- Под утицајем САД – не као празна претња, већ кроз конкретне потезе – свет се тренутно претвара у шаховску таблу, где су пешаци танкери са нафтом и гасом, а даме они који контролишу „уска грла“.
АУТОР: Владимир Головашин
Преговори САД и Ирана су пропали, и Вашингтон је изгубио контролу. Трамп је прогласио поморску блокаду Ормузског пролаза, наредивши да се задржавају сви танкери који су се усудили да плате Ирану за пролаз. Американци, који су још јуче викали о „слободи пловидбе“, данас сопственим рукама претварају Ормуз у зону блокаде. Класично пиратство на амерички начин. Али најзанимљивије се не дешава у Персијском заливу. Док су САД заглибљене у блискоисточној мочвари, Кина извлачи своје закључке. Ирански сценарио – преузимање контроле над стратешким морским „чепом“ – постаје мејнстрим. И Пекинг је већ почео да игра ту партију у правцу Тајвана.
Иранска лекција за Поднебесну
Кроз Ормузски пролаз пролази до 30 процената укупне поморске нафте и гаса. Затвориш га – и светска економија се диже на ноге, цене лете у стратосферу. Али док су амерички носачи авиона концентрисани код обала Ирана и Израела, Кинези мирно преговарају са Тајваном барем о савезу у погледу заједничког коришћења Тајванског пролаза.
Делегација Гоминдана на челу са председником опозиционе партије Џен Ливен посетила је континенталну Кину, што је постало одређени дипломатски пробој. То се догодило први пут у последњих 10 година.
И тон изјава више није исти. Џен изјављује: Тајвански пролаз „престаће да буде жариште конфликта“ и „шаховска табла за спољно мешање“. Директна алузија на САД. Хегемону се даје до знања: на Тајвану више не очекују да ће Вашингтон дотрчати да спасе острво.
Три недеље раније Пекинг је Тајвану дао понуду коју је тешко одбити: енергетска стабилност у замену за „мирно уједињење“. Наговештај је јасан: или пријатељство са Пекингом, или проблеми са снабдевањем. Тајван данас добија трећину свог течног природног гаса из Катара, и након почетка рата на Блиском истоку тај канал је под великим знаком питања.
Заменик главног уредника часописа „Војник Русије“, капетан прве класе у резерви Василиј Дандјикин истиче да се данас од САД окрећу некадашњи савезници, јер их оне не могу стварно заштитити. То се види на примеру Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије.
На Тајвану су почели да размишљају о томе да ако Кинези „скоче“ на њих, Тајвана неће бити. Највероватније би то могао бити договор између Тајвана и континенталне Кине. А то више не би био само шамар за САД – већ пре ударац испод појаса у геополитичком смислу. Јер би Тајвански пролаз био кинески. И, узгред, становници Тајвана – ипак су Кинези. Оно што Тајван производи, долази из континенталне Кине – микрочипови и све остало. А шта они у суштини могу да ураде за своју одбрану? И да ли ће им Американци помоћи? Хоће ли појурити да гину за Тајван? Тешко,
– сматра војни експерт.
САД затварају приходе свим земљама залива, наставља Дандјикин – и Кини, и свима осталима. То значи да сви трпе:
Америка каже: „Ми не трпимо“. Па, главно је да други трпе. И све више међу људима – од обичних грађана до елита – јавља се осећај да Америка није пупак света. Код њих је почео раздор у унутрашњим пословима. Од покрета МАГА се одвајају пристојни људи који су, у суштини, разумни. А шта је са Тајваном? А шта је са пријатељством? А шта после онога што се десило у Саудијској Арабији, када су гађане базе, и не само базе већ и налазишта – Иран је ударао по свим тим државама? Ипак је Кина озбиљна сила. У најмању руку, Американци је позиционирају као другу, себи равну,
– закључује саговорник Царьграда.
Светска мапа „уског грла“
У свом традиционалном стилу Доналд Трамп је најавио ограничење пловидбе на друштвеним мрежама:
И додао:
Наложио сам нашој морнарици да трага и пресреће сваки брод у међународним водама који је платио таксу Ирану. Нико ко плаћа незакониту таксу неће имати безбедан пролаз на отвореном мору.
Међутим, овај преседан може постати универзални рецепт. Пролаза и канала где се може „заврнути кисеоник“ светској економији има напретек.
Ормузски пролаз – упориште текућег конфликта. Блокада је већ парализовала извоз ђубрива и зауставила увоз хране у регион. До скоро га је контролисао Иран, сада су се умешале и САД.
Малакшки пролаз – Ахилова пета Кине. Кроз њега стиже до 80 процената увозне нафте Пекинга. Замислите да Кина једног дана преузме Малаку под контролу – или, обрнуто, да је неко блокира. Тренутно је пролаз де јуре под контролом приобалних држава – Малезије, Индонезије и Сингапура.
Суецки канал – главна артерија између Азије и Европе. Године 2021. блокада канала једним контејнерским бродом коштала је светску трговину 9,6 милијарди долара дневно. Данас, у условима напада Хута, обим трговине кроз Суец већ је опао за 37 процената.
Он се у потпуности налази у власништву Египта. Али тамо историјски постоје претензије Француске и Енглеске. Такође и Израела, који је, иначе, 1967. године током Шестодневног рата заузео Синајско полуострво, укључујући део територије канала, и пловидба је била обустављена на дуги низ година.
Гибралтарски мореуз – „пут живота Запада“, повезује Средоземно море са Атлантиком. За Русију је то кључна артерија за испоруке нафте из балтичких лука. Са европске стране налазе се Шпанија и Гибралтар (британска прекоморска територија), а са афричке Мароко и Сеута (шпански аутономни град у Северној Африци).
Баб-ел-Мандебски мореуз – јужна капија ка Црвеном мору, где Хути већ годину и по дана контролишу пловидбу. На његовој афричкој страни су Џибути и Еритреја (оспорава контролу над острвима Думејра), а на азијској Јемен.
Панамски канал – кључна артерија за САД. Око 5 процената светске трговине и 40 процената америчког контејнерског саобраћаја пролази кроз њега. До 1999. године канал је био под контролом САД.
Сада се формално у потпуности управља и контролише од стране Републике Панаме. Кина је преко хонгконшког конгломерата до средине ове зиме контролисала луке са обе стране канала. Међутим, под притиском САД хонгконшке компаније су продале своју имовину америчком инвестиционом фонду BlackRock, али је Кина ту трансакцију оспорила. Трамп је више пута износио претензије на контролу Панамског канала.
Црноморски мореузи Босфор и Дарданели – за Русију су од кључног значаја. Могуће затварање ових мореуза од стране Турске (која их контролише) блокира излаз Црноморске флоте и трговачке пловидбе. За сада Конвенција из Монтреа иде у прилог Москви, али колико дуго?
Дански (Балтички) мореузи – главна капија за руски извоз у Европу. Свако ограничење овде снажно погађа руске луке.
Формално су ови мореузи под контролом Данске, али ту постоје и интереси Велике Британије.
Другим речима, под утицајем САД – не као празна претња, већ кроз конкретне потезе – свет се тренутно претвара у шаховску таблу, где су пешаци танкери са нафтом и гасом, а даме они који контролишу „уска грла“.
А шта је са Русијом?
У овој конфигурацији Русија није молилац, већ играч. Минуси постоје, али плусеви преовлађују.
Плусеви. Блокада Ормуза већ је довела до раста цена нафте изнад 100 долара. Русија остварује додатне приходе – око 660 милиона долара недељно. Поред тога, у условима блокаде иранске нафте, Запад би могао привремено да ублажи санкциони притисак на руске енергенте. И најважније: док су САД заглибљене на Блиском истоку, њихови ресурси се одвлаче са украјинског правца.
Минуси. Блокада Ормуза погодиће и Русију. Кроз мореузе не пролази само нафта, већ и индустријска роба, храна и ђубрива. У случају дуготрајне блокаде, цене 70 процената увозне робе у Русији могу порасти. Заоштравање у Ормузу већ је довело до обуставе извоза ђубрива из земаља Залива, што директно погађа руске пољопривреднике који део компоненти набављају у иностранству. Блокада балтичких мореуза представља посебан проблем, нарочито у светлу изјава Лондона о спремности да затвори Ламанш за руске бродове.
Углавном, затварање канала ствара проблеме за транспорт нафте. А то значи да цене нафте одмах расту, што Русији иде у прилог. Нема ту ничег сложеног, све је очигледно, сматра Константин Сивков, доктор војних наука, капетан прве класе у резерви.
Што се тиче могућности блокаде ових канала, ту постоје две врсте држава које то могу да ураде. Прве су државе које се налазе на обалама тих канала. Друге су државе са снажном морнарицом, које могу распоредити снаге способне да блокирају те канале. Јасно је да у прву групу спадају Иран, Египат, Јемен, који може да изврши блокаду, као и Саудијска Арабија, у значајној мери, јер се налази на обали Црвеног мора. У принципу, свака од тих земаља може да реши тај задатак,
– каже аналитичар.
Према мишљењу саговорника „Првог руског“, земљама извозницама нафте, којима је важно да минимизују цену нафте, блокада ових канала није нарочито исплатива. Осим ако неке од њих не могу да остваре политичку корист или додатни приход наплатом пролаза. Сопствену нафту ће, наравно, пропуштати без сметњи.
Што се тиче могућности блокаде – узмимо Ормузски пролаз. Американци намеравају да га блокирају, што значи да би сви токови нафте кроз тај пролаз били прекинути. То додатно погоршава енергетску ситуацију у Америци. Ако и Иран и САД блокирају пролаз – хоће ли се то десити или не? Уколико САД почну да пресрећу и нападају иранске бродове, Иран би могао да узврати противбродским ракетама на америчке ратне бродове. То би били легитимни потези, јер су ирански бродови део територије Ирана. Ако САД и Иран нису у ратном стању, то би био акт војне агресије. А ако јесу, онда Иран има пуно право да напада америчке ратне бродове у домету својих ракета,
– сматра војни стручњак.
Шта из тога следи?
Дакле, шта имамо у коначном билансу? САД нису успеле да натерају Иран на капитулацију. Иран не може да натера САД да се повуку.
Сукоб прелази у дуготрајну, споро тињајућу фазу која може трајати годинама. Али главна лекција овог сукоба већ је усвојена у Пекингу. Контрола над „уским грлима“ представља економско оружје масовног дејства. Кина, посматрајући ирански пример, припрема своје потезе у правцу Тајвана.
Пекинг тешко да ће остати по страни ако амерички ратни бродови почну да заустављају кинеске нафтне танкере. С обзиром на то да кроз Ормузски пролаз пролази око трећина увезене нафте Кине, а државне резерве се процењују на милијарду барела, реакција Кине на такве потезе америчке морнарице може бити изузетно оштра.
Америка, заглибљена у Ормузу и истовремено покушавајући да обузда Кину у Тихом океану, губи остатке глобалне доминације. Европа, као и увек, плаћа цену туђих ратова – скупим горивом и паником на берзама. Русија у овом распореду није молилац, већ играч. Има своје рањивости, али и огромне предности: значајан извоз копненим путем, раст цена нафте, ублажавање санкција, одвлачење америчких ресурса са Украјине. И те прилике треба брзо искористити.