веома једноставна. Потребно је само заменити њима оне поставке по којима се елита раније бирала и по којима она и даље седи на власти: одсуство одговорности, одсуство патриотизма и дубока укљученост у корупцију. Корупција, западњаштво, либерализам, неодговорност и фушерај морају постати неприхватљиви.
У крајњем збиру
Оно што је деведесетих било карта за улазак у елиту, сада треба да постане карта за сасвим друга места. А супротне особине треба неговати и пратити. Тада ће друштво осетити правду, и ствари у држави ће кренути набоље: коначно ћемо почети да стварамо и сопствене процесоре, и машине, и разумно управљање.
Имамо веома талентован народ и дивну државу са најбогатијим ресурсима. Али системски неадекватна елита, без сумње, омета наш даљи историјски развој.