Црква Христова: Екуменизам и етнофилетизам

• Рад „Црква Христова, екуменизам и етнофилетизам“ анализира православну перспективу на феномене екуменизма и етнофилетизма, указујући на њихову неприхватљивост у учењу и пракси Православне Цркве.
• Посебна пажња посвећена је критичком прегледу рада проф. др Љубивоја Стојановића, у коме се указује на недостатак систематске анализе и присуство теологуменских тврдњи које нису у складу са јеванђеоским принципима.
• Рад истиче да је Црква Христова вечна и савршена, да верници могу узрастати у вери и личносно остварење једино у складу са апостолском, светоотачком и светосавском традицијом, без прихватања јеретизама и кривоверја. Анализа показује да православно учење већ садржи принципе љубави, мира и молитве, који искључују груписање по личним критеријумима и било какве покушаје увођења екуменизма и етнофилетизма као облика саборности. Рад се ослања на Свето Писмо, Свето Предање и каноне Цркве, наглашавајући значај правоверне и спасоносне вере као основе одговорног сведочења истине у слободи и љубави.

АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић

Проф. др Љубивоје Стојановић објавио је рад под називом „Екуменизам и етнофилетизам: православни поглед,“ означивши га као научни рад. Рад је финансијски подржало Министарство вера Републике Србије, што указује на обавезу научне строгости. Он мора полазити од чињеница и научних премиса које доказују исправност ауторових тврдњи, као и систематски идентификовати евентуалне недостатке и мане у учењу Православне Цркве.

Овај рад је требало да анализира однос екуменизма и етнофилетизма кроз православну перспективу, идентификује изазове и ограничења у религијском и богословском пољу и предложи могућа решења за будуће деловање Цркве. Међутим, све ове компоненте нису адекватно обрађене у раду проф. др Љубивоја Стојановића, већ смо добили претпоставке и теологуменско размишљање.

Таква ситуација указује на недостатак систематске анализе и аргументованог приступа, што је нарочито важно када се ради о темељној теолошкој теми која се односи на учење и праксу Православне Цркве. Рад стога не испуњава све критеријуме научног рада, посебно у погледу идентификације релевантних изазова и предлагања решења за будуће деловање Цркве.

Са друге стране, искуство и посматрање савремених друштвених догађаја показују да се екуменизам и етнофилетизам понекад представљају као појаве које могу бити присутне у Цркви Христовој, иако за њих нема места у учењу Цркве. Ради се о покушајима продора у садржај учења без оправдања у Светом Предању, Светом Писму, канонима и догматици Цркве. Било какво усклађивање ових појава са православним учењем практично није могуће, јер представљају антиподе учења Цркве када се посматрају са јеванђеоске призме.

Ако се екуменизам и етнофилетизам представљају као форма саборности или љубави према ближњима, православно учење већ садржи ове вредности кроз богољубивост (Мат. 22,37-38), љубав према ближњима (Марко, 12,31) и према непријатељима (Мат. 5,44). Јединство верника, о коме сведочи и сам Господ Исус Христос („Да сви једно буду…“ – Јован, 17,21-23), могуће је само ако верници исповедају веру једнодушно и имају једномислије („Срца им беху једнодушна и душа им беше једна“ – Дела ап. 4,32).

Циљ овог рада јесте да прикаже православно учење о непотребности увођења екуменизма и етнофилетизма у богословље и праксу црквеног живота. Црква Христова је вечна и савршена (Мат. 16,18; Еф. 4,15-16), учи нас како живети у свету зла и безакоња и омогућава верницима да задрже свој идентитет и слободу у Христу, трагајући за богочовечанским вредностима које воде ка вечности и спасењу душе.

Верници живе по Божијем закону две хиљаде година без екуменизма и етнофилетизма, развијајући врлине као што су мирољубивост, милосрдност, послушност и пожртвовање. Апостол Павле наглашава важност црквене заједнице и узрастање у вери:

„Док сви не дођемо до јединства вере и познања Сина Божијег, до савршеног човека по мери раста висине Христове“ (Еф. 4,13).

Уз узрастање у истини и љубави (Еф. 4,15) и ослањање на Духа Светог као учитеља, верник непрестано тежи да буде истински хришћанин, бринући о ближњима и живећи у складу са Божијим законима.

Једна реченица из увода проф. др Љубивоја Стојановића веома привлачи пажњу:

„Значи, само онда кад смо сигурни у љубав Божију према свима, и сами можемо безусловно и безрезервно да волимо, не уцењујући никога.“^[1]

Неприхватљиво је да православни теолог наводи могућност уцењивања, јер верник, разумејући љубав Божију (разумевајући љубав Божију), по закону нужности хришћанског поимања, не може никога уцењивати. Уцена у вери не постоји и није потребно ни помињати је.

Међутим, аутор затим каже и следеће:

„Личносно остварење свакога од нас битан је предуслов нашег заједничења у животу, где груписање истомишљеника није примарни разлог ни крајњи домет.“^[2]

Ово иде у противуречност са Јеванђељем и поставља опасан преседан у тумачењу црквености. Апостол Павле упозорава:

„Будите једне мисли међу собом. Не мислите о високим стварима, него се држите ниских. Не мислите за себе да сте мудри“ (Рим. 12,16).

У Цркви нема груписања по личним критеријумима. Постоји једна вера, једна теологија и један пут према Христу, са личним остварењем сваког по мери раста у Христу (Еф. 4,12–13):

„Αὐξάνετε ἐν τῇ πίστει, ὡς ἀνηυξήσατε ἐν Χριστῷ.“

Црквена заједница функционише на основу Божијег закона, у миру, љубави и вери, уз поштовање моралног закона Божијег.

У свом дугачком и гломазном уводу аутор наводи да верници немају довољну одговорност према људима који су другачији или не исповедају православну веру. Овде је важно подсетити професора – доктора да Православље не познаје мржњу и нетрпељивост. Напротив, православна теологија учи: љубав се шири свима (Јован, 13,34–35), мир се чува и наставља (Јевр. 12,14), а молитва је основна пракса спасења и заједништва са Богом (Филип. 4,6–7).

Православље позива на  веру у Христа,  да трпимо и опраштамо (Мат. 6,14–15), да ширимо љубав и правду, држећи се строго Божијег закона, који никако не жели да буде нарушен. Оно је спремно да у људском животу претрпи неправду и неразумевање, али увек у духу вере, љубави и мира.

Неприхватљиво је и богословски нетачно рећи да:

„Све што помаже изградњи Цркве носи еклисиолошко значење. У том погледу Екуменски покрет и, нарочито, Светски савет цркава, веома су погодни кандидати… Православни учествују у Екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединога Бога и који су крштени у његово име.“^[3]

Из овога недвосмислено произилази непоколебљиви оптимизам, који се темељи на правоверном убеђењу и спасоносној сигурности вере, утврђеној у стварности слободе, истине и љубави. Само када смо утемељени у оваквој вери — а верник јесте утемељен у истини јер исповеда апостолску, светоотачку и светосавску веру — спремни смо да одговорно сведочимо истину, без мржње и егоизма, уважавајући богодаровану слободу свакога човека, његов став, порекло и припадност, при чему не прихватамо јеретизам и сваку врсту кривоверја.

Саборност и аутокефалност Цркве

Саборност и аутокефалност представљају две темељне особине Цркве које показују њену духовну и канонску структуру, односе међу верницима и самосталност локалних Цркава. Ове две особине нису одвојене, већ се међусобно допуњују, показујући пуноћу Цркве Христове у свету.

Саборност Цркве

Црква је Саборна и Васељенска, јер није ограничена никаквим простором, временом нити народом, већ обухвата вернике свих места, времена и народа. Апостол Павле сведочи да Јеванђеље постоји у целом свету, да је плодоносно и да расте (Кол. 1, 5–6), као и да у Цркви Христовој „нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11).

Зато позива верне да се обуку у милосрђе, доброту, смиреност, кротост и трпљење, да праштају једни другима и да се, изнад свега, обуку у љубав — свезу савршенства (Кол. 3, 12–17). Овакво учешће у саборности Цркве указује на духовну јединственост и на обавезу сваког верника да својим животом сведочи Христову истину.

Без икакве сумње, исповедамо православну веру као тврду истину да Саборна Црква не може погрешити нити пасти у заблуду, јер Дух Свети, који непрестано делује у њој и кроз њене верне служитеље, руководи њоме. Саборност обухвата све оне који истински верују у апостолску Цркву Христову, без обзира на географску ширину и дужину.

Где год се служи света Литургија — било у сеоској или градској цркви, у патријаршијском центру, епархији или страној земљи — Христос је присутан једнако. Свето Причешће је свуда једнако делотворно и истинито, без обзира на место богослужења, као и све свете Тајне  које се примењују.

Апостол Павле, говорећи о тајни јединства, каже: „Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4–6). Ово јединство дужни смо да чувамо и утврђујемо, а нарочито епископи који председавају у Цркви, да би се показало да је и епископство једно и нераздељиво у једној саборној заједници окупљеној око Христа Спаситеља.

Аутокефалност Цркве

Аутокефалност означава црквену самосталност у администрацији и управљању, при чему једна помесна Црква има право да самостално уређује свој унутрашњи живот, бира и поставља своје епископе и поглавара, без спољашњег управног мешања других помесних Цркава, уз истовремено очување непромењене вере и њеног јединственог исповедања.

Ова самосталност не подразумева изолованост или независност у догматском смислу, већ се остварује искључиво у оквиру јединства Цркве. Аутокефалност није супротна саборности, већ представља један од начина њеног историјског и канонског пројављивања. Управо кроз постојање више помесних Цркава, које су самосталне у управљању, али јединствене у вери, показује се пуноћа и свеобухватност Цркве Христове.

Све помесне аутокефалне Цркве чине једну, свету, саборну и апостолску Цркву, јер су уједињене не само спољашњим поретком, већ пре свега унутрашњим духовним и догматским јединством, које се пројављује кроз заједничко исповедање вере и евхаристијско општење:

• у истој вери,
• у истим светим Тајнама,
• у истом литургијском животу,
• и у заједници љубави у Христу.

Аутокефалност и саборност се међусобно допуњују: саборност обезбеђује јединство вере и живота у Христу, док аутокефалност омогућава слободно и одговорно устројство помесних Цркава у оквиру тог јединства, независно од националне, расне, полне, здравствене или социјално-економске припадности верних.

Слабости и неверје појединаца не могу бити разлог за довођење екуменизма или покушаје модификације суштинског учења. Напротив, свако ангажовање у тим покушајима представља угрожавање јединства Цркве, саборности и аутокефалности. Вера у Цркви не дозвољава да „сви траже своје, а не оно што је Христово“ (Фил. 2, 20). Уколико се то догоди, на помолу је слабоверје и неупућеност у црквени живот, и такви по закону вере не могу да одреде статус вере и учешћа у црквеном животу.

Најбољи пример за ово даје апостол Павле када је стао испред Петра и рекао му да се не влада по незнабожачким законима. Дакле, црквену заједницу није одредило тренутно понашање Петрово (Гал. 2, 10–15), већ јака вера апостола Павла, која је била одраз читаве саборне црквене заједнице. Ово важи без обзира на то да ли је реч о Коринтској цркви, Солунској или било којој другој помесној Цркви формираној у апостолско време, као што иста начела остају применљива  и у сваком историјском контексту.

Црквеност и народност

Црква, као богочовечанска заједница, сабира у себи људе свих народа и свих времена, уводећи верне у живо и непролазно заједничарење у Христу. По својој онтолошкој и есхатолошкој природи, она превазилази историјске, просторне и културне условљености, омогућавајући учешће у духовној стварности која надилази границе емпиријског постојања. Управо ова димензија утемељује њену саборност (καθολικότης) и универзалност као конститутивне одлике њеног бића.

Међутим, у конкретним историјским и друштвеним околностима, уочавају се појаве у којима појединци недовољно укорењени у аутентичном црквеном искуству и вери  испољавају облике религиозности који нису у пуној сагласности са учењем Цркве. Такве тенденције најчешће се испољавају кроз редукцију вере на ниво обичајности, ритуализма и културно-фолклорних образаца, при чему се њена литургијска и евхаристијска суштина потискује у други план. Отуда произилази неопходност јасног разликовања између аутентичног еклисијалног живота и појава које припадају домену културне традиције, али не и суштини црквеног предања.

У том контексту, извесни облици нецрквеног понашања неретко се доводе у непосредну везу са самим именом Српске православне цркве, тумачећи га као показатељ етничке ограничености или као знак доминације ванеклисијалних елемената у њеном животу. Оваква интерпретација, међутим, превиђа суштинску разлику између историјско-културне условљености назива и онтолошке природе Цркве као наднационалне и надисторијске стварности.

Савремени богословски дискурс,^[4] укључујући и одређене интерпретације у оквиру екуменског покрета, понекад ове појаве тумачи као индикаторе наводне еклисиолошке недоследности. Ипак, такви приступи често занемарују чињеницу да именовање помесних Цркава има првенствено историјско, географско и канонско-административно значење, док њихова суштина остаје непромењиво саборна, универзална и отворена за све људе.

Историјско искуство српског народа указује на изразиту улогу Српске православне цркве као духовног и културно-идентитетског стожера. У различитим периодима историјских искушења, она је функционисала не само као верско уточиште, већ и као чувар националног идентитета, језика, писма, културног наслеђа и државотворне свести. Посредством светосавског предања, обликовала је духовни идентитет народа, утемељујући га у православној вери и литургијском етосу Цркве.

Сходно томе, разумљиво је и богословски оправдано да један народ своју помесну Цркву доживљава као блиску и „своју,“  у смислу конкретне историјске и духовне припадности. Именовање Цркве као „народне“ не противречи њеној саборности, уколико се правилно разуме у светлу јеванђелске заповести љубави и еклисиолошког принципа заједничарења. У том смислу, Црква не укида народ, већ га преображава и узводи у заједницу у Христу.

Духовни живот појединца унутар Цркве не заснива се на аутономији или самодовољности, већ на синергијском односу између људског подвига и божанске благодати. Та синергија представља динамички процес обожења (θέωσις), у којем човек, остајући у својој слободи, постаје причасник божанског живота.

Сам назив Српска православна црква, стога, означава пре свега њену историјско-географску и канонску одређеност, а не етничку ексклузивност. Он не ограничава припадност Цркви, већ упућује на конкретан историјски контекст њеног устројства. У складу са својом саборном природом, Црква остаје отворена за све људе, независно од њихове националне, етничке или културне припадности.

Истовремено, ова отвореност не подразумева релативизацију догматског и канонског идентитета Цркве, већ његово доследно очување. Управо у том светлу потребно је критички сагледавати поједине савремене богословске  који нуде еклисиолошке концепте који нису у сагласности са православним предањем и учењем, укључујући одређене аспекте екуменизма, као и теолошке позиције римокатолицизма и протестантизма.

Етнофилетизам као нецрквено схватање народности

Етнофилетизам, као облик колективног или групног самољубља заснованог на етничкој припадности, представља појаву која је у потпуности неприхватљива са становишта православног црквеног учења. Као такав, он нарушава основне еклисиолошке принципе саборности и савршености  Цркве, уводећи етнички принцип као критеријум црквене припадности и идентитета.

Називи помесних Цркава могу садржати одреднице које упућују на националну, државну или географску припадност, у складу са историјским околностима њиховог настанка и деловања. Међутим, такве одреднице немају догматски карактер, нити могу представљати суштинску одлику црквеног учења. Црква, по својој природи, не може прихватити етнофилетизам као принцип сопственог саморазумевања или као обележје свог идентитета.

Тако, иако постоје помесне Цркве које у свом називу носе националне одреднице, као што су Руска, Српска или Румунска Црква, све оне остају у пуној саборној заједници, делећи једно и исто апостолско и православно учење. Њихово јединство не заснива се на етничкој припадности, већ на заједничкој вери, литургијском животу и евхаристијском општењу.

Управо из тог разлога, верник једне помесне Цркве може слободно учествовати у светотајинском животу друге, будући да припада једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Тако, на пример, православни верник може приступити крштењу, исповести или причешћу у било којој канонској помесној Цркви, јер се црквено јединство остварује у Христу као глави Цркве, а не у етничкој или националној припадности.

Сходно томе, није оправдано становиште према којем у Српској православној цркви постоји нека врста верске самоизолације која би се могла довести у везу са национализмом. Напротив, црквено учење јасно сведочи о наднационалном карактеру спасења, што се изражава и у апостолским речима да „нема Грка ни Јеврејина… него је све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11). Спасење се не задобија национализмом или локализмом, већ живом вером, љубављу, миром и испуњењем воље Божије у слободи личности.

Верни народ, као заједница у Христу, описује се као „изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ задобијен“ (1. Петр. 2, 9), док апостол Павле указује на есхатолошку перспективу спасења као на стварност коју „око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно што уготови Бог онима који Га љубе“ (1. Кор. 2, 9). Ове библијске истине јасно показују да је затварање у искључиво етничке, породичне или друштвене оквире неспојиво са пуноћом јеванђелске љубави.

Христове речи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе…“ (Мт. 16, 24), као и позив на превазилажење сваке искључивости (уп. Лк. 14, 26), указују на то да припадност Њему подразумева преображај сваког облика затворености у себе. Управо у том духу Црква проповеда и поучава верни народ, те се стога не може оправдано тврдити да је етнофилетизам њено својствено обележје.

С тим у вези, није утемељено ни становиште да би се увођењем спољашњих богословских концепата, укључујући поједине форме екуменизма, Црква „очистила“ од наводних девијација. Напротив, аутентично црквено предање и јеванђеоско учење у примени православних Догмата и Канона,  већ у себи садржи пуноћу истине и мерила за разликовање и превазилажење сваког облика нецрквеног схватања, укључујући и етнофилетизам.

Екуменизам као стваралачки изазов и креатор здраве црквене одговорности за спасење света и човека

Свети Оци су унели Никејско-Цариградски символ вере у литургију и у друга свакодневна богослужења, као молитву, како би повезали у савршено идеалну, кратку по трајању, сву пуноћу православног верског учења, како би испунили нашу душу символом вере, а не апстрактним учењем. Свети Оци нас тако уче да Господу Богу не треба само расуђивање нашег интелекта, него проматрање свим силама наше душе — умом, срцем и вољом, молитвом и вером. Символ вере није наше објављивање о нашој веронауци, то није наш меморандум о вери, већ молитвени подвиг свих снага наше душе.

Када један академски ауторитет, као што је проф. др Златко Матић, у својој докторској дисертацији — чији је ментор познати екумениста епископ Игњатије Мидић — поставља питање природе Цркве и пише: „Ако Црква није једна и јединствена, онда долази у питање њена истинитост,“^[5]  он, иако полази од наизглед исправне премисе, истовремено открива недовољно прецизно разумевање православног учења о јединству Цркве.

Управо у начину на који се ово јединство подразумева јавља се озбиљан богословски проблем. Јер, уколико се јединство схвата као нешто што тек треба успоставити кроз екуменски дијалог и међусобно приближавање различитих „цркава,“  онда се тиме не само релативизује, већ и доводи у питање већ постојеће, историјско и благодатно јединство Цркве, које је по својој природи неупитно.

Православно предање, утемељено на новозаветним и светоотачким сведочанствима, не познаје такво разумевање. За њега, Црква није мноштво делова који теже јединству, већ једна, света, саборна и апостолска Црква, која то јединство већ поседује као суштинску одлику свога бића. Историја васељенских сабора управо сведочи да се јединство не гради компромисом, већ чува исповедањем истине вере.

Стога, проблем не лежи у томе да ли је јединство неопходно — јер оно заиста представља питање самог бића Цркве, а Црква је по својој природи јединство — већ у томе како се то јединство схвата. Уколико се оно одвоји од истине вере и сведе на спољашњу сагласност, губи се његов онтолошки и евхаристијски карактер, који је у православљу јасно и недвосмислено изражен.

Међутим, у даљем тону по том истом питању ако се  истиче да „јединство, као Христова заповест Цркви, јесте питање живота или смрти за хришћанство данас“ и да је „екуменски задатак насушно питање опстанка хришћанства и цркава,“^[6] онда се православна вера свесно препушта другим религијаским групацијама, на  милост и емилост.   Иако ова формулација указује на важност јединства, она истовремено прикрива суштински проблем: јединство се ту своди на инструменталну вредност екуменског процеса, као да је оно средство за одржавање организационог или институционалног опстанка хришћанства. Такав приступ занемарује онтолошку и благодатну природу јединства Цркве, која у православљу није резултат компромиса или међусобног приближавања различитих „цркава,“  већ суштинска одлика њеног бића и непосредно сведочанство истине вере, која се састоји у природи њеног јединства.

Стога, иако богословска истраживања и екуменске активности у новије време оправдано посвећују пажњу теми јединства, потребно је нагласити да истинско јединство Цркве није ни екуменски задатак ни спољашња сагласност, већ дубоко онтолошко и евхаристијско стање, које се чува исповедањем вере и следовањем апостолском и светоотачком предању, у непрестаном и непрекинутом ланцу јединства, као сталном садржају православне  вере.

Друго једно мишљење такође долази из пера проф. др Љубивоја Стојановића који прилази терми екуменизма на један субјективан начин, јер каже: Хитно је потребно да се Екуменизам суочи са проблемом Свете Тројице…Екуменски задатак који стоји пред хришћанским црквама данас, било у односима једне према другима, или њиховом дијалогу са другим верама, у све више плуралистичком свету нашег времена, захтева да гледамо не само на логичке или философске (у превасходно аналитичком смислу) аспекте догме о Светој Тројици, већ такође, ако не и углавном, на животну важностове догме. Ово јасно инсистирање на истини вере указује на потребу сигурности правоверија која нипошто не подразумева искључивост већ слободу у познању истине, те тако и отвореност за другог и другачијег.“^[7]

Са друге стране, цитат проф. др Љубивоја Стојановића настоји да екуменски приступ представи као израз православне љубави и отворености према свима: „Наша љубав према свима треба да осмисли све добре покушаје… Несугласице треба препознати, покушати превазићи… наша мера је спасоносна љубав Божија, а не било чија самовоља.“^[8] Иако овим аутор наглашава неопходност стрпљивог сведочења и избегавања осуђивања, његов став имплицитно претпоставља да православље само по себи нема довољно способност разумевања или отворености према другима.

Православно предање, међутим, већ у потпуности поседује тај дубок, благодатни однос према свима људима. Љубав и сагледавање других у православљу нису резултат екуменског процеса или дијалога, већ природна последица онтолошке и евхаристијске природе Цркве. Православље не само да препознаје неслагање и различитост, већ их третира у оквиру спасоносне реалности, без потребе да се било ко „укључи“ или „прилагоди“ спољашњим екуменским мерилима. У том смислу, тврдња да православље захтева екуменски дијалог да би развило разумевање или отвореност према другима представља погрешну пројекцију екуменског концепта на аутентично православно схватање.

Историјски осврт

У оквиру Православне теологије, питање екуменизма не разматра се превасходно кроз његов историјски развој и хронолошку динамику, већ у светлу његових еклисиолошких и догматских импликација, при чему се у позитивним  богословским тумачењима заступа став да екуменизам није потребан Цркви Христовој. Овај став заснива се на уверењу о пуноћи и довршености откривења у Цркви, односно на чињеници да она поседује целовито и непромењиво учење вере: јуче, данас  и сутра.  У том контексту, као библијска потпора наводе се и речи из Посланица Ефесцима (Еф 1, 4), које се тумаче у светлу о предвечном установљењу и савршенству Цркве. За разлику од историографског приступа, који тежи да прикаже генезу и институционалну еволуцију екуменског покрета, православна богословска мисао ставља акценат на питање природе Цркве и свеобухватног  јединства у њој самој, које иначе поседује.

Без обзира што један део православних теолога  заступа дијалог о приступању „универзалној цркви,“ са разним религијским групацијама, догматска свест и православно вероисповедање нема  потребу за прављење било каквог искорака, ван Цркве Христове,  јер оно поседује  истину у себи, коју му даје преко благодати Сам Господ Исус Христо преко поучавања у Духу Светом (Јован, 14, 26).

У том контексту, одлуке које се тичу учешћа у екуменским организацијама посматрају се не само као резултат деловања епископата, већ и као део ширег процеса рецепције унутар црквене заједнице. Према позитивним богословским тумачењима, саборност подразумева да одлуке, иако формално донете на нивоу јерархије, задобијају пуни значај тек кроз њихово прихватање од стране целокупне црквене заједнице на саборском нивоу. За сада те одлуке нема и неће их ни бити, јер нема богословско оправдање. И док „су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мат. 18,20), без којих се не може решити ништа што се односи на живот и учење Цркве. Овај принцип саборности показује да свака одлука мора бити утемељена у заједничком верском искуству и вођена Духом Светим, који поучава Цркву и чини је способном да сачува и преда пуно и непромењиво учење вере о јединству и љубави међусобној унутар црквене  заједнице.

Што се пак тиче спољашњег света, ситуација је врло јасна. Црква Христова учи да је потребно непрестано градити мир и љубав међу људима, молити се за ближње, али и за непријатеље  и не осуђивати никога. Ипак, она истовремено наглашава да се, под било којим изговором и без обзира на световне ауторитете, не сме прихватити учење које је јеретичко, јер такво учење није у складу са пуноћом и непромењивошћу Црквеног откривења.

Дакле, о богословским питањима  Црква  Христова неможе водити дијалог, већ има  обавезу да проповеда реч Божију онако како је примила од својиох предходника, чувајући то исто учење као непромењено и као аманет.

Црква Христова није у обавези да оцењује религијске групације и њихову способност или неспособност за учешће у екуменском покрету. Тако, на пример, једна критичка анализа екуменизма наводи да католици могу учествовати у њему само уколико се одрекну империјалистичких концепција васељенског јединства хришћанства, ако превазиђу империјалистичку вољу као саблазан и ако способност за деловање не виде у спољним објектима већ у субјекту. С друге стране, протестанти се суочавају са другом врстом саблазни – саблазни лакоће у настојању да остваре јединство и васељенски карактер Цркве,   а да праволсавље има проблем самоизолованости. ^[9]

При свему овоме, православни верник има право да се критички осврне на нетачне тврдње које приписују саблазни самој православној вери, као што је тврдња да „постоји саблазан својствен православљу: саблазни изолованог и самодовољног живота, равнодушности према судбини света и околине, што се одражава у односу на сопствено учешће у догађајима и процесима који превазилазе оквир локалне заједнице“, као и да „Црква Христова одустаје од спољне мисије, затварајући се у догматске и канонске границе без имало добронамерности према другом и другачијем.“^[10]

Примена православне теолошке перспективе показује да је ово дубоко нетачно. Наиме, учење Православне цркве о вечном животу наглашава да се он добија вером у Господа Исуса Христа (1. Тим. 1, 16), која се остварује кроз љубав хришћанску (Лука 10, 27), наду (1. Тим. 4, 10), чин добра (Кол. 3, 17), и непрекидну молитву (Мат. 21, 32).

Православље учи да се ова вера и љубав пројављују у молитвеној бризи за ближње и чак непријатеље, у трпљењу према незнабошцима (2. Тим. 4, 2), у кротости (1. Сол. 2, 7), и у свему што произилази из руководства Јеванђељем (Еф. 6, 19). Вера се остварује у срцу преображеном благодаћу, које љуби своју браћу (1. Петр. 1, 22), стоји чврсто у Христовој науци (Тит. 1, 9), и чува православни аманет и учење (1. Тим. 6, 20).

Стога православно богословље потврђује да Црква Христова није усмерена на изолацију или равнодушност, већ на активно учешће у духовном, историјском и друштвеном контексту света. Вера и љубав се остварују кроз конкретна дела милосрђа, молитву и духовни подвиг сваког верника.

Другим речима, верник који напушта свој дом, саграђен на чврстим темељима, са кровом који штити, добром изолацијом и трпезом отвореном за гладне, жедне и смрзнуте људе, ризикује да се, ако се усмери искључиво на испразне дијалоге и филозофске расправе, удаљи од практичног остварења спасења. Без истинске љубави и дела, таква активност води ка духовним „урвинама“ — живота лишеном истинског спасења и духовног плода.

У екуменистичком окружењу често се могу чути речи што усмене што писане, како треба обавезно приступати дијалогу са разним религијским групацијама и како требају православци да имају разумевање за другога и другачијег. Притом, нико не  објашњава како је то оствариво, ако имамо појаве следеће садржине:

Учење римокатоличке групације:

1. Папа је наследник апостола Петра, Папа је видљива глава целе Цркве на земљи,

2.Папа је  непогрешив по питању тумачења вере,

3.Исповедају „Filioque“ (исхођење Светог Духа),

4.Причешћују вернике бесквасним хлебом у једном виду а свој свештенички ред причешћују у оба вида,

5.Уче да је Дева  Марија зачета бесгрешно,

6.Учење о чистилишту (purgatorium) – римокатолици верују да постоји стање очишћења после смрти за оне који нису потпуно очишћени од греха

7.Обавезан целибат за свештенике да се не жене.

Учење Христове Цркве – Православне Цркве:

1. Христос је Глава Цркве (Еф. 1, 22 – 23), а папа није наследник апостола Петра, јер су сви апостоли једнаки и сви имају исту власт. Христос шаље све апостоле да проповедају и лече, свакоме даје власт и мисију, али не поставља једног изнад других (Мат. 10,1 – 4).

2.Не постоји непогрешивост човека, па ни папе, јер ко је само један дан провео на  земљи већ је згрешио делом или  умом својим (Рим,5,12; Псал.58,3), итд. Само је Христос непогрешив и Црква у свом учењу, док сваки појединац носи прародитељски и лични грех.

3.Дух Свети не  исходи од Оца и Сина- „Filioque,“ већ само од Бога Оца.

4.Верници и свештенство се причешћују вином и хлебом.

5.Дева  Марија  је  зачета у првородном греху, али се својим начином живота ослободила греха.

6. Не постоји на небу  чистилиште (purgatorium).Ако би то заиста постојало, чему онда  постојање Цркве Христове  на земљи. Онда Црква није савршена и она  не нуди спасење, као што учи Православље.

7.Свештенство се може женити, јер је и апостол Петар био ожењен, али сви они који то не желе могу изабрати вид монаштва.

Протестанска групација:

• Не признају светитеље нити посебна својства Пресвете Богородице.
• Причешћују се хлебом и соком или слатким вином, (у зависности од заједнице).
• Свештенство је свима приступно; нема централизоване црквене хијерархије. Нагласак је на директној вери у Исуса Христа и учењу Библије.
• Символ вере и литургијски обреди су често скраћени и поједностављени (нпр. баптисти).
• Различите заједнице могу имати мале разлике у пракси по питању причешћа (адвентисти користе бесквасни хлеб, слатко вино, понеки користе чак и сок, итд.).
• Поједине евангелистичке заједнице у Сједињеним Америчким Државама обављају молитве за политичке лидере и припаднике војске. На пример, извештаји медија и телевизијски снимци указују да су се евангелисти у неким приликама молили за председника САД Donald Trump и за војску током конфликта са Ираном. ^[11] Ове молитве су одржане само недељу дана након бомбардовања једне иранске школе, у којем је погинуло 165 ученица.

Закључак

Сваки човек има право и потребу да се запита како се могу спасити људи и остварити истинско хришћанско јединство. Одговор на ова питања није сложен, али захтева дубоко промишљање кроз призму православног веровања. Спасење и јединство Цркве не постижу се само кроз вербални дијалог или теолошке расправе, већ пре свега кроз живу веру, молитву и практичну примену апостолског вероисповедања, као и путем проповеди (Еф. 6,19), о чему требају да воде рачуна нарочито свештенослужитељи.

Црква нам је дарована као непогрешива линија водиља која чува истину и благодат, и кроз њу верници уче како да живе у складу са Божијом вољом. Истинско јединство Цркве није плод компромиса, већ резултат вере, љубави у следственом учењу Светих Отаца и апостолском предању. Ово подразумева доследност у литургијској пракси, учешће у Светим Тајнама, молитви, подвизима и конкретним делима љубави и милосрђа, као и духовно усавршавање кроз покајање и опроштај.

Истинска вера се брани у истини Светог Јеванђеља, као што показују апостол Павле у посланици Галатима и Свети Марко Ефески на Сабору у Ферарији–Фиренци. Захваљујући таквим примерима чврсте верности, данас можемо уживати у живој, спасоносној православној вери која се преноси кроз векове.

Стога, спасење и истинско хришћанско јединство нису резултат интелектуалних конструкција, екуменизма или етнофилетизма, већ последица непромењиве вере, љубави и подвигa у Цркви. Ко живи у складу са Црквеним учењем, учествујући у духовном животу и конкретним делима милосрђа, постаје носилац Христовог јединства и сведочи да је љубав у Христу најмоћније средство које може променити свет.

Свештенослужитељи треба да проповедају Јеванђеље свима без разлике (Дела ап. 14,7), поштујући неистомишљенике и старајући се о успостављању добрих међуљудских односа без расправа о вери. У својој црквеној заједници они поучавају верне, размењују мишљења и воде рачуна да избегну свађе и расцепе (Тит 3,9). Проповед је средство кроз које се рађа и шири вера: „Реч вером се прима“ (Рим. 10,17), а апостол Павле моли да му се да реч да слободно проповеда тајну Јеванђеља (Еф. 6,19). Тако се вера не само преноси, већ и учвршћује у животу Цркве и верника. Право исповедање вере није у квантитету, него у квалитету,  и није у разједињеном јединству, него у једномисленој вери. Православље показује да ова жива реалност спасења и јединства траје и трајаће непрекидно, све до Другог доласка Христовог.

И на крају, овог рада, слободно можемо поручити свима онима који се неоправдано залажу за екуменизам: Нико не може утапати Православну Цркву у екуменистички покрет без потпуне сагласности целокупне црквене заједнице. Саборност и једномисленост, утемељене на апостолском и светоотачком предању, остају кључне одлике Цркве, осигуравајући њено непромењиво јединство у вери, литургијском животу и духовној заједници, те спречавају било какво наметање спољних концепата који би угрожавали њену догматску и еклисиолошку целовитост.

[1] Стојановић, Љ.  2007,  Екуменизам и етнофилетизам: Праволсавни поглед, Министарство вера, Београд, 133 – 159.

[2] Исто,133 – 159.

[3] Исто, 133 – 159.

[4] Исто, 133 – 159.

[5] Матић, З, 2016, докторска дисеертација, Примат римског епископа и делу Ж.-Р. Тијара, Могућност рецепције Тијарове теологије примата у дијалогу Православне и Римокатоличке Цркве,  Београд, 1-2.

[6] Стојановић, Љ.  2007,  Екуменизам и етнофилетизам: Православни поглед, Министарство вера, Београд, 133 – 159

[7] Исто, 133 – 159.

[8] Исто, 133- 159.

[9] Исто, 133 – 159.

[10] Исто, 133 – 159.

[11]https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/snimak-koji-je-obisao-svet-molitva-u-trampovom-kabinetu/, приступљено: 18.03.2026.