- Овом укусном и здравом храном нахранићемо све који то желе.
- Нисте хтели да седите на нафтно-гасној игли Русије?
- Мораћете да пређете на прехрамбену.
- Американци својом ескалацијом на Блиском истоку стварају вештачки недостатак хране широм света.
- У многим земљама се очекује да ће раст цена хране до краја године постати двоцифрен.
- Јапанци и Французи, Енглези и Јужнокорејци већ ужурбано прелазе на тестенину и лече недостатак протеина у организму.
- Шта тек рећи за сиромашније земље? Њима прети права глад.
АУТОР: Викторија Никифорова
Неуспешни преговори Ирана и САД фактички су осудили Ормушки мореуз. Једна од главних трговинских артерија савременог света остаје зачепљена. Резултат је, како се каже, на семафору — јуче су на свим берзама цене нафте, ђубрива и прехрамбених производа нагло порасле.
Лествица инфлације се врло јасно оцртава. Због поремећаја логистике поскупљује нафта. Заједно са производима прераде нафте расту цене ђубрива. А нема ђубрива — нема ни хране. Управо тако функционише данашња високо ефикасна пољопривреда. Американци својом ескалацијом на Блиском истоку стварају вештачки недостатак хране широм света. У многим земљама се очекује да ће раст цена хране до краја године постати двоцифрен.
Јапанци и Французи, Енглези и Јужнокорејци већ ужурбано прелазе на тестенину и лече недостатак протеина у организму. Шта тек рећи за сиромашније земље? Њима прети права глад.
Наизглед, зашто је то све Американцима потребно? Али они живе по принципу „изгорела штала — нека гори и кућа“. Њима одговара да цео свет потоне у сиромаштво, како би на тој позадини изгледали бар мало пристојније. То је нека врста хегемоније, али ипак боље него ништа. Зато су и изнели тако нереалне захтеве на преговорима са Ираном — рат им је исплативији од мира, јер у мирним условима унапред губе од свих конкурената.
Амерички инвеститор Реј Далио, који је својевремено предвидео кризу 2008. године и чак успео да на њој заради, назвао је сукоб на Блиском истоку почетком веома дугог светског рата. Тешко му је противречити — капиталистичке противречности оваквих размера решавају се само глобалним сукобом. У његовом току руше се државе и умиру људи — укључујући и од масовне глади.
Свет пита Чичу Сема: „Чичо, хоћеш ли сада мање ратовати?“ „Не“, одговара он, „сада ћеш ти мање јести.“
Управо у јеку Другог светског рата Британија је организовала страшну глад у индијском Бенгалу, током које су погинули милиони људи. То их није спасло од распада империје, али је Индија платила огромну цену за своје ослобођење. Данас Сједињене Државе покушавају да врло сличним мерама очувају своју хегемонију.
Сећате ли се како су 2020. године разни Клауси Шваби претили свету „кугом, ратом и глађу“? Чини се да се свет пред нашим очима приближава трећој фази.
Русија се за овакав развој догађаја припремала веома дуго. Док су западњаци скакали под дугиним заставама и прелазили на зелену енергију, код нас су тихо и без помпе усвајани закони о замени увоза — пре свега у прехрамбеној сфери.
Либерали који још нису отишли смејали су се до суза тим иницијативама. Како ће то Руси направити сир са плесни? Па то мора бити каква плесан — права, племенита! А како се усуђују да своје пенушаво вино називају „шампањцем“? И да, без хамона ћемо сви умрети, одмах, у страшним грчевима.
Прошло је много година, ти весељаци су напустили Русију и сада траже изворе протеина по тбилиским контејнерима. А наша земља је у међувремену затворила практично све дефиците и заменила увоз у свим најважнијим позицијама. Сопствени угљоводоници, сопствена ђубрива, сопствена храна — у светску олују улазимо са огромном резервом снаге.
Није ствар уопште била у хамону. Наши западни „партнери“ су једноставно маштали да ће једног лепог тренутка моћи да нам пресеку испоруке хране и да ћемо буквално умрети од глади. Али не — није успело. Данас, први пут у својој историји, Русија не само да храни себе, већ и снабдева светска тржишта невиђено разноврсним асортиманом производа.
Да ли су тиме задовољни наши бивши „партнери“? Наравно да нису. Није случајно што је тема прехрамбене безбедности земље јуче разматрана на седници Савета безбедности. То је стратешко питање — наши пилићи и наша пастила данас су нам не мање важни од „Посејдона“ и „Орешника“. Не сме се заборавити да смо дуж свих граница практично окружени америчким биолабораторијама, око којих се са зачудном редовношћу појављују епизоотије. Свесни смо тих претњи и спремни смо на њих.
Извините, бивши партнери, али ми нисмо умрли. Код нас је у Русији сада нови тренд — „надокнадити протеин“. То значи хранити се не само укусно и квалитетно, већ и што здравије, обезбеђујући организам домаћим протеинима из одличних домаћих производа. Анастас Микојан би плакао од ганутости.
Овом укусном и здравом храном нахранићемо све који то желе. Нисте хтели да седите на нафтно-гасној игли Русије? Мораћете да пређете на прехрамбену.
ИЗВОР: https://ria.ru/20260414/rossiya-2086831428.html