Кладовски локалитет од стране цара Јустинијана обновљеног Трајановог моста, из оставе словенског свештеника старе више од једног миленијума, изнедрио је бронзани бокал са угравираним натписом: “Глас Господњи над водама васкрснуће“ (део 3, ст. 29. Псалма Давидовог).
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Талес /624-545., један од седморице мудраца старе Грчке, учио је да је вода темељна и вечна твар из које све ствари настају и у коју се враћају. Трагови Платоновог наука о преегзистенцији, мада анатемисаног од православне цркве, кроз метафору о “дрвету живота изниклом уз светлосну рајску реку“ одржани су у средњовековној српској књижевности, где су вероватно доспели кроз дело Филона Александријског. И они воду сматрају местом каналисања небеских идеја, са атрибутима непропадљивости-вечности, почивајућих на бестелесној светлости. У Књизи постања Старог завета /1,3:22/ Господ рече: “Ето, човек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи“. Богомили пак уче да је стабло живота заправо жена а Адам је, окусивши га, постао свестан те истине, због чега је и прогнан из раја.
Откровење Јованово у финалним сценама помиње “чисту реку воде живота, бистру као кристал, која излажаше од престола Божија и јагњетова“ /22:2/, те “насред улица његових и с обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова, дајући сваког месеца свој род; и лишће од дрвета бејаше за исцељивање народима“ /22:3/. Оно је, повезујући земљу, небо и доњи свет у једну целину, уједно и синоним бесмртности.
Кроз тумачење Талесове представе о води као праизвору свега, Милош Ђурић упућује на став старих теолога који певаху о “божанској текућини“ као заклетви богова: “ту воду зову они Стига, јер најстарије је, веле, најчасније, а заклетва је најчаснија“. Многа предања указују да је људски живот настао из стања уподобљеног потопу, када је, било прамајка или праотац људског рода, рукама захвативши воду и мекано блато, извајао нешто што би личило на самога Ствараоца. Околност да је божанство морало макар за трен клекнути како би материју привело духу, дала је његовом продукту прилику да и сам буде делић безвремене стварности, попут чуна што опирући се речној матици настоји избећи крај воденог пута. И Тертулијан, позивајући се на Стари завет, указује како је обликовање самога човека довршено “од земље коју су воде, окупљене пре четири дана на своје место, остатком влаге учиниле блатом. Зато човек има, у првом реду поштовати древност вода јер су прадавна твар, потом достојанство, јер су престо божанског Духа“ .
До данашњих дана, у слојевима вишевековне традиције, очитава се обичај међу становништвом ђердапског Подунавља “пуштања воде“ прво мртвима, а потом небеским силама- Сунцу, Месецу и планетама. Идентичним радњама одликује се Митрин култ, заснован веровањем да је вода свети елемент. Управо зато, на дан хришћанског празника Велики четвртак, жене излазе на Дунав, чије је име неодољиво слично иранском називу за реку- Дану, приносећи на жртву планетарним силама 5, 7 или 13 камених белутака поређаних на платну потопљеном у воду. Тиме су са њима делиле фрагменте светлости рођене у воштаним свећама, погодне да покажу светлосни стуб којем је материја подножје а небески ум врх.
Човекова исконска тежња да свет природе редукује на енергију не би ли надоместио недостатке њеног стихијног деловања, људској природи недоступног за овладавање, у форми издвајања једне реке из њеног корита или тока, изградњом пловидбених канала, омогућавала му осећати се делом божанске силе, довољне да заузда један израз “космичког нереда“. У српској варијанти то се збива на месту митског краљевства Гвоздених Врата, зачетог Ждрелом, довршеног Казанима, у данашњој истоименој дунавској регији између Голупца и Кладова, познатој као Ђердап, што је незнатно измењени облик персијске речи за тешко савладиви део воденог пута.
Вавилонско предање казује: у време кад је ништа што се звало небо постојало горе, и када ништа доле још није добило своје име земље, пошто су Тијамат и Океан смешали све своје воде у једну, Мардук је убио богињу Хаоса Тијамат убацивши олујни ветар у разјапљене чељусти спремне да га прогутају. Хаос је распршен када је Мардук копљем пробоо надувану мешину. Тијамат, распорена попут рибе спремљене за сушење, разапета је, једном половином поставши Небо а другом земља. Вавилонски израз за божанство непомичног небеског свода- Ану- данас похрањен у називу Дунав /Данубиус/, садржаном и у кованици за “божију реку живота“, сазданој из речи “дан- дану“, односно “зан“- проистичућих од имена “Зевс“ или “Дие“, “биос“- живот, упечатљиви је симбол у снази воде преображеног небеског пута. Њиме је египатски бог Ра, светлосни оплодитељ Мајке Земље, небеским чамцем одлазио у сусрет свом сутону. Сличан подухват антички аргонаути начинили су пролазећи кроз Гвоздена Врата Дунава у трагању за златним руном, тајанственим знаменом општења са божанским силама, проистеклим од Фрикса, чеда Зевса преображеног у овна (орфички знамен пролећа) и прелепе Теофане. У доба када Сунце улази у сазвежђе Овна, време пролећне равнодневице, по старозаветном приповедању Бог је створио свет.
Преко пута Кладова, крај Турн Северина у Румунији, као уосталом и на бројним локалитетима у данашнјој Србији, постоје водице- култна места са исцелитељским моћима. На Водицама у близини зидина Северина 1372. године Свети Никодим Тисмански је подигао православни манастир. У народу су уврежене приче из давних времена о вилама и змајевима што посећују водице, чему подлогу даје верованје са српске дунавске обале, преко пута манастира Водице, да је ту живео Тројан, божанство подземних сила коме је жртвована девојка на Трајановом мосту изнад Дунава. Победник над хтонским силама оличеним у змају, Свети Ђорђе постао је светац заштитник Турн Северина, а посвећен му је и храм у Кладову.
До данашњих дана, кроз слојеве вишевековне традиције, очитава се обичај међу становништвом ђердапског Подунавља “пуштања воде“ прво мртвима, а потом небеским силама- Сунцу, Месецу и планетама. Идентичним радњама одликује се Митрин култ, заснован веровањем да је вода свети елемент. Управо зато, на дан хришћанског празника Велики четвртак, жене излазе на Дунав, чије је име неодољиво слично иранском називу за реку-Дану, приносећи на жртву планетарним силама 5, 7 или 13 камених белутака поређаних на платну потопљеном у воду. Тиме су са њима делиле фрагменте светлости рођене у воштаним свећама, погодне да покажу светлосни стуб којем је материја подножје а небески ум врх.
Код становништва са истих простора пре пар хиљада година, као уосталом и данас, зидине дунавског канала на Ђердапу значе одвајање и спој космоса и хаоса- хармоније проистекле из божанске промисли кроз импозантно дело људских руку, и стихије дотад незаузданих сила мрака похрањених у кориту велике реке. У међувремену локалитет Трајановог моста изнедрио је дивни бронзани бокал из IX века, чија је дршка са отврором спојена разјапљеним чељустима пантера. Бокал има угравирани натпис: “Глас Господњи над водама васкрснуће“ (део 3, ст.29. Псалма Давидовог). Народни Музеј Србије о проналаску има запис: У једној од остава на Понтесу коју је, по свему судећи, закопао неки свештеник у XI веку пронађен је гвоздени алат и један бронзани бокал са натписом. Овај суд представља изузетан примерак бокала са карактеристичним обликом профилисане прстенасте стопе и чланковитом дршком украшеном главом пантера разјапљених чељусти, птице и овна. Украшен је фризовима испуњеним урезаним орнаментима у виду осмица у низу, двочлане лозице, цикцак линије, као и низом стилизованих представа дрвета живота који су, потом, допуњени пунцирањем. У траци испод отвора бокала је урезан натпис на грчком језику који се односи на део текста који се чита на дан Богојављeња, а који у преводу гласи: „Глас Господњи над водама васкрснуће.“
“У оквиру раносредњовековног насеља на локалитету Понтес – Трајанов мост нађене су две оставе. Једна од њих састојала се од гвоздених алатки и познатог бронзаног бокала с грчким натписом. Међу кородираним алаткама, препознати су мали „раоник–лемеш“, висине 10 цм, две секире, тесла, фрагментовани будак, длето, једна удица, као и „фрагментовани окови за дрвену лопату.“…У односу на установљену стратиграфију локалитета, остава је укопана у затворен слој, који се датује од друге половине 9. до 11. века. Претпостављено уже временско одређење њеног полагања у земљу пада пре византијске реконквисте дунавског лимеса с почетка 11. века, вероватно у време припреме сукоба цара Јована Цимискија (969–976) са Бугарима, или до краја 10. века, а најдуже до 1018. године. Најтипичнији предмет из оставе свакако је бронзани бокал с натписом из Библије… несумњиво византијска израђевина…“Друга је остава из средњовековног насеља, подигнутог на рушевинама рановизантијског Понтеса, која је садржавала бронзану кадионицу, српове, копчу за појас и узенгију. Предмети су оквирно датовани у време 9–10. века“
Веома близу ове, нађена је и трећа остава, у питосу, која у каснијим радовима није обрађивана јер не садржи гвоздене предмете (Понтес 3). Та остава припада времену похрањивања претходне, а чине је бронзана кадионица и бронзани окови корица књиге (Сл. 11). Ипак је важно споменути те налазе због њихове велике исказне вредности. У дато време, само је хришћанска литература могла да буде чувана у оковима, о чему посредно говоре и две кадионице. Милица и Ђорђе Јанковић су с правом истакли окове књиге као редак траг писмености, а оставу су датовали доста позно, можда у 1072. годину, када се одиграо словенски устанак.“
БУГАРСКИ, ИВАНИШЕВИЋ, Раносредњовековна остава гвоздених предмета… (131–152) СТАРИНАР LXIII/2013
https://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/922/bitstream_922.pdf
ΦΟΝΗ ΚΥΡΕΙΟΥ ΕΠΕΙΤΟΝΥΔΑΤΟΝ
Ispod oboda nalazi se motiv dvostruke valovnice, a ispod njega natpis na grčkom jeziku, koji se prevodi kao: Glas Gospodnji nad vodama vaskrsnuća (Psalm 29:3). S obzirom na to da se ovaj psalm uglavnom čita za Bogojavljenje, kada se vrši osveštavanje vode, verovatno je pomenuti bokal tom prilikom i korišćen (Шпехар 2017: 188). Iako se ostava na osnovu arheološkog konteksta datuje u period od sredine 9. do 10. veka (Маријановић-Вујовић 1987b: 135–136), za datovanje bokala su ponuđena i drugačija opredeljenja. Najranije datovanje nudi I. Popović, koja ga smešta u kraj 6. i početak 7. veka (Popović, I. 2015, 122), dok najmlađe datovanje nudi E. Zečević koja ga vezuje za 11. vek (Зечевић 2013, 232–233).
Smuk, Štimac, Zeković – BOGOSLUŽBENI PREDMETI
http://147.91.75.9/manage/shares/artefakti/Artefakti_2st.pdf