У Бакуу, уз посредовање Турске, воде се активни преговори између Дамаска и Западног Јерусалима
- Овако неочекивани ток догађаја показује да не само Израел, већ и Турска имају свој природни лимит могућности и утицаја – нарочито када превише „рашире крила“.
- Иако тренутно има ресурса да реализује своје стратешке циљеве у Сирији, не зна се колико ће то трајати. А у другим деловима света Анкара би могла наићи на ситуације где се ствари неће одвијати по њеним плановима – поготово тамо где се сукоби са далеко моћнијим регионалним и глобалним актерима од Израела.
АУТОР: Дмитриј Минин
„Разрешити“ све конфликте на Блиском истоку вероватно неће бити могуће никада и никоме. Чинило се да је израелски премијер Нетанјаху надмудрио и победио све своје главне противнике – од Хамаса у Гази и Хезболаха у Либану до Асадове Сирије и Ирана. Али испоставља се да тиме сеје „змајеве зубе“, из којих ничу нове генерације осветника, већ научене горким искуством и неизбежно припремљене за реванш. Истовремено, на хоризонту се појављују још опаснији противници, пре свега Турска, чија војна моћ знатно превазилази све снаге са којима се Израел до сада суочавао.
Неко је очигледно пожурио да подигне „нову друзску заставу“ са Давидовом звездом
Пред нашим очима се, на пример, руши, бар по замисли њених аутора, на папиру уређена израелска схема стварања у Сирији једне друзске државе као тампон зоне, која би преко пустињског „Коридора Давида“ излазила на сличну курдску формацију источно од Еуфрата. После изузетно оштрог турског демарша као одговора на израелско подстрекивање друзских немира у сиријској провинцији Ес-Сувеида, Нетанјаху се приметно повукао. Друзима, као и Курдима, изгледа, предстоји судбина већ напуштених Авганистанаца и Украјинаца који се такође приближавају таквој „судбини“.
Односи Израела и Турске последњих година знатно су се погоршали у светлу уништавања Газе од стране Израела и убиства десетина хиљада Палестинаца који тамо живе. Турски председник оштро је осудио те акције и замрзао све односе с Израелом. Међутим, негодовање Ердогана углавном је било вербалне природе. Израелу је и даље важан стратешки партнер био Азербејџан, који, у суштини, без одобрења „султана“ (тј. Турске) не сме ни да зуцне. Одатле су Израелу преко нафтовода Баку–Џејхан редовно стизале главне испоруке нафте и других ресурса. Заузврат, Израел је слао значајне количине савременог оружја. Развијане су и друге области сарадње. Азербејџанска компанија SOCAR, на пример, откупила је 10% акција највећег израелског гасног налазишта и добила тендер за истраживање гаса у Зони I код израелске обале. Израел, са своје стране, значајно улаже у азербејџанску економију и прави за њих сателите.
Ердоган и аш-Шараа
Очигледно је да је Нетанјаху направио стратешку грешку када је претпоставио да ће тако и остати, и да ће Анкара бити принуђена да прихвати фактичку поделу Сирије на две сфере утицаја. Међутим, Ердоган очигледно не намерава да на то пристане. Ако је до сада антиизраелском реториком у вези са Газом пре свега прикупљао политичке поене у исламском свету, онда Сирију, на чијем челу је његов пулен аш-Шараа, турски председник сасвим јасно сматра својом потпуном својином.
Истраживачи Вашингтонског института за проучавање Блиског истока сматрају да у целини „војна агресивност Израела доноси Ердогану скривене добитке“. Он је ојачао своје дипломатске позиције, представљајући се као посредник и „фактор стабилности у НАТО-у“. Као резултат пораза Ирана и његових савезника у региону, значајно је порасла регионална улога Турске. Ердоган је такође искористио последња дешавања, изазвана деловањем Израела, да „одврати пажњу сопствене јавности од инфлационе кризе у земљи и текућих репресија према опозицији“.
На позив сиријског лидера да пружи војну помоћ у очувању територијалног интегритета његове земље, Ердоган је већ одговорио позитивно. Још даље је отишао министар спољних послова Турске, а некадашњи шеф обавештајне службе Хакан Фидан, кога многи виде као наследника актуелног председника. Он је демонстративно посетио изложбу турског наоружања, где је дао прилично ратничке изјаве.
Фидан је, између осталог, изјавио:
„Ако будете користили силу да поделите и дестабилизујете Сирију, ми ћемо то схватити као директну претњу нашој националној безбедности и интервенисаћемо.“
Коме је ово било упућено, било је јасно свима, као и то да порука није била само вербална, већ сасвим остварива.
Ако се упореде потенцијали обе стране, у домену ратног ваздухопловства, ракетног наоружања, система ПВО/ПРО и сајбер-јединица, ЦАХАЛ (Израелске одбрамбене снаге) технолошки и даље предњачи над турском војском. Међутим, турска копнена компонента је снажнија, не само бројчано већ и по квалитету борбених средстава. А све се не решава из ваздуха – без копнене операције Израел не може изградити „Коридор Давида“, а на њу, у светлу садашњег односа снага, јасно је да неће кренути.
Чак и у ваздухопловству, Анкара у последње време предузима кораке како би смањила заостатак за Израелом. Пошто више не рачуна да ће прогурати споразум са САД о набавци најсавременијих авиона F-35, Турска је склопила уговор са Немачком о куповини 40 ловаца Eurofighter Typhoon генерације 4++.
Сматра се да ти авиони заостају за америчким F-35, али да су супериорни у односу на F-16, који и даље чине окосницу израелског ваздухопловства. Током недавних бомбардовања Ирана управо су F-16 имали главну улогу, док су малобројни F-35 углавном служили за њихову заштиту.
Недостатак финансијских средстава, који би Израел теоретски могао да искористи као средство притиска на Турску, Анкара надокнађује блиском сарадњом у Сирији са гасним „џином“ – Катаром, који се „купује у новцу“. Директор израелског Института Мисгав, Меир Бен Шабат, пише да, након распада „осе отпора“ коју је предводио Иран, „Катар и Турска попуњавају настали вакуум. Обе земље имају заједничке регионалне и глобалне амбиције, као и ресурсе да их подрже. Играју на све стране, извлачећи корист из своје улоге посредника.“
Катар је, на пример, преузео исплату плата у сиријском јавном сектору и најавио улагање 7 милијарди долара у енергетику Сирије.
Као резултат тога, сукоби у Ес-Сувејди су се некако сами од себе смирили, а друзи су остали у стању забринутог ишчекивања своје неизвесне судбине.
Истовремено су почеле да стижу информације да се у Бакуу, уз турско посредовање, одвија интензиван процес сиријско-израелских преговора, који обухватају цео спектар односа између две земље – не само питање Ес-Сувејде, већ и упаде ЦАХАЛ-а у сиријски део Голанске висоравни. Штавише, у преговорима је учествовао и сам шеф Сирије аш-Шараа, док су са израелске стране присуствовали само званичници средњег ранга. Наводно су стране биле веома близу постизања споразума.
Ердоган и Илхам Алијев већ су себе замишљали као међународно признате миротворце, а можда су се и надали Нобеловој награди за мир.
Али ко би им је дао, кад је за ту награду већ тако „достојан“ кандидат – Доналд Трамп.
У процес се умешао амерички амбасадор у Турској, милијардер турског порекла и лични пријатељ шефа Беле куће – Томас Барак, који је инсистирао да се завршна фаза сиријско-израелских преговора премести у Женеву, и да се води под посредовањем Сједињених Држава. По скромном мишљењу Барака, сва слава у овом свету мора припасти искључиво САД, и ником другом.
Планирано је да преговоре воде министар за стратешка питања Израела Рон Дермер и министар спољних послова Сирије Асад Хасан Шејбани, под будним оком специјалног представника председника САД Доналда Трампа за Сирију – истог тог Томаса Барака.
Иначе, Барак је 2021. године чак био и ухапшен због својих веза са Трампом и неких спорних поступака, али је пред нашим очима постао најважнија фигура САД на Блиском истоку, потиснувши све друге саветнике и помоћнике председника.
Овако неочекивани ток догађаја показује да не само Израел, већ и Турска имају свој природни лимит могућности и утицаја – нарочито када превише „рашире крила“.
Иако тренутно има ресурса да реализује своје стратешке циљеве у Сирији, не зна се колико ће то трајати. А у другим деловима света Анкара би могла наићи на ситуације где се ствари неће одвијати по њеним плановима – поготово тамо где се сукоби са далеко моћнијим регионалним и глобалним актерима од Израела.