О ЈЕДНОМ ПРИМЕРУ НАЦИОНАЛНЕ САМОДЕСТРУКЦИЈЕ У ГРАМАТИЦИ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Данијела Милићевић, Сунчица Ракоњац Николов, Граматика. Српски језик и књижевност за осми разред основне школе, Вулкан издаваштво – Вулкан знање, Београд 2022 (3. издање).

• Циљ овога прилога је да још једном, и непосредније, укаже на елементе дискриминативног (ненаучног и неправичног) односа у овој песми према појединим српским дијалектима, у првом реду према косовско‑ресавскоме. А такав приступ је, кроз одабир ове песме од стране ауторâ граматике, директно пренет у уџбеник.
• Такав је романтичарски приступ, иако углавном прикривено, био завргао и неку врсту „оптужујућег“ дискурса према осталим дијалектима, онима који нису могли задовољити омеђена језичка мерила, по некима, дакле, – чак и естетска (!). То ће се провлачити и надаље у српској науци и култури (Ј. Скерлић, А. Белић и др.), све до најновијих времена, а посредством ове Мирковићеве песме и до уџбеничке лекције на коју се овде осврћем.

•  Источни српски говори поднели су, тако, стицајем друштвеноповесних околности одређене последице, а у томе ће међу Србима изгледа потом предњачити комунистички пропагандисти и заштитници „србохрватства“, тј. југословенства, сада већ унеколико и њихови наследници, тзв. југоносталгичари.
• Може се рећи да се југословенска идеологија, и то она коју је неговала Комунистичка партија Југославије, у погледу односа према источним српским говорима у одређеној мери поклопила с традиционалним великобугарским тежњама према појединим деловима Србије. То се могло ишчитавати већ из присног односа који је неговао Ј. Броз, аустријски каплар с дринскога ратишта и потоњи југословенски председник, према бугарским политичким кадровима у комунистичком покрету.
•  Друго је питање: Шта радити с уџбеницима у којима су се нашле овако крупне грешке, по различитим основама штетне? У овом случају би, на пример, било најнормалније (/ најморалније) да се уџбеник због ненаучнога приступа у одговарајућој лекцији, као и увреде нанете добром делу Србијиног становништва, повуче из употребе, учине неопходне исправке и он тек онда врати у наставу.

АУТОР: Првослав Радић

1. Увод

То да су поједини садржаји српских школских уџбеника супротстављени научној истини, као и српском националном интересу, данас није нека новост. Ипак, задивљујући је по својој ширини спектар начина на који се ово национално самопропадање у нас спроводи, свесно или несвесно, организовано или тек случајно, у недостатку основних знања. За пример ћу узети језичку област и основношколски уџбеник под насловом Граматика. Српски језик и књижевност за осми разред основне школе, аутора Д. Милићевић и С. Ракоњац Николов (Вулкан издаваштво, Вулкан знање, Београд 2022). У оквиру лекције Један народ, један језик – различити изговори, која је посвећена српским дијалектима и степену подударности што га исказују различити дијалекти према српском књижевном језику, приложена је као илустрација једна песма. То је песма Жупа, Милосава Буце Мирковића (Александровац 1932 – Београд 2013), који је, додуше, у уџбенику представљен као Милисав, а нашло се и нешто омашки насталих самим преношењем песме. Песма је требало да из дидактичких разлога буде подршка оном делу лекције који описује тзв. косовско‑ресавски дијалекат и његове разлике у односу на књижевни језик (стр. 49). Но, да најпре из уџбеника пренесем Мирковићеву песму:

Кажем свом тати, да најзад схвати:

„Не кажи: синоћ сам за шанкем

Пио ружицу са кумем Станкем;

Него се српски чисто каже

Синоћ сам за шанком,

Пио ружицу са Станком!“

Кажем својој мами, али када смо сами:

„Не кажи: на пијац одлазим само петкем,

Или ципеле чистим с четке,

Него српски, увек, а не изузетком:

На пијацу одлазим само петком,

А ципеле чистим четком!“

Жупа, која се нашла у наслову песме, припада алекс­андровачком крају, одакле је пес­ник родом, и део је поткопаоничке облас­ти. Говор Жупе и њене шире околине припада кос­овс­ко­‑ресавс­ком дијалекту. По с­војој географс­кој рас­прос­трањенос­ти овај дијалекат највећим делом припада тзв. централној Срб­ији, најмање задирући у делове с­ус­едних држава. Аутори пишу да се њиме говори „на простору централне Србије, од Косова, преко Копаоника до Баната“ (49), а заправо се он простире на правцу Метохија – централна Србија (копаоничка област, Велико Поморавље, североисток Моравске Србије) – источни Банат. Није јасно шта ауторима тачно значи израз „централна Србија“, а посебно оно „од Косова“, тј. у ком значењу употребљавају реч Косово. (Бесловесна употреба термина „штокавски“, и овде и којекуде по србистици, која, поред осталог, лако може наметнути погрешно схватање да је српски језик део хрватског језичкога комплекса, посебно је питање, у које се овде нећу упуштати.)

2. О дискриминацији појединих дијалеката у српској науци и култури

Циљ овога прилога је, међутим, нешто друго, – да још једном, и непосредније, укаже на елементе дискриминативног (ненаучног и неправичног) односа у овој песми према појединим српским дијалектима, у првом реду према косовско‑ресавскоме (исп. П. Радић, Дијалекат и норма у настави српског језика, Књижевност и језик, LV/1–2, Београд 2008, 137; П. Радић, Белешке о југоисточним србијанским говорима и још понечему, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LXI/2, Нови Сад 2018, 80–81). А такав приступ је, кроз одабир ове песме од стране ауторâ граматике, директно пренет у уџбеник. У песми, како видимо, жупски ђак, главни јунак, исправља језичке „грешке“ својих родитеља, иако то није баш у складу с примерним породичним васпитањем, и подучава их како да говоре књижевним (стандардним) језиком, а подела рада је, иначе, у овој породици таква да отац живи кафанским животом, док се мајка бави кућним пословима и пијацом. (Надајмо се да аутори нису желели да ово представе типичним обрасцем српске породице.) Мали јунак, тако, подучава своје родитеље да не кажу дијалекатски „за шанкем“ и „са Станкем“ („кум“ је некако испао из подучавања), – него „чисто српски“ (!): „за шанком“ и „са Станком“; да не кажу „петкем“ и „с четке“, што су некакви „изузеци“ од српског, јер се „српски“ (!) каже „петком“ и „четком“ (последњи је облик у једнини ваљда због риме). Тиме је од стране песника управо косовско‑ресавски дијалекат, и то баш говор његове родне Жупе, проглашен несрпским, или у најбољем случају као недовољно српски. А та се Жупа, као део копаоничке области, налаз­и рас­криљена из­међу два с­тара с­рпс­ка државна и културна средишта, Рас­а, на југоз­ападу, и Крушевца, на с­евероис­току, што јој, бар кад је о језику реч, није помогло да остане српска ни у песми ни у уџбенику (в. 3).

Откуда такво поимање о појединим српским говорима у свести једног дела српског народа, укључујући и поједине Жупљане, високе интелектуалце (нпр. код М. Б. Мирковића, „српског“, а негде додају и „југословенског“ песника), као и ауторе овог уџбеника, – широка је тема и захтевала би обимну и вишеслојну анализу. Свакако је утицаја на то имала чињеница да су српски ослободилачки ратови крајем XVIII и почетком XIX столећа, а нарочито Први и Други српски устанак, своја главна средишта имали поглавито у западној Србији, пре свега у Шумадији и Подрињу, што је унеколико бацило у засенак значај низа устанака у другим областима (нпр. тзв. Кочине крајине са средиштем у Јагодини, 1788–1791). Због тога је претежно западним србијанским крајевима припао слободарски стег, који ће им у потоњим временима омогућити и извесну културолошку „предност“ у односу на неке друге, на пример централне, но пре свега јужније области (југ Србије, Косово, Метохија и др.), које ће се, уосталом, тек касније и ослободити турскога јарма (исп. П. Радић, Белешке о југоисточним србијанским говорима и још понечему…, 73–74). У те „предности“ свакако ће се наћи и тадашњи послови око уобличења савременог српског књижевног језика, који ће заправо бити заснован на дијалекту првоослобођених области, обележеном својим језичким посебностима (нпр. четири акцента, седам падежа и др.). Уосталом, В. Караџић, реформатор српског језика и писма и учесник у Првом српском устанку, био је Подрињац, што није без одраза на ово питање.

Тај ће национално‑ослободилачки занос, истина, потрајати, а у њему је вероватно заметнута и нека врста култа западних србијанских говора, те с њима и уопште западних српских, будући да су исте типолошке структуре (в. 3). Том заносу, на пример, неће одолети ни велики Стојан Новаковић (Шабац 1842 – Ниш 1915), српски државник, историчар, филолог, књижевник и академик, који крајем XIX столећа пише да је српска држава настала у пределима Мачве, Шумадије и Поморавља, „баш онде, – како субјективно и ненаучно оцењује – где се најлепше и најчистије говори српски источни говор“ (Ст. Новаковић, Неговање језика српског, 1888, у: П. Милосављевић (прир.), Срби и њихов језик, Београд, Требник 2002, 317, курз. П.Р.). Такав је романтичарски приступ, на другој страни, иако углавном прикривено, био завргао и неку врсту „оптужујућег“ дискурса према осталим дијалектима, онима који нису могли задовољити омеђена језичка мерила, по некима, дакле, – чак и естетска (!). То ће се провлачити и надаље у српској науци и култури (Ј. Скерлић, А. Белић и др.), све до најновијих времена, а посредством ове Мирковићеве песме и до уџбеничке лекције на коју се овде осврћем. Управо ће елементи тако одомаћенога приступа од вањских чинилаца бити вешто коришћени у борби против српског националног јединства и на самом простору Србије (в. нпр. T. Petrović, Srbija i njen jug, Fabrika knjiga, Beograd 2015, 113 и др.). У таквим лингвистичким проматрањима је и сама екавица са српског истока била приведена на посматрање, па су је између два светска рата поједини Хрвати, наводно југословенски оријентисани (В. Медини), сматрали бугаризмом у „српскохрватском“ језику. То србистици не би нарочито шкодило да се и поједине савремене српске граматике нису очешале о овакав приступ. Тако је у једној граматици из Р. Српске очување екавице у српском књижевном језику ученицима објашњено овим политичким разлогом: „да би се лакше опредијелила екавска бугарска племена, која су била неопредијељена да ли да се укључе у Србију или Бугарску“ (М. Ковачевић, Б. Савић, Српски језик и култура изражавања за девети разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005, 30, курз. П.Р.).

Но, вратимо се анализираној граматичкој лекцији и несумњивој истини да је потребно имати широка знања из области лингвистике и социолингвистике, повести и лингвополитике приликом писања оваквих уџбеника. То је много важније од, на пример, слепога праћења исполитизованих западњачких налога за наметањем тзв. родне равноправности, што за резултат има бесмислену употребу облика попут „научио/-ла“, „запазио/-ла“, „приметио/-ла“ и сл., широко заступљених у нашим уџбеницима. Кад је већ реч о интересу за граматички род, за србистику би, на пример, било много значајније праћење појачаног удела мушкога рода у самој структури израза, пре свега у говорноме језику, односно језику медија (нпр.: „можемо сарађивати са свим странкама уколико буду имали слуха“, „малолетна лица који су били алкохолисани“ и сл.), што би заиста припадало домену струке и науке.

3. Југословенство. Комунистичка и великобугарска идеологија на заједничким „дијалектолошким“ задацима у Моравској Србији

У трагању за узроцима дискриминативног односа према појединим српским дијалектима свакако се не би могао пренебрегнути и онај који је у непосредној вези са стварањем југословенске идеологије у XIX столећу. Управо је у њеном политичком програму истакнута потреба за неговањем српско‑хрватских односа као кључних, те по тој логици и култног издизања „српскохрватског“ књижевног језика („највећег створа југословенског покрета“, Ст. Новаковић; „украса наше културе“, А. Белић итд.) и његове, наводно заједничке, „српско‑хрватске“ дијалекатске основице. А ту основицу чинили су заправо западни српски говори (шумадијски, западноцрногорски, херцеговачки, дубровачки и др.), мање или више дијалекатски удаљени од доброг дела источних српских говора, тј. говорâ са ширега простора Србије, – косовско‑ресавског и призренско‑тимочког дијалекта. Овај последњи је, притом, кроза своју прошлост посебно био изложен балканским (несловенским) утицајима, процесима тзв. језичке балканизације, што га је још више одвојило од осталих српских говора. Управо је из корпуса ових језичких одлика снажно уједначавање, односно упрошћавање система падежних наставака уз појачану улогу предлога, као у примеру „с четке“ (м. четкама) из друге строфе наведене песме, што аутори и кроз примере вежбања погрешно узимају за (типичну) косовско‑ресавску одлику. (То би најпре била одлика призренско‑тимочког дијалекта, за који, узгред, аутори на стр. 48 бележе „употребу два падежа – номинатива и акузатива“, иако и сама песма В. Ценића, дата на претходној страни као илустрација овога говора, сведочи и о постојању вокативних облика.) Дакле, овакво језичко стање као да је говорима на Србијином југоистоку додатно донело неповољан културолошки статус, па је и познати лингвиста, дугогодишњи професор Филолошког факултета у Београду, у својој рецензији на један рад о језичкој балканизацији и њеним утицајима на савремену књижевнојезичку норму (који нису безначајни), изнео недавно своју бојазан да би попуштањем нормативиста пред балканизмима и балканизацијом („која данас има негативно значење“!) био начињен „отклон од српског језика, који води ка постепеном приближавању бугарском и македонском“. Тако је ненаучни приступ по којем „вишак“ балканистичког у дијалекту значи „мањак“ српског – остао да преживљава и у врховима српске лингвистичке науке.

Враћајући се накратко питању изградње књижевног језика, ваља потцртати да се иза лингвополитичког приступа омеђења књижевнојезичке основице у западним српским говорима, крила и потреба гласнијег дела српске елите да изгради и очува важну културну, те и политичку спону с јужнословенским западом. То се, истина, односило и на западне Србе, али и на Хрвате, тачније на оне који се тада почињу тако сматрати, јер „колико је име хрватско чувено у свету, сам је народ хрватски врло непознат“, записаће Ђура Даничић (Нови Сад 1825 – Загреб 1882) средином XIX столећа у једном раду (Разлике између језика српскога и хрватског, у: П. Милосављевић, Срби и њихов језик…, 301). То је, дакле, била окосница југословенске политичке идеје, због које се, тако, у читавом западном делу јужнословенског простора стало на силу препознавати свакојако јединство, културно, језичко, па и расно, – али понајмање национално. Источни српски говори поднели су, тако, стицајем друштвеноповесних околности одређене последице, а у томе ће међу Србима изгледа потом предњачити комунистички пропагандисти и заштитници „србохрватства“, тј. југословенства, сада већ унеколико и њихови наследници, тзв. југоносталгичари (П. Радић, Белешке о југоисточним србијанским говорима и још понечему…, 81–82).

Може се рећи да се југословенска идеологија, и то она коју је неговала Комунистичка партија Југославије, у погледу односа према источним српским говорима у одређеној мери поклопила с традиционалним великобугарским тежњама према појединим деловима Србије. То се могло ишчитавати већ из присног односа који је неговао Ј. Броз, аустријски каплар с дринскога ратишта и потоњи југословенски председник, према бугарским политичким кадровима у комунистичком покрету. У небрањен или недовољно брањен простор лако су, дакле, улетали политички интереси агресивних суседа. Великобугарске тежње према деловима Србије (и читавој Македонији) бугарска је елита покушавала правдати пре свега језичким аргументима (присуством поменутих језичких балканизама, макар они представљали стране, несловенске наносе), – и то не одскора. Већ у­ време заметања бугарс­ке националне свес­ти, пос­еб­но од друге по­ловине XIX столећа, средишњи јужнос­ловенс­ки говори који, на пример, нис­у поз­навали разгранат с­ис­тем падежних нас­тавака (тј. где је дошло до њиховог знатног редуковања), који нису познавали инфинитив итд., сматрани су од стране (про)б­угар­с­ких филолога бугарс­ким, пошто се тим појавама одликује и бугарски језик. Тако, Крсте Мис­ирков (Постол 1874 – Софија 1926), управо држећи се овога критерија, ис­тиче да западна граница „бугарс­ког“ јез­ика креће Моравом и Иб­ром, па даље преко Скадра до Јадранског мора (према Й. Н. Иванов, Бъ­лгарски­те­ го­во­ри­ в юго­западната част на българско­то­ е­зи­ко­во­ зе­мли­ще­, Съпос­тавително ез­икоз­нание, VI­, 3–5, София 1981, 214–222). То значи да се и жупска област (Александровац, Брус) према овој граници нашла унутар тог замишљеног бугарског језичког простора, па би се „поука“ о несрпском, односно недовољно српском жупском говору, коју нам пес­ник Мирковић својом пес­мом пружа, а српски уџбеник шири даље до наших дана, – заправо показала подударном великобугарским територијалним потраживањима према Србији. (Истина, овако широки територијални апетити бугарске дијалектологије су у међувремену у области Србије унеколико спласнули, и, на пример, област Жупе напустили, али као да су српски погледи на ова крупна научна и национална питања добрано заостали у магли незнања и незаинтересованости.)

*

Српски интелектуалци, чији би најважнији посао морао бити да брину о српским националним интересима, због свог оскуднога знања често нису у могућности да одговоре сложеним захтевима свога друштвеног статуса. И то не од јуче, што значи да смо на путу да то постане и нека врста српског усуда. У вези с тим се често сетим једне давне приче о србијанском министру просвете из друге половине XIX столећа који је одбио да књигама помогне школу у тада пограничном поткопаоничком селу Лукову, округа куршумлијског, – мислећи да и Луково и округ куршумлијски припадају Бугарској (С. Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Београд 1890, 313).

Зато је и овај уџбенички пример који сам овде издвојио, не улазећи у друге одлике уџбеника, само још једна илус­трација нашег чес­то једностраног и непромишљеног однос­а према дијалекту у нашој култури и науци, па и према локалном (матерњем) говору наших ученика. Књижевна и друга дела која наставници користе у настави у циљу сликовитог представљања појединих појава з­авређују стални опрез наставника, критички приступ и изоштреност њихових погледа не само на струку, већ и на националне потребе савременога тренутка. Друго је питање: Шта радити с уџбеницима у којима су се нашле овако крупне грешке, по различитим основама штетне? У овом случају би, на пример, било најнормалније (/ најморалније) да се уџбеник због ненаучнога приступа у одговарајућој лекцији, као и увреде нанете добром делу Србијиног становништва, повуче из употребе, учине неопходне исправке и он тек онда врати у наставу. Уосталом, школство је у Србији већ имало таква искуства, на пример када је 2022. године, због протеста челника хрватске националне мањине у Србији, дакле из политичких разлога и на немерљиву штету српске науке и просвете, Министарство просвете наложило повлачење уџбеника српског језика и измене у једној његовој лекцији, о чему је већ писано у нашој јавности, па унеколико и с моје стране (https://naukaikultura.com/o-srpskim-gramatikama-izmedju-nauke-i-politike-i-o-nekim-drugim-pitanjima/; https://naukaikultura.com/iz-okupacionog-zivota-srpskog-jezika-i-pisma/). У уџбенику, наиме, у групи јужнословенских народних језика (српски, бугарски, македонски, словеначки) нису били наведени и новостворени политички језици, хрватски, босански / бошњачки и црногорски, иако они, што се србистике као науке тиче, могу бити сматрани тек регионалним нормама (варијантама) српског књижевног језика. Можда ће, но водећи сада рачуна о србистичкој науци и поштујући свеукупни национални интерес српскога народа, Министарство наложити да се и овај уџбеник повуче из употребе и у њему учине неопходне измене како се, поред осталог, део српскога народа и његови нараштаји у културолошком смислу не би непотребно осећали мање вредним у односу на остале Србе.