Игњатије Мидић: верник, професор, епископ и учитељ у контроверзи предавања

ФОТО: Светигора

• Контроверзна предавања епископа проф. др Игњатија Мидића изазвала су значајну пажњу унутар верске заједнице.
• Међутим, веома мали број чланова црквене заједнице огласио се са неслагањем ових неправославних ставова.
• Ова предавања, у којима су изнете одређене тврдње о догматским питањима, духовним поукама и практичном животу верника, веома су у супротности са учењем Српске православне цркве и јеванђеоском поруком.

АУТОР: Душан Миљковић

Циљ овог рада је систематска анализа ставова и тумачења изнетих током предавања, идентификовање делова који носе потенцијалну опасност од кривоверја и оцењивање истих кроз призму догматског учења.

Методолошки приступ овог рада заснива се на упоредној анализи предавања и књиге епископа Артемија, уз директно цитирање ставова који су предмет критике. Рад је структурисан тако да прво представи контроверзне ставове, затим их пореди са учењем Српске православне цркве и јеванђеоском поруком, и на крају пружа критички осврт на могуће последице оваквог поучавања за верни народ.

На тај начин, чланак настоји да буде и информативан и аналитички, пружајући верницима и стручној јавности увид у питања догматске исправности предавања, као и у духовне и моралне импликације које оно носи.

Књига епископа Артемија под називом „Одбрана православног исповедања вере од кривоверја,“  проф. др Игњатија Мидића, епископа браничевског, изашла је из штампе 2014. године у издању Удружења грађана „Ревнитељ“ из Ниша.  У књизи сазнајемо да је епископ Артемије још 2007. године, написао писмо дванаесторици епископа о предавањима која су супротна православној вери и православној догматици.

Од тада до данас нисмо добили ниједну озбиљнију анализу или приказ књиге, као ни озбиљне примедбе на предавања епископа проф. др Игњатија Мидића. Православна црквена заједница ниједном се није огласила о неправославним предавањима епископа Мидића, ни од стране верника, ни од стране самог епископата. Колико нам је познато, ниједна озбиљнија реакција није уследила.

Што се тиче верника, они могу, у зависности од нивоа образовања и утврђења у вери, више или мање разумети суштину предавања епископа. Ипак, за комплетан епископат Српске православне цркве било је неопходно да реагује и јасно истакне неслагање са теологуменским начином размишљања епископа Мидића и његовим личним филозофским приступом Јеванђељу и догматским схватањима, који нису у складу са црквеним учењем.

Одсуство реакције епископата има дубоке последице за целокупну православну заједницу. Без јасног и правовременог указивања, ризикује се ширење погрешних схватања међу верницима, као и стварање конфузије у погледу основних догматских истина. Књига и предавања епископа Мидића, као значајан унос у савремено црквено дискурзивно поље, захтевали су темељну анализу и реакцију надлежног епископата како би се очувао ауторитет црквеног учења и обезбедила исправна духовна формација верника.

У том контексту важно је истакнути да верници који немају дубље теолошко образовање могу бити подложни утицају таквих предавања. Стога одговорност епископата није само формална, већ и пастирска, јер његова реакција представља кључни фактор очувања верске дисциплине и духовног интегритета заједнице.

Међутим, још већи проблем представља то што се епископ Артемије обраћао како појединачним писмима својој сабраћи епископима, тако и Синоду Српске православне цркве, као и Сабору архијереја, а да ниједно од тих надлежних црквених тела није предузело никакву реакцију или изразило неслагање са његовим ставовима. Ово одсуство одговора указује на озбиљан недостатак интерне контроле и пастирске бриге у вези са предавањима која нису у складу са црквеним учењем.

У Павловој Посланици Ефесцима налазимо јасно објашњење каква је и каква треба да буде заједница верних, односно Црква. Апостол Павле наглашава потребу да се држи „јединство Духа у свези мира“ и да верници буду „једно тело, један дух, као што сте позвани у једној нади звања свог. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, који је над свима, кроза све и у свима нама“ (Еф. 4, 4–6).

Из ове апостолске поуке видимо да је јединство Духа и мира, односно јединство верника у Цркви, условљено јединством вере у Једнога Бога и Оца свих. Јединство вере сабира и сажима у себе јединственост и једност Цркве Божје. Оно представља темељ заједнице и основ духовног живота верника.

Међутим, јединство Цркве увек је угрожено лажним учењима и лажним учитељима. Свето Писмо нас упозорава на ову опасност:

„Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у овчијој кожи, а изнутра су грабежљиви вукови. По њиховим делима познаћете их.“ (Мат. 7, 15–16)
„Јер такви су лажни апостоли, лукави радници, који се прикривају као апостоли Христови. Није чудо, јер и Сатана се прикрива као анђео светлости.“ (2. Кор. 11, 13–15)

Ови цитати наглашавају одговорност вероучитеља и епископата у очувању вере и духовног јединства заједнице. Јединство Цркве није само формално, већ дубоко духовно и може бити угрожено лажним учењима. Због тога свако од нас, а посебно они који воде Цркву, имају обавезу да сачувају веру и пут истине који је остављен од Христа и апостола.

Апостол Јаков нас подсећа да је добро што многи од нас могу бити учитељи, али истовремено истиче тежину и одговорност ове службе:

„Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити  осуђени“ (Јак. 3, 1).

Ово упозорење истиче да сваки учитељ мора бити пажљив у својој настави и животу, јер ће свако неодговорно учење бити предмет судског исказа Божјег.

Предавања која су улила страх код верујућих студената

Предавања епископа проф. др Игњатија Мидића карактерисала је комбинација изузетно самоувереног излагања и тврдих ставова о догматским питањима, која нису у складу са учењем Српске православне цркве. Студенти који су присуствовали овим предавањима, а посебно млади верници, описивали су осећај забуне и страха, јер је начин на који је епископ износио своје ставове често представљао догматске истине као опцијске или подложне личном тумачењу. Ово није само психолошки проблем; последице оваквог приступа могу бити дубље, јер утичу на духовни развој и формирање верске свести код младих људи.

Став о греху, етици и крсту: супротност православном учењу

На предавању (стр. 53) чујемо речи: „По Цркву је штетно и погубно када се обраћа пажња на грех, на етику, на крст, на избављење од ђавола и искупљење од греха, са циљем да нам Бог опрости грехе.“

Иако ова изјава представља лични став предавача, са становишта православног учења она је проблематична, или боље рећи неприхватљива. Да бисмо то разумели, анализираћемо сваки аспект који цитат помиње:

1. Грех и покајање – Православна Црква учи да је свест о греху и искрено покајање основ за духовни живот. Апостол Павле каже: „Сви смо сагрешили и лишени славе Божје“ (Рим. 3,23). Игнорисање греха или његово свођење на небитно води у духовну заблуду, јер се не препознаје нужност спасења и Божије милости. Грех је безакоње (Јак. 2,9), које спречава директно људско спасење, јер је грех „жалац смрти“ (1.Кор. 15,56).
2. Етика и морални живот – Православље не сматра етику споредном; она је израз вере у свакодневном животу. Ако се етика занемари, пракса вере се распада, јер вера без дела није потпуна.
3. Крст и спасење – Крст је централни симбол хришћанства – не само као предмет, већ као пут страдања, жртве и спасења. Тврдња да је „обраћање пажње на крст штетно“ директно је супротна православном учењу, јер крст посредује Божију благодат и спасење верницима.
4. Избављење од ђавола и искупљење од греха – Ово су кључни елементи православне духовности. Сведочанства светих и богослужбена традиција непрестано подсећају да се хришћанин налази у сталној борби против страсти и зла. По овом питању Јеванђеље опомиње све оне  који не  верују: „Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи“ (Јован, 8, 44).  И он је узрок наше смрти (2. Кор. 11,3). Управо због грешника Христос је дошао да спаси људе и покаже им исправан пут (Мат. 9.18).  Тврдња да је фокус на овоме „штетан“ практично укида смисао спасења, јер Бог нам опрашта грехе кроз искрено покајање и духовну борбу. Духовна борба обухвата веру, љубав, наду, трпљење, опраштање, смиреноумље, миротворство, као и учешће у тајнама покајања и причешћивања уз одговарајућу припрему. Она обухвата све облике верског достојанства који карактеришу хришћански живот.

Хришћанске заповести  и морални закон

Већ на следећој страници (стр.54), док верник буде читао   цитат са предавања проф. др Игњатија Мидића у коме се каже да „циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног закона,“ он свакако не може остати равнодушан и мирне душе прећи преко овакве изјаве као да никада није изговорена. Са православног становишта, овакво тумачење занемарује суштинску везу између вере, моралног живота и учења Цркве. Испуњавање Божјих заповести и чување моралног закона нису само формалност, већ израз вере која се остварује кроз љубав, покајање, духовну борбу и учешће у тајнама Цркве. Без овог контекста, сваки хришћански живот остаје непотпун, а смисао спасења и духовног раста ризикује да буде извитоперен. Заправо, све  заповести Божије су ништа друго неко Закон духован који је  сам Христос наложио да се поштује (Мат.5,24), који јер Он изложио и наложио да се поштује (Мат. 22, 37 – 40), јер је  тај исти Закон Божији управо Христос поштовао и испуњавао га (Мат. 5,17).

Предавач у даљем свом предавању (стр.55), наставља у истом стилу и тону, износећи тврдњу да „морални закон се стално мења, у зависности од тога шта људи чине.“ Са православног становишта, ова изјава није тачна. Божји закон је вечан и непроменљив, заснован на Божјој правди и љубави, а не на тренутним људским поступцима или околностима. Прихватање идеје да морал зависи од људи довело би до релативизације хришћанског моралног живота и занемаривања духовне дисциплине, покајања и учења апостола и светих о спасењу. Овакво тумачење представља личну филозофску интерпретацију, а не поуку Цркве, те верници морају бити опрезни да не прихвате ове ставове као православну истину. Другим речима Божији Закон је  вечан и он тражи да га људи поштују и живе по њему, јер је савршен и вечан (Мат. 5,18), а оно што је савршено и вечно оно се не  мења нити се прилагођава новонасталим ситуацијама, да би био по вољи човека.

Бесмртност душе и безусловно спасење

На страни 65, можемо прочитати како „Верници налазе сигурност у бесмртности душе. Таквима Бог није потребан.“

Тврдња да „верници налазе сигурност у бесмртности душе, те им Бог није потребан“ дубоко је супротна јеванђељском откривењу. Сам Господ Исус Христос јасно сведочи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јован, 14, 6). Овим речима се недвосмислено показује да спасење и вечни живот нису последица неке унутрашње, аутономне бесмртности душе, већ живог односа са Христом.

Бесмртност душе, сама по себи, не значи спасење. Без заједнице са Христом, она не представља пуноћу живота, већ управо супротно — могућност вечног одвајања од Бога. Како учи Максим Исповедник, истински живот није просто постојање, већ учешће у Богу; све што је одвојено од Бога, ма колико трајало, не може се назвати животом у пуном смислу.

Стога је погрешно тврдити да верницима „Бог није потребан,“  јер је управо Он једини извор живота, смисла и спасења. Оваква формулација имплицира да је могуће одвојити веру у бесмртност душе од вере у Бога, што је страно православној антропологији. Душа није самобитна нити самодовољна — она постоји и живи искључиво по Божијој вољи и благодати. Без Бога, бесмртност не би била благослов, већ лишеност истинског живота.

Такође, оваква тврдња погрешно представља вернике као оне који траже психолошку сигурност, а не живи однос са Богом. У православној традицији, вера није бекство од страха од смрти, већ пут преображења личности кроз љубав, покајање и заједницу са Богом.

Стога, наведени став не само да није у складу са православним учењем, већ га и редукује на поједностављену и нетачну интерпретацију.

Посебно је спорна тврдња да „Господ ће ми дати живот у будућности, без обзира шта се овде дешавало“ (стр. 69), јер она имплицира схватање спасења као нечег аутоматског и независног од човековог живота и слободе. Оваква формулација стоји у супротности са јеванђељским учењем, које наглашава одговорност човека и његов лични однос са Богом.

Сам Господ Исус Христос позива на покајање, подвиг и верност: „Ако ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мат. 16, 24). Овим се јасно показује да пут ка животу није равнодушност према сопственом животу, већ свесно и активно следовање Христу.

Апостолско учење то додатно потврђује речима да је „вера без дела мртва“ (Јак 2, 26), чиме се искључује свако схватање вере као пуке унутрашње сигурности без конкретног живота по вери. Божија благодат јесте дар, али она не делује без човековог пристанка и подвига. Стога, тврдња да ће Бог даровати живот „без обзира“ на човеков живот води ка погрешном и опасном поједностављењу, које умањује значај покајања, моралног избора и живе вере. Овакво схватање удаљава од учења Православна Црква, која спасење разуме као живот у заједници са Христом унутар Цркве. Као што сам Господ Исус Христос говори:

„Ја сам лоза, ви сте гране. Ко остаје у мени, и ја у њему, тај много род доноси; јер       без мене не можете чинити ништа.“ (Јован, 15, 5)

Дакле, ове речи  јасно показују да наше спасење није могуће остварити у својој изолованости или „аутоматски,“  већ искључиво у живој заједници са Христом — Цркви као Његовом телу. Без те заједнице и учешћа у Христовој животној силници, вера остаје празна и немоћна.

Свет је смртан зато што је створен

Тврдња да „није смрт ушла у свет као последица пада у грех, него је свет смртан зато што је створен“ (стр. 72) није у складу са православним догматским учењем. Православна Црква учи да је Бог створио свет добрим и да није узео у обзир смрт као природну последицу стварања. Смрт је последица пада човека и уласка греха у свет, а не унапред постојећа чињеница света.

Апостол Павле јасно сведочи: „Прем. Сол. 1, 13; 2, 24“ (Прем. Сол. 1, 13; 2, 24) описује да смрт улази у свет завишћу ђавола и непослушношћу човека, те да је кроз грех дошла у свет, а не да је свет смртан од самог почетка. Бог није створио смрт, нити ужива у разорењу живих бића; Он жели живот и спасење сваког створеног бића.

Оваква тврдња аутоматски редукује човеков пад и смрт на „природну законитост“, што потпуно умањује потребу за спасењем и откривену благодат. Православно учење наглашава да је кроз грех дошла смрт, а кроз Христа долази живот и победа над смрћу.

У православном разумевању, догматика није самостална интелектуална конструкција нити филозофски систем; она је систематско излагање откривене истине Цркве, које вернике усмерава ка живој вери у Христу. Њен задатак је да чува и објашњава веру, прецизно и непогрешиво, како би она могла бити разумљива и следљива у животу.

Међутим, проф. др Игњатије Мидић тврди да: „Није задатак догматике да понавља оно што је Црква рекла и дефинисала, или што је Господ рекао у Светом Писму“ (стр. 76). Овакво схватање није у складу са православним учењем, јер догматика управо служи да сачува, организује и пренесе истину Божијег откривења, а не да је игнорише или замењује сопственим мишљењем.

Христос јасно показује ауторитет Цркве у преношењу истине:

„Ко слуша вас, слуша мене; а ко вас одбацује, мене одбацује; а који мене одбацују,    одбацују Онога који ме посла“ (Лука 10, 16).

Св. Василије Велики наглашава да догматика „чува и излаже веру у јасној и непогрешивој форми, како би народ веру могао  да разуме и да је следи.“

Стога, тврдња са стр. 76 редукује суштинску улогу догматике и занемарује њену функцију — очување и преношење Божије откривене истине у заједници са Црквом. Без тачног изложења вере и речи из Светог Писма, догматика ризикује да постане произвољна и лишена снаге да води вернике ка спасењу.

Зашто је студента заболела глава на  предавању проф. др  Игњатија Мидића

Када предавач на почетку предавања користи фразе попут: „Тек ће да вас заболи глава кад чујете ово…“, а потом цитира: „Јел вас боли глава? Изађите, душо, слободно…“ (стр. 82), студент може стекнути утисак да ће садржај предавања бити тежак, конфузан или чак контроверзан. Реакција студента — „Боли ме када слушам предавање“ — показује природан отпор према нејасним или потенцијално спорним тврдњама.

У том контексту, две ствари су могуће:

1. Сумња и одбојност према садржају и професору: Ако студент примети да се излагање заснива на нејасним или неправославним формулацијама, или да предавач изазива забуну, природно је да ће уместо пажљивог слушања осећати фрустрацију, главобољу или одбојност. То може смањити његову мотивацију да озбиљно прати предавање, а самим тим и разумевање основних поставки вере.
2. Испитни притисак као фактор послушности: Студент који мора положити испит код истог предавача може бити приморан да слуша предавање, али та слушања могу постати формална и без дубљег усвајања вере. Уместо живог интересовања за истину, концентрација се усмерава на превазилажење практичне препреке (полагање испита).

Овакви примери показују да начин излагања и језик предавача могу значајно утицати на студентово разумевање и прихватање верског учења. Ако порука звучи претерано сензационално, противречно или конфузно, постоји ризик да студент:

• оспори ауторитет предавача;
• поверује у поједностављене или погрешне интерпретације;
• изгуби пажњу за суштину православног учења, која захтева јасно разумевање догматске истине и живу заједницу са Христом.

У православном контексту, наставник вере треба да буде пример јасности, достојанства и верности Светом Писму и Светом Предању, јер само такав приступ помаже студенту да живо разуме и прихвати веру, а не да осети „главобољу од неистина.“

Несавршеност  и грешност Христова према  епископу Игњатију Мидићу

Сада ћемо навести пример апсолутног јеретичког става православног предавача, који није само професор већ је и епископ. Тврдња да „Бог није унапред знао да ће створити свет и какав ће тај свет бити…“ (стр. 97) није у складу са православним учењем о свемудром и свезнајућем Богу. Православна догматика јасно учи: Бог је свемудар и свезнајући; све што постоји и што ће постојати Он познаје у свом вечном знању.

У православном учењу, Бог је вечан, свемудар и свезнајући. Све што постоји и што ће постојати Он види у свом вечном знању. Као што апостол Павле каже:

„У Њему смо и живимо и крећемо се и јесмо…“ (Дела ап. 17, 28), али и као што Псалам наглашава:

„Куда да идем од Духа Твога? И куда да побегнем од лица Твога? Ако се попнем на небеса, Ти си тамо; ако легнем у аду, ево Ти си“ (Псалам 138, 7–8).

Ови стихови јасно показују да човек не може побећи од Божје присутности и да је све у потпуности познато Богу. Тврдње да Бог „није унапред знао свет“ нису у складу са православним учењем: оне редукују Божје савршено знање и стварају јеретичку представу Бога као непотпуног или изненађеног. Православље учи да је Божје предзнање и воља вечна, а свет створен у складу са Његовом мудрошћу и љубављу.

Стога, тврдња са стр. 97 редукује Божје савршено знање и слободу стварања на људски недоречен ниво, што је супротно јеванђељском и православном разумевању Бога као свемудрог, вечног и свезнајућег.

У току даљег навођења делова предавања  опет долазимо до класичне јеретичке   тврдње  да епитет „вечни“ Богу потиче од Оригена или Платона, и да православна доктрина о Божјој непроменљивости има „јелинистичко порекло“ (стр. 99). Овакво представљање занемарује суштину православног откривења и Свето Писмо.

У православљу концепт вечности и непроменљивости Бога није филозофска идеја преузета од људи, већ откривена истина о самом Богу, садржана у Светом Писму. На пример:

„Пребивајући у Теби, Господе, од векова си био Бог.“ (Псал. 90,2)
„Пре свега и свега кроз Њега је све настало, и у Њему све стоји.“ (Кол. 1, 16–17)
„Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, који јесте и који беше и који долази, Сведржитељ.“ (Откр. 1, 8)

Ови стихови јасно показују да је Бог вечан и непроменљив сам по себи, а не као резултат људског размишљања или филозофских учења. Идеје Платона или Оригена могу служити као алат за разумевање, али не могу бити основа догматске истине. Представљање Божје вечности као „позајмљене“ од филозофа потпуно занемарује библијску основу и живо православно предање.

Следећи цитат са предавања говори о врху јеретизма епископа проф. др Игњатија Мидића, јер једноставно каже „Етички гледано Христос је много грешан, јер су многи Његови поступци, етички гледано, били грешни, за шта су га Јевреји и оптуживали. Али Христос је безгрешан у том смислу што није подложан смрти, будуђи да није рођен од мужа и жене као ми, него на други начин” (стр.100). Овакво схватање потпуно занемарује суштину православне вере: Христос је истински Бог и истински човек, једина личност која је у потпуности безгрешна и савршена у обе природе.

Свето Писмо јасно сведочи о Христовој безгрешности:

• „Он је безгрешан, и без окајања, и грех у Њему није пронађен“ (1. Петр. 2, 22).
• „Јер Он је Бог који не може грешити“ (Јевр.4, 15 – истиче да је Христос у свему искушаван али без греха).
• „Ја сам пут, и истина, и живот; нико не долази Оцу сем кроз Мене“ (Јован, 14, 6) – показује да је спасење и праведност у потпуности у Њему.

Православна догматика наглашава да Христос није само човек који би „можда“ могао грешити, већ Бог-Човек, у коме људска природа није одвојена од Божанске, и стога је савршено безгрешан. Јеванђелска реалност није да је Његово рођење „неодређено“ у смислу греха, већ да је рођење од Девице Марије, кроз Духа Светога, омогућило истински људски живот без преношења греха, а истовремено сачувало Његову Божанску савршеност.

С обзиром на ово, тврдње са стр. 100 нису само неправославне, већ директно супротне Јеванђељу и светоотачком учењу. Христос не може бити „етички грешан“ – то је једноставно јеретички став који обара темеље спасења.

Сваки читалац треба да обрати пажњу на следеће речи предавача: „Угледање на Христа и следовање за Христом је погрешно – то је последица Августинових и Оригенових заблуда“ (стр.101).

Тврдња да је „угледање на Христа и следовање за Христом погрешно“ и да је то „последица Августинових и Оригенових заблуда“ представља потпуно неправославно и јеретичко тумачење. У православљу, Христос је једини савршени узор и пример човеку, јер је Он истински Бог и истински човек, који је своју људску природу проживео без греха и жртвовао се за спасење свих.

Апостол Павле јасно позива вернике:

„Постаните моји следбеници, као што сам и ја Христов следбеник“ (1. Кор. 11, 1).

Или као што каже Јован:

„Који каже да остаје у Њему, треба да поступа како Он поступа“ (1. Јован. 2, 6).

Христово учење и пример нису „филозофски узор“ него живи пут спасења, који води ка покајању, љубави и заједници са Богом. Занемарити Христов пример значи занемарити сам извор правог живота и спасења. Православна вера не препознаје „узоре“ у људима који нису уједно и Христови ученици; само Христос као Син Божији и Спаситељ пружа непромењиви пример праведног живота и љубави према Богу и људима.

Христово присуство у свету и на светој Литургији

Није православно учење рећи на предавању „Ако нема многих на литургији, онда у источном, православном искуству не може бити говора о присуству Христовом на Литургији, па макар се Христос поистовећивао са хлебом и вином“ (стр.102), јер то показује дубоко непознавање православне вере и традиције. У православљу суштина Литургије није у броју присутних, већ у квалитету вере и учешћу у Телу Христовом. Сам Христос је рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мат. 28, 20).

То значи да присуство Христово није условљено масовним окупљањем. Даље, Он поучава:
„Где су двоје или троје сабрани у Моје име, ту сам и Ја са њима“ (Мат. 18, 20).

Иако је „мало стадо“ у Јеванђељу (Лука 12, 32) означено као слабо по броју, оно је управо одабрано и благословено, што јасно показује да квалитет вере и живи однос са Христом имају предност над квантитетом: „Не бој се, мало стадо, јер је Ваш Отац задовољан да вам да Царство“ (Лука 12, 32).

Стога, Христово присуство на Литургији није условљено бројем верника, већ је постојано и стварно у заједници Цркве, у Телу и Крви Христовој, када се људи истински сабирају у име Његово.

На предавању није добро а ни тачно рећи: „Богу Оцу се хришћанин може молити само на литургији, никако изван литургије (то значи да молитву „Оче наш“ не треба изговарати изван литургије)” – стр.124, јер је у супротности са Јеванђеоском поруком.

„А када се молите, уђите у своју собу, затворите врата и молите се Оцу свом, који је у тајности; и Отац ваш, који види у тајности, узвратиће вам“ (Мат. 6, 6).

И такође даје сам текст молитве „Оче наш“ као модел који се може изговарати било када и било где: „Када се молите, молите се овако: Оче наш…“ (Мат. 6, 9–13).

Ово јасно показује да православна молитвена пракса није ограничена само на Литургију, већ да је могуће и потребно молити се у сваком тренутку и на сваком месту, у личном, искреном односу са Богом. Литургија и молитва код куће нису супротности; Литургија је саборна, јавна реализација молитве, док је лична молитва наставак живог односа са Богом у свакодневном животу.

Тврдња да је „пад првога Адама изненадио Бога“ (стр. 129) представља потпуно неправославно и јеретичко тумачење. Ако би Бог могао бити изненађен, онда Он не би био свезнајући, вечан и савршен, што је супротно свему библијском и светоотачком учењу.

Свето Писмо јасно сведочи о Божјем свезнању и вечности:

• „У Њему смо и живимо и крећемо се и јесмо“ (Дела ап. 17, 28) – све је у Божјем знању и вољи.
• „Куда да идем од Духа Твога? И куда да побегнем од лица Твога? Ако се попнем на небеса, Ти си тамо; ако легнем у аду, ево Ти си“ (Псал. 138, 7–8).
  • „Пре свега и свега кроз Њега је све настало, и у Њему све стоји“ (Кол. 1, 16–17).
  • „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, који јесте и који беше и који долази, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8).

Ови стихови недвосмислено показују да је Бог вечан, савршен и свеобухватно свезнајући. Пад Адама није могао бити „изненађење“ за Бога; Он је предзнао слободни избор људи, али је истовремено обезбедио пут спасења кроз Христа.

Стога, тврдња аутора је у директној супротности са православним учењем о Божјем савршенству, свезнању и вечности.

„Христос је присутан на литургији у личности епископа који је у заједници са многима“ (стр.140), делује као покушај да се нагласи саборност и литургијска једност, али православно гледано присуство Христа на Литургији није ограничено само на епископа.

У православној традицији, Христос је стварно присутан у Телу и Крви на Литургији, јер Литургија није деловање човека, него је саборност Цркве изражена кроз дејство Духа Светога.

Тврдња да је „Христос присутан на Литургији у личности епископа који је у заједници са многима“ (стр. 140) захтева православно прецизирање. Епископ у Цркви није извор Христовог присуства, већ је слуга Божији, чувар вере и проповедник Цркве, који сабира вернике и управља литургијским поретком. Христово присуство на Литургији јавља се у Светим Даровима и у живој заједници верника, посредством дејства Духа Светога, а не у личности било ког човека као некога ко има посебну привилегију. Јер Христа нико не може да замени, будући да је Он Тело и Глава Цркве. Другим речима, Христос није „у епископу,“ и само у њему,  него је саборно присутан у Цркви, у Телу и Крви, за све вернике који учествују у Литургији. Саборност и вођство епископа имају организациони и духовни значај, али нико од људи није носилац Христовог литургијског присуства.

Православно гледано, та формулација може бити схваћена као редуковање Христовог присуства: да је Он само „у епископу,“  а заправо је Христос у целом Сабору и у Светим Даровима.

Није тачно изречено на предавању следећа поставка по којој се тврди да се:
„У епископу на Литургији пројављује Христос. Зато је епископ гарант јединства Цркве и њеног идентитета. За јединство није битно исправно исповедање вере, него једна личност која пројављује слободу тиме што тражи нешто од вас. Та личност је епископ“ (стр.141).

У православној традицији:

1. Христос је стварно присутан на Литургији у Телу и Крви Христовој и у живој заједници верника, преко дејства Духа Светога. Ниједан човек, па ни епископ, није сам извор или гаранција тог присуства.
2. Епископ је слуга Божији, учитељ, чувар вере и проповедник Цркве.
3. Јединство Цркве заснива се на исправном исповедању вере и заједници са Христом.

Православно учење наглашава: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мат. 28, 20) – Христово присуство је саборно и није везано за било ког појединца.

Стога, формулације које стављају епископа у центар литургијског присуства или као гаранта јединства одударају од православне теологије и ближе су екуменистичком или протестантском поимању Цркве.

Тупави су сви верници  и студенти који не  прихватају причу Игњатија Мидића

На крају овог тумачења професорских предавања, слободно се можемо осврнути и на његову задњу реченицу која гласи: „Ви не прихватате наше аргументе и тиме показујете да сте тупави“ (стр.264). Ова тврдња није само непрофесионална, већ је и у директној супротности са православним духом вероучитељства. Православна традиција наглашава да се вера усваја кроз љубав, образовање и подстицање на расуђивање, а не преко понижавања или навођења на страх.

Сам Христос поучава:

„Учите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем“ (Мат. 11,29).

„Који слуша вас, мене слуша; а који вас презире, мене презире“ (Лука, 10,16).

„Све чините с љубављу“ (1. Кор. 16,14).

„А ја вам велим: ко би се љутио на брата свога, крив је; а ко би рекао брату своме:   Рака! – будала, крив је пред судом“ (Мат. 5,22).

Понижавање студената као „тупавих“ није само морално непримерено, већ и нарушава дух учења и дијалога који је суштински за академско и духовно образовање. Христос јасно поучава да чак и вербална увреда, као што је називање некога „Рака“ (будалом), представља духовно кривично дело. Православно предавање не тежи да „победи аргументима,“  већ да подстакне разумевање, разборитост и слободан одговор вере на откривење Божје истине.

На академском нивоу, овакав приступ може се означити као порицање дијалошког и педагогичког аспекта вероучења, јер Христос својим ученицима није намењивао осећај страха или понижења, већ је настављао да учи и подучава чак и оне који нису разумели одмах:

„Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова.“ (Мат.10,27).

Стога, епископски  и професорски  тон и изрази као „тупави“ не само да нису у складу са православним етичким и педагогичким начелима, већ у великој мери редукују вероучење на вербалну доминацију и ауторитарност, што је супротно самом смислу православног образовања.

Због оваквог начина слободоумног тумачења са филозофским премисама ми их  у Цркви Христовој називамо теологуменима. А њима  као таквима  није  место међу предавачима и учитељима Цркве  православне.

Закључак

Имајући све наведено, као и чињенично стање, предлажемо следеће:

Још увек није касно да Свети Синод Српске православне цркве и Свети архијерејски сабор формирају комисију, преиспитају цео случај и разреше свих обавеза и дужности епископа проф. др Игњатија Мидића, по принципу разрешења епископа Јована Пурића, епископа Јустина, свештеника Вукашина Милићевића и свих оних који штете угледу Цркве Христове и не поучавају народ верни православној вери.

Предлажемо да Свети Синод, у духу канонског и дисциплинског права Цркве, поклони Игњатију Мидићу једне бројанице и смести га у какав манастир, где би у посту, молитви и братском саслужењу провео мирно остатак свог живота. За монаха нема веће части него да свој живот проведе у служби Богу, молећи се за све људе овога света: пријатеље, непријатеље, болеснике, паћенике, гладне и убоге.

Све наше примедбе и предлози произилазе из љубави према Цркви Христовој и жеље да њено учење и поучавање буду верно и достојанствено, у духу Светога Саве, Светих Отаца и свих светих који су верни својој пастви у Христу. Истинско вероучење не дозвољава компромис са јеретичким тумачењима; оно захтева исправно и јасно поучавање народа, у складу са Светим Писмом, светоотачком традицијом и православним канонима.

Бројанице, као средство монашког живота, представљају не само дисциплину тела и духа, већ и континуирано сећање на молитвено служење Богу за све људе, без обзира на личне симпатије или антипатије. Тако се подвиг монаха претвара у живи пример праведног живота, молитве и љубави према свима – пријатељима и непријатељима – у потпуности остварујући Христову заповест о љубави.

Управо због тога је неопходно да сваки вероучитељ, епископ или професор у Цркви приликом верског поучавања и тумачења, непрекосновено подређене Христовој истини. Кршење ове принципијелне дужности, било у предавањима било у поучавању народа, нарушава темеље православне вере и не сме остати неодговорено.

Због свега наведеног, молимо Свети Синод Српске православне цркве и Свети архијерејски сабор да поступи сходно Канонима и Уставу Цркве Христове и заштити верни народ од кривоверја које је очигледно заступљено у поменутим предавањима епископа проф. др Игњатија Мидића, не дозвољавајући му да врши предавања нити кривоверна поучавања у својству епископског чина.