• „Темељно је рађено да на власт дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату.“ – испричао ми је 5 година у интервјуу прије генерал Леонид Ивашов

АУТОР: Игор Дамјановић

При излазности од 80%, укупно 77,85% грађана изјаснило се за очување заједничке државе. Подршку опстанку СССР-а изразило је више од 70% грађана Руске Федерције и Украјине, 82,7% у Бјелорусији, а Централној Азији и Азербејџану проценат подршке премашио је 90%. Резултате референдума из марта 1991. не може умањити ни то што га је бојкотовало 6 република: Јерменија, Грузија, Летонија, Естонија, Литванија и Молдавија (са изузетком Придњестровља и Гагаузије гдје се гласање одржало), јер је ријеч о малој територији, гдје је живјело једва 6% становништва СССР-а. Чак и евентуално отцепљење ових 6 федералних јединица не би имало никаквог посебног утицаја, ни у политичком, ни ескономском, па ни стратешком смислу.

Пуч као покушај очувања народне воље

Јасно исказана народна воља на референдуму из 1991. није представљала никакву обавезу политичке елите у републикама, жељне да се ослободе туторства централних власти. Са својом сецесионистичком политиком републичке елите настављају пуном паром. Средном августа 1991. Године, 8 истакнутих званичника централне власти, укључујући министра одбране маршала Дмитрија Јазова, министра унутрашњих послова Бориса Пуга, шефа КГБ-а Владимира Крјучкова и потпредсједника државе Генадија Јанајева, покушало је да формирањем „Државног комитета ванредног стања“ (ГКЧП) предуприједи распад заједничке државе и одбрани народну вољу исказану на рефереднуму. Пучистима је пошло за руком да одмах изолују шефа државе Михаила Горбачова, који се са породицом налазио на љетовању, али не и да ухапсе Бориса Јељцина.

Путин и Шојгу на 90. рођендану маршала Јазова

Међутим, тих августовских дана, већина која је била за опстанак СССР-а остала је у својим домовима, док је сецесионистичка мањина, између 70 и 150.000 грађана, на позив Бориса Јељцина изашла на улице Москве и поставило барикаде једницама војске, која су имале задатак да заведу ред. Након што у почетним инцидентима гине троје цивила, војска обуставља операције, јер ни војни команданти, ни чланови ГКЧП нису били у стању да преузму одговорност за евентуалну погибију стотина, па можда и хиљада грађана Москве.

„Темељно је рађено да на власт дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату.“ – испричао ми је 5 година у интервјуу прије генерал Леонид Ивашов.

Генерал Ивашов

Он сматра да је „најгоре од свега то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника“, те да је „због мита, Нобелове награде за мир, титуле човјека године у Њемачкој, Горбачов је пристао да протраћи резултате II свјетског рата.“

Беловежски споразум крај СССР-а

„Смртна пресуда“ СССР-у донијета је Беловежским споразумом од 8. децембра 1991, кога су поред Бориса Јељцина потписали лидери украјинске и бјелоруске федералне јединице, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич. О састанку лидера 3 најзначајније републике, на чијим територијама је био распоређен и нуклеарни арсенал, Михаил Горбачов унапријед наводно није знао ништа. Занимљиво је да су Украјина и Бјелорусија од формирања УН, 1945. године, имале у тој организацији делегиране сталне представнике. То је ипак прије био политички маневар совјетског стицања 3 гласа у свјетској организацији, него конфедералних елемената.

Михаил Горбачов на противзаконити Бјеловежски споразум реаговао је подношењем оставке, тј. политичком капитулацијом, тако типичном за комплетну његову државничку каријеру. Политичка каријера последњег совјетског лидера окончана је неславно, на предсједничким изборима 1996. када за њега гласа понижавајућих 0,51% грађана Руске Федерације. Ни потписиници Бјеловежског споразума нису се касније прославили. Станислав Шушкевич 1994. осваја 9,91% на предсједничким изборима, на којима убједљиво тријумфује Александар Лукашенко, једини посланик бјелоруског парламента који је гласао против споразума из 1991. Наредне предсједничке изборе губи и Леонид Кравчук, док Борис Јељцин успостављаћи страховладу успијева да се на власти задржи још равно 8 година.

За крвопролиће на које није био спреман пучистички комитет из августа 1991, Јељцин се без оклијевања одлучио у октобру 1993, када командује тенковски напад на зграду легитимног парламнета. У нападу Бијели дом (данас зграду Владе РФ) гине 158 цивила, присталица потпредсједника државе Александра Руцкоја и предсједника парламента Руслана Хазбулатова.

Распад СССР-а и Срби

Националисти у Србији распад комунистичке империје иницијално су дочекали са одушевљењем. Вјеровало се наивно да ће поред наших традиционалних савезника из 2 свјетска рата, Енглеза, Француза и Американаца, Србе подржати и словенска руска браћа која су се ослободила „бољшевиче тираније“ и „заблуда интернационализма“.

Српско отрежњење почиње наступа на прољеће 1992, када СБ УН уводи против Србије и Црне Горе (СР Југославије) најстрожије економске и политичке санкције у историји. Поред потпуне забране било какве привредне активности за нашу државу и предузећа, санкције су предвиђале чак и забрану наступа нашим спортским клубовима и репрезентацијама на међународној сцени. Оно што је Србе посебно забољело те 1992. је држање руског министра иностраних послова Андреја Козирјева и чињеница да се амбасадор Јулиј Воронцов не само да није уложио вето, већ је гласао је за увођење санкција СР Југославији у СБ УН, није се ни уздржао од гласања попут представника НР Кине и Зимбабвеа.

Свој однос према Србима Јељцинова Русија донекле мијења тек уочи НАТО агресије 1999. године. На предлог да се НАТО пакту одобри напад на СР Југославију, Сергеј Лавров, тадашњи амбасадор Русије у СБ УН, улаже вето. Међутим, ни тада Русија нашој земљи није доставила ПВО системе и борбене авионе, којима би могли да се ефикасно бранимо од агресора. Разлози за дјелимичну промјену руске политике према Србима лежи у смјени Андреја Козирјева, именовању Јевгенија Примакова за премијера, али и страху Бориса Јељцина од незадовољства народа и војске уколико буде са Американцима у једном фронту против Срба као и 1992. године. О тим ризицима Јељцин се жалио и Билу Клинтону, током телефонских разговора, чије је траснкрипте прије неколико година објавила Конгресна бибилиотека у Вашингтону.

Из данашње перспективе тешко је дати коначан суд да ли би се СФРЈ распала да је опстао СССР. Вјероватно да би се отцијепиле Словенија и Хрватска, БиХ и Македонија би можда остале у неком заједничком државном оквиру, а Србија и Црна Гора биле би дефинитивно у једној држави. Грађански ратови, који су пратили распад СФРЈ, можда такође не би били у потпуности избјегнути, али би без сумње трајали краће и били мањег интезитета, односно узроковали би знатно мање људског страдња и разарања.

Исход рата за српски народ био би сигурно повољнији. Да је опстао СССР, Србија и Црна Гора се 1992. не би суочиле са санкцијама, а за бомбардовање Републике Српске 1995. не би био обезбијеђен мандат СБ УН. Коначно, наша војска би до 1999. године била снадбјевена са довољно ПВО система С-300 и другог моћног одбрамбеног оружја, да би се НАТО пакт тешко усудио да пријети, а камоли да изврши агресију и окупацију Косова и Метохије. Са армијом, која у свом арсеналу посједује С-300, ни НАТО, ни САД никада нису ушли у директан сукоб.

Да је СССР опстао и реформисао политички и економски систем, данас би са НР Кином градио алијансу вјероватно моћнију од савеза САД, ЕУ и Велике Британије. Стога, не треба да нас чуди зашто је предсједник Владимир Путин распад СССР-а окарактерисао као „највећу геополитичку катастрофу вијека“. Мјесто кључног савезника совјетско-кинеске алијансе у Централној Европи резервисано би било за српски народ.

Извор: Балканист 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.