ПРЕДУСЛОВИ ЗА БРЕТСКУ ЦРКВЕНУ УНИЈУ У ОЦЕНАМА РУСКОГ ИСТОРИЧАРА М. О. КОЈАЛОВИЧА
- Још један догађај који је ослабио положај православног племства било је њено учешће у Устанку Зебжидовског 1607. године против Сигизмунда III.
- После пораза побуне нагло је ојачала краљевска власт и утицај језуита.
- Након тога уследио је брз пораз западноруског православог племства, које се масовно покатоличавало и полонизовало.
- Мисија одбране Западне Русије и историјске освете полонизованој аристократији пала је већ у XVII веку на обичан народ — пре свега на малоруско козаштво и сељаштво.
- Низ снажних козачко-сељачких устанака у XVII веку потресао је темеље државе настале 1569. године и створио услове за њене касније поделе и коначно нестанак крајем XVIII века.
АУТОР: Кирил Шевченко
Као резултат Љублинске уние закључене 1569. године, Пољска је непосредно анектирала значајан део историјске Литваније, прикључивши себи области Подлашја, Волиније и велики део Малоросије са Кијевом, док се преостали део Великог књжества Литовског (ВКЛ), под притиском Пољака, ујединио у једну државу са Пољском, образовавши Речи Посполиту. По сликовитом изразу познатог руског историчара белоруског порекла Михаила Осиповича Којаловича, Љублинска унија је одмах „широм отворила врата Западне Русије Пољској. Пољаци су нагрнули у њу као облак, по изразу малоруске песме… Више западноруско племство је пропадало, пољачило се; народна ствар прелазила је у руке народа… Све особености Западне Русије и Пољске сада су се непосредно сусреле, тачније судариле…“ (Којалович 2006: 193–194).
У суштини, Брестска црквена унија из 1596. године постала је логична и закономерна последица свих претходних пољско-литванских унија. По речима познатог галицијско-руског црквеног делатника и просветитеља Ивана Наумовича, све те уније биле су политичке, али су имале и јасан црквени значај, јер је „отворен пут у руско-православне области пољско-католичком племству и пропаганди… Љублинска унија већ је била смео корак ка остварењу католичко-пољских намера – потпуног покатоличења и пољачења литванско-руских земаља…“ (Наумович 1889: 8).
Сасвим је природно да је „директни судар“ особености Западне Русије и Пољске, како је приметио Којалович и који је био последица Љублинске уније, у епохи религијског оживљавања у Европи XVI века од самог почетка попримио облик жестоке и бескомпромисне верске борбе. Док су се народне тежње Западне Русије изражавале пре свега кроз њено православно становништво, „Пољаци су под заставом латинства тежили полонизацији земље. Зато је језуитство у то време било најлогичнија појава или последица Љублинске уније,“ наглашавао је Којалович. „У њиховој борби са протестантима и православнима, чак и несвесно за језуите, остваривани су циљеви Пољске. Није чудо што су у таквим околностима језуити за кратко време достигли невероватну моћ и нанели западноруском начелу живота најтежи пораз“ (Којалович 2006: 194).
Нагло јачање позиција Друштва Исусовог у Речи Посполитој, а нарочито у Западној Русији, догодило се за време владавине Стефана Баторија. Међутим, после његове смрти, а посебно након ступања на пољско-литвански престо 1587. године Сигизмунда III Ваза, утицај језуита је значајно порастао и постао доминантан, обухвативши не само друштвене и образовне установе већ и готово све државне структуре.
Сигизмунд III, представник шведске краљевске династије и потомак Јагајла по женској линији, био је васпитаник језуита који су, по сликовитом изразу Којаловича, „већ у колевци одгајили тог Сигизмунда“. Зато су га, чим је ступио на престо, језуити окружили са свих страна. Они су били његови духовници, проповедници и секретари. Поред тих отворених језуита, постепено су двору прилазили и „тајни“ језуити — мирјани и ревносни латини. Они су почели да заузимају дворске и државне положаје, све више потискујући иноверце, такозване дисиденте — протестанте и православне. У сенату се образовала већина, а потом и одлучујућа превага латина, док су се расправе на сејмовима све чешће кретале према упутствима језуита (Којалович 2006: 195). Тако се Пољска као држава у то време претворила у непосредно средство политике папске курије.
Делатност језуита није се ограничавала само на успостављање контроле над државним институцијама Речи Посполите. Кроз образовни систем и личне контакте они су почели да врше све већи утицај на многе своје идејне противнике међу православнима и протестантима. То је створило повољно тло за постепени прелазак многих представника западноруске аристократије у католицизам, јер су главни напори језуита били усмерени управо на елиту. Према речима Наумовича, „успели су да заведу многе, и међу православним племством било је много колебљивих — многи су упали у њихове мреже и били изгубљени за православље“ (Наумович 1889: 9).
Крајње негативна страна утицаја језуита на друштвене односе у Западној Русији било је огромно цивилизацијско отуђење брзо полонизоване елите од обичног народа. Како је истицaо Наумович, називи за сељака као што су „стока“, „примитивци“ или „смрдљивци“ постоје само тамо где је постојала или постоји унија. Изумитељи тих назива били су управо језуити, који никада нису обраћали пажњу на народ, већ су деловали искључиво на више сталежe. Зато су управо из језуитских ученика, по његовом мишљењу, излазили најсуровији мучитељи сељака (Наумович 1889: 9).
Интелектуални центри језуита постале су њихове школе, које су се после Љублинске уније брзо шириле у Западној Русији: у Вилну 1569, у Полоцку 1579, у Несвижу 1584, а 1571. и у Јарославу у Галицијској Русији. Након што су Пољаци за време Смутног времена заузели Смоленск, и тамо су језуити основали своје образовне центре ради утицаја на локалну елиту. Ово концентрисано оснивање језуитских школа у Западној и Југозападној Русији није било случајно — један од главних циљева био је припрема услова за црквену унију.
Као резултат дуготрајног полонизационог утицаја, значајан део западноруских православних јерараха нашао се у дубокој идејној кризи и био је спреман да прихвати унију. Канадски историчар слависта Пол Роберт Магочи истиче да је за неке од њих унија била привлачна због друштвених привилегија које су произлазиле из доминантног положаја католичке цркве у Мађарској и Пољској. Поред тога, значајну улогу одиграо је и Пад Цариграда, што је довело до опадања статуса православља под турском влашћу (Magocsi 2015: 82).
Покушаји отпора унији били су, по Којаловичу, слабо организовани и неуспешни. На сабору у Бресту 1596. протестанти су настојали да делују заједно са православнима, али су епископи који су прешли на унију ипак закључили споразум са латинима, игноришући православни сабор и оптужујући православне за савез са јеретицима — лутеранима и калвинистима (Којалович 2006: 197).
Неуспехом се завршио и сабор у Вилну, на којем су православни и протестанти покушали да организују заједничку одбрану од католичке експанзије. Покушаји чак и да се помире православље и протестантизам изазвали су нове поделе, а латини и унијати су искористили ситуацију да оптуже православне за савез са јеретицима (Којалович 2006: 198).
Још један догађај који је ослабио положај православног племства било је њено учешће у Устанку Зебжидовског 1607. године против Сигизмунда III. После пораза побуне нагло је ојачала краљевска власт и утицај језуита.
Након тога уследио је брз пораз западноруског православог племства, које се масовно покатоличавало и полонизовало. Тај процес описао је мислилац Мелетиј Смотрицки у свом делу Тренос (Фринос) из 1610. године, где је оплакивао одлазак у латинство многих западнорускких аристократских родова.
Мисија одбране Западне Русије и историјске освете полонизованој аристократији пала је већ у XVII веку на обичан народ — пре свега на малоруско козаштво и сељаштво. Низ снажних козачко-сељачких устанака у XVII веку потресао је темеље државе настале 1569. године и створио услове за њене касније поделе и коначно нестанак крајем XVIII века.
Литература
Коялович М.И. Чтения по истории Западной России. Минск: Беларуская Энцыклапедыя, 2006.
Наумович И. Пятидесятилетие (1839-1889) воссоединения с Православной Церковью западно-русских униатов. Исторический очерк. Санкт-Петербург: В Синодальной типографии, 1889.
Magocsi P.R. With Their Backs to the Mountains. A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest-New York: CEU P
ИЗВОР: https://naukaverakuljtura.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%8B%D0%BB%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B9-%D1%86%D0%B5%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B9-%D1%83%D0%BD%D0%B8/