Поред америчких колега, британске обавештајне службе су такође умешане у мучења и друга кршења људских права
АУТОР: Јелена ПУСТОВОЈТОВА
Пакао постоји. И то не један. Као што се сећате, амерички новинари су још од пролећа 2004. године затвор „Абу Граиб“ називали пакалом. Тада је на каналу CBS, у емисији 60 Minutes II, емитован прилог о мучењима која су над затвореницима тог ирачког затвора вршили амерички војници. У извесном смислу, несрећни Ирачани су имали „среће“ — о том пакао су сви почели гласно да говоре након што је амерички војник Џереми Сивиц однео у фото-студио филм који је снимио током службе. Почевши да ради на фотографијама, фотограф је… позвао полицију. Оно што су полицајци видели било је ужасавајуће. На снимцима, амерички војници пуштају псе на затворенике, силују мушкарце, од измучених људи праве „пирамиде“. Амерички медији су брзо открили да су снимци настали у затвору „Абу Граиб“, у којем су били притворени Ирачани ухапшени након свргавања Садама Хусеина.
Скандал је одјекнуо широм света, командант коалиционих снага у Ираку, генерал Рикардо Санчез, поднео је оставку, а седам америчких војника је оптужено за злостављање затвореника. Министар одбране САД Доналд Рамсфелд, који је подржавао методе испитивања попут пуштања паса, премлаћивања и изазивања стреса (попут симулираног дављења), у новембру 2006. поднео је председнику Џорџу Бушу оставку, и Американци су се повукли из Абу Граиба… Али постоји и други пакао, много старији, у којем нема свог Џеремија Сивица, и у којем су насиље и мучења саставни део унутрашњег реда.
…Увече 15. фебруара 1898. у луци Хаване експлодирао је и потонуо амерички крсташ „Мејн“, који је тамо пристао три недеље раније, што је Сједињеним Државама дало сјајан изговор за рат за шпанске колоније – пре свега Кубу, Порторико и Филипине. Након тог рата, Латинска Америка се претворила у „задње двориште“ САД. Није било тешко да од нових кубанских власти добију земљиште од 117 км² у области залива Гвантанамо, у неограничену аренду. То је била прва америчка војна база у иностранству. А затвор на тој бази је отворен 2002. године посебним указом председника Џорџа Буша млађег – у исто време као и Абу Граиб. Кроз њега је прошло већ 779 људи осумњичених за тероризам. Од 2007. године затвор више није примао нове затворенике. Али…
Како је у уторак јавио амерички CBS News, „у оквиру ширења напора администрације председника Трампа да Гвантанамо претвори у центар за притварање имиграната, званичници су пребацили ухапшене из Африке, Азије, Кариба и Европе у ту војно-поморску базу“. Трамп је потписао указ којим наређује Пентагону и Министарству унутрашње безбедности да припреме миграциони центар капацитета 30.000 људи на бази у Гвантанаму за смештај најопаснијих илегалних криминалаца. Представници министарства потврдили су извештај CBS-а и доставили комплетну листу држављанстава затвореника – има их са свих континената осим Антарктика. У саопштењу помоћнице министра за односе с јавношћу, Трише Маклафлин, наведено је да задржавање странаца са криминалним досијеом у Гвантанаму показује да председник Трамп и министарка унутрашње безбедности Кристи Ноем користе „све доступне алате да уклоне илегалне криминалце са наших улица и из наше земље“.
Сетимо се, затварање Гвантанама обећавао је Барак Обама током председничке кампање, али је уместо тога додао још 200 затвореника. Доналд Трамп је током свог првог мандата задржао објекат у активном стању, док је његов наследник Џо Бајден вешто избегавао да помиње затвор. Зашто је Гвантанамо толико привлачан америчким председницима – то је јасно: зато што се затвор налази ван територије САД и на њега се не примењује америчко законодавство. Ту не важе одредбе америчког устава, нити норме међународног права. Затвореници немају статус ратних заробљеника, приступ адвокатима је ограничен. Већину одлука доносе амерички војни органи и њихове комисије.
Према извештају Комитета УН против мучења, те комисије се у раду руководе оним истим председничким указом од 22. јануара 2002. године, којим је уведен посебан статус за притворенике осумњичене за тероризам – „незаконити/непријатељски комбатанти“ (unlawful/enemy combatants). Овим статусом омогућено је да се притвореницима ускрате и грађански и војни судови у САД. Тако су ти људи били препуштени потпуном безакоњу.
За њих су у Гвантанаму формиране посебне војне комисије, под ингеренцијом Министарства одбране, које је према сопственом нахођењу примењивало закон о употреби војне силе против „непријатељских комбатаната“. Они су фактички могли бити затворени на неодређено време без икакве оптужнице. Термин који су измислили правници из тима Буш-Чејни раздвојио је ратне заробљенике и затворенике Гвантанама, чиме је ове друге извео из домета Женевских конвенција из 1949. године. У пракси, то значи да ни амерички устав, ни међународно право не штите ове затворенике. Њихове судбине – од хапшења било где у свету до заточења без рока – може да одлучује само једна особа: председник САД.
Тај погодан статус омогућава да се наводно опасни криминалци држе у затвору без суђења, не по закону, већ по „Стандардној оперативној процедури логора Делта“ (Standard Operating Procedure – SOP), главном документу за функционисање Гвантанама. Тај документ од 238 страна, који је објавио WikiLeaks, потписао је генерал-мајор Џефри Д. Милер. Без много компликација, он је поделио „контингент“ на затворенике „високог ризика“, који се држе у логору IV заједно са десетак преживелих из Бушовог рата против тероризма, и затворенике „ниског ризика“, смештене у бараци познатој као Центар за рад са мигрантима.
То како се у Гвантанаму поступа са притвореницима пробија у јавност кап по кап већ пуних 20 година. У поређењу са 2 милиона затвореника колико их је, према подацима из 2025. године, у америчким затворима, број заточеника у Гвантанаму не делује импресивно. Званично, на дан 6. јануар 2025, тамо се водило 15 особа. А како ту бројку не може да провери нико осим управника затвора, председника САД, који се спрема да у тај простор пресели 30 хиљада притвореника, та цифра и не занима. Али гласови из тог пакла ипак допиру до јавности.
Ирански канал Press TV, 2. јул 2023. године:
„На саслушању поводом изрицања пресуде крајем 2021. године, Маџид Кан, држављанин Пакистана и бивши становник Балтимора, који је осуђен на 26 година затвора наводно због улоге курира Ал-Каиде, испричао је пороти о сексуалном насиљу, премлаћивању, самицама, глади и присилним клистирима којима је био подвргнут након хапшења 2003. године. Истражитељи су га вешали нагог за греду на таваници данима, без хране, гурали му главу под воду док није био на ивици утапања и ускраћивали сан данима, више пута га потапајући у лед. „Мислио сам да ћу умрети.“ Кан је провео око три године у тајним затворима ЦИА, пре него што је 2006. пребачен у Гвантанамо. Године 2021, након што је прихватио „нагоду о признању кривице“, осуђен је пред Војном комисијом на 26 година затвора.
У фебруару 2023. године, из Гвантанама су пуштена два брата из Пакистана – Мухамед Ахмед Гулам Раббани (53) и Абдул Рахим Гулам Раббани (55). Истражитељи Војне комисије су тврдећи да је Абдул Рахим сарађивао с организатором напада 11. септембра Халидом Шеиком Мохамедом (KSM), водио скровиште Ал-Каиде у Карачију. Његовог брата Мухамеда Ахмеда су теретили да је уз подршку старијег брата радио на регрутовању у екстремистичке кругове и учествовао у организовању путовања и финансирању KSM-а и Абд ал-Рахима ал-Наширија, организатора напада на амерички разарач USS Cole у октобру 2000, када је страдало 17 америчких морнара. Ипак, ниједан од њих никада није званично оптужен за било какав злочин. Обојица су пуштени из Гвантанама након 20 година проведених у том паклу. Према извештају Сенатског комитета за обавештајне службе, браћа су ухапшена у Карачију у септембру 2002. и били су међу 17 притвореника који су били мучени у тајним затворима ЦИА, познатим као „црне рупе“.
Шокирана овим извештајима, УН су формирале Радну групу за произвољна хапшења, која је донела оштар закључак, оптуживши владу САД за незаконито држање у притвору током 20 и по година Абд ал-Рахима ал-Наширија, 58-годишњег држављанина Саудијске Арабије, који је скоро четири године био мучен у „црној рупи“ ЦИА, а од септембра 2006. налази се у Гвантанаму као „посебно вредан затвореник“. „Потпуно су ме окованог везали, чак и главу — нисам могао да се померим. Ставили су ми крпу у уста и поливали ме водом, водом, водом“, наводи се у његовом сведочењу Радној групи. Мучења којима је био подвргнут укључују утапање, ректално храњење, ускраћивање сна, држање нагог на хладноћи, тешке положаје и имитирање погубљења — све то потврђено је из бројних поузданих извора. Радна група је закључила да ал-Нашири мора бити ослобођен — али није.
Британски Трибунал за истражне овлашћења (IPT) прихватио је жалбе двојице затвореника Гвантанама — исламиста Абд ал-Рахима ал-Наширија и Мустафе Адама Ахмеда ал-Хавсавија, како је пре месец дана објавио британски The Guardian. Оба мушкарца су оптужена за злочине који повлаче смртну казну, али за 20 година њихови предмети још нису доспели пред специјални амерички војни суд. IPT разматра жалбе на злоупотребе овлашћења британских служби МИ5, МИ6, Штаба за владину комуникацију и Министарства одбране. У тужбама се тражи предаја докумената и информација о мучењима у Гвантанаму, потврда да су та тела била умешана у та мучења ради добијања обавештајних података, и исплата одштете жртвама.
Занимљива чињеница: Године 2018. је у Британији спроведена парламентарна истрага која је признала „неоправдане“ радње британских служби током америчког „рата против терора“. Документа коју су адвокати ал-Хавсавија поделили са IPT-ом 2017. су декласификована од стране САД, али су тек недавно пронађена захваљујући истраживачкој јединици Unredacted са Универзитета Вестминстер. Њен директор, Сем Рафел, који годинама проучава праксе мучења, рекао је да се у документима налази „јасан интерес британских агената за испитивање ал-Хавсавија баш у време када је био изложен најгорем поступању“. Ово, како истиче Рафел, отвара кључно питање за трибунал: да ли су британске обавештајне службе, за које се зна да су биле директно укључене у злостављање притвореника после 11. септембра, достављале ЦИА-и своја питања за испитивање?
Овај преокрет у случају ал-Хавсавија поткопава деценијске напоре британске владе да сакрије учешће својих служби у озлоглашеном програму ЦИА мучења, започетом након 11. септембра. Трибунал IPT је, у тајности, истраживао те оптужбе протекле две године. То је јединствен суд који има овлашћење за увид у поверљиве информације обавештајних служби и за спровођење судских истрага. Данас он има поуздане доказе да су британске службе — укључујући МИ5 и МИ6 — незаконито „помагале, подстрекавале, охрабривале, олакшавале, набављале и/или сарађивале“ са САД у применама мучења и злостављања затвореника.
Хоће ли активност овог трибунала утицати на судбину осталих затвореника Гвантанама — данас то нико не може рећи. Куба је још 1964. у потпуности прекинула снабдевање базе водом и осталим ресурсима, након чега су САД изградиле постројења за десалинизацију и производњу електричне енергије унутар базе. Храна и остале потрепштине сада се у потпуности допремају из САД. Подручје базе од 117 квадратних километара ограђено је појасом кактуса висине до 3 метра, испреплетаним бодљикавом жицом и минским пољима. Са обе стране налазе се куле кубанских граничара и америчке страже, па је физички прилаз копненим путем немогућ. У суштини, САД су силом отеле комад кубанске територије и не намеравају да га врате. Трамповски прагматично — „исплатив договор“: 4.000 долара годишње за пакао на туђој земљи, коју ни сама Хавана више не прихвата. Прљав новац…
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/07/11/tyurma-guantanamo-esli-ad-na-zemle-suschestvuet.html