ЗАКУЛИСНИ АУТОНОМАШКИ РАД НА СЕВЕРУ СРБИЈЕ У СЕНЦИ ПРОТЕСТА
АУТОР: Дејан Спаловић
Дубоко у сенци студентских протеста одређене политичке структуре у Војводини поново су покренуле акцију за остваривање својих аутономашких политичких амбиција. Циљ им је да искористе ситуацију и да дође до промене Устава, који би северној српској покрајини опет дао законодавну, судску и извршну власт, каква је Војводини била додељена од 1974. до 1988. године. Председник Србије и члан Председништва Српске напредне странке Александар Вучић поручио је да је снага Србије у њеној самосталности и независности и да то морамо да сачувамо, указујући да се опасни покрети догађају у Војводини и на северу Србије. Истакао је да су они директно подстакнути споља.
„Они би да враћају некакве аутономије и да дају Војводини статус републике, мислећи да ће тако да је одвајају од Србије. Неки су ме чак споља саветовали – ’прихвати ту ширу аутономију, дај то док још можеш, а да се Војводина не отцепљује, тиме ћеш ублажити оштрицу напада и на себе и на власт у Србији’. Ја сам само рекао – да ја жртвујем своју земљу због своје фотеље, па ви нисте нормални. За мене ништа на свету није важније од моје земље, од моје Србије. Ја вама да дајем Војводину да бисте ви одустали од рушења на улици… Па пробајте да радите шта год хоћете, али вам Србију не дамо и Србију вам никад нећемо дати”, истакао је Вучић на недавном оснивачком скупу поводом формирања Покрета за народ и државу у Јагодини.
Међу најгласнијима у промовисању аутономије Војводине је Горан Јешић, који је нагласио да „војвођанско питање никако није затворено”. Он је у интервјуу за „Портал грађанске Војводине Аутономија” рекао да ће ово питање тек да ескалира, да се отвори и то врло озбиљно. И то, како тврди, на иницијативу последњих избегличких генерација, које такође схватају да су опљачкане, да је Војводина опљачкана. „И тема војвођанске аутономије свакако ће бити отворена, јер Војводина је озбиљан губитник последњих 20 година, као и за време Милошевића. Данас се из Новог Сада до Сомбора путује два сата. Војводина је данас у сваком смислу девастирана, а њен основни ресурс, пољопривреда, служи за поткусуривање”, закључио је Јешић. На конкретно постављено питање – да ли то он најављује да би Војводина у будућности могла да се одвоји од Србије – није желео да одговори.
Политички аналитичар Предраг Рајић каже да сепаратистичка идеја у Војводини постоји деценијама и све време је била у мањини, али да је реч о веома агресивним појединцима који ту идеју истичу онда кад процене да је право време за дестабилизацију државе Србије. За „Политику” каже да, кад је стање редовно, онда се те снаге повуку и ћуте, али када дође до било каквих превирања и политичких сукоба у друштву, онда изађу на површину и изнесу те своје захтеве.
„Мислим да је и више него јасно оно што је говорио Горан Јешић, који се сада поставља као нови лидер сепаратиста у Војводини, да је дошло време да се пониште вредности ’јогурт револуције’ из 1988. године, која је укинула статут Војводине готово као федералне јединице СФРЈ, где је она имала скоро заокружену државност и све надлежности су биле на њеном нивоу, осим финансија, спољних послова и одбране. Сада Јешић каже да све то треба да се поништи и да се Војводина врати на статус који је имала од 1974. до 1988. године. Дакле, то јесте сепаратизам и ту нема говора. Они који износе ту идеју, попут Ненада Чанка, говоре да Војводина треба да буде република у саставу федералне Србије, а то би био први корак да се Војводина осамостали”, наводи Рајић.
Као један од доказа за своју тврдњу наводи да сепаратисти стално потенцирају да је број плус 384 намерно остављен празан да би, када дође време, био додељен Војводини. Додаје да су то теме које су у суштини покретачке и данас кад је реч о протестима, пре свега у Новом Саду, али и Војводини, јер су кључни носиоци тих демонстрација, од Динка Грухоњића, преко Ане Лалић и Јешића, отворене присталице те идеје. „Не кажем да су сви они који протестују и имају потребу да изнесу свој став на улици на тим линијама, али сам сигуран да нису ни свесни да их ти који су присталице сепаратистичких идеја у Војводини злоупотребљавају. Мислим да о томе треба говорити и да и они који из неких других разлога протестују на улици и универзитетима у великој мери нису свесни намера тих људи који би све радили на издвајању Војводине из Србије и поготово ми који живимо у Војводини и желимо јединствену Србију морамо се борити и појаснити грађанима колико је та идеја опасна. Они, чак и кад су имали ту широку аутономију, били су у мањини у Војводини, али и данас, иако су у озбиљној мањини, могу да закључим да је реч о агресивној мањини која покушава да додатно дестабилизује ситуацију и то никако не треба потцењивати”, наглашава Рајић.
А историчар Огњен Карановић наводи да је од 2016, када је СНС преузео одговорност у северној српској покрајини, отварање оваквих питања у АП Војводини потпуно маргинализовано. За наш лист каже да су ове теме нестале с дневнополитичке сцене из простог разлога што су изгубиле поверење код грађана Војводине. „И до 2016. године те снаге, које ми зовемо аутономашке и сепаратистичке, нису имале подршку грађана већу од десет процената. Статусно, национално и политичко, то питање више није тема. Патриотизам и јасан национални идентитет, отвореност друштва и стабилна демократија, као и економска реформа привредног система, били су предуслови који су створили амбијент у северној српској покрајини, где грађанима, чак и онима који размишљају на опозициони начин према владајућем СНС-у, то такође није било тема. Уосталом, та питања су и била наметнута са стране”, каже Карановић. Додаје да су идејни творци аутономаштва у Војводини од 1918. године увек биле хрватске политичке елите, било да су долазиле с деснице или левице. Касније су те идеје добиле легитимитет од комунистичких политичких структура, остале су да се „мотају” у главама само неколицини, и то врло привилегованих, али и утицајних интелектуалаца, пре свега у Новом Саду.
„То никад није била реална народна мисао, пре свега српског народа у Војводини, и одувек је она била милетићевска мисао о јединству Српства, јединству пречанских Срба и Срба који живе јужно од Саве и Дунава. Ништа више, али ни мање од тога. Аутономија Војводине у 19. веку била је само корак до тог националног јединства. Ако се осврнемо на оно што се данас догађа, у светлу обојене револуције, која је и организована и инспирисана из регионалних политичких центара моћи, поново су протагонисти те идеје и напада на политичко-правни систем Републике Србије, афирмишу ту платформу, односно идеју о сепарацији и издвајању Војводине из састава Србије. Зашто? Да би Србија била или уништена или, у по њих најбољем случају, до те мере ослабљена да не представља готово никакав политички субјект у овом делу Европе”, наводи Карановић.
Предраг Рајић указује да ће ове снаге то наставити да раде све док мисле да им спољнополитички аспект иде наруку. „Сигуран сам да им то неће проћи из много разлога и један од њих је што је данас положај српске државе у Европи много бољи него што је то био пре четрдесетак година, управо захваљујући председнику Александру Вучићу о његовој политици. Треба имати на уму да ће, уколико они не буду потпуно политички поражени, у континуитету ту идеју заговарати и увек чекати повољан политички тренутак да поново изађу с том идејом и да је остваре”, каже Предраг Рајић.
На питање колико је ова идеја политички профилисана у Војводини, каже да их већина не подржава и да се не могу сматрати фактором због своје бројности, али не треба их ни потцењивати. „Њих пре свега има у урбаним центрима, где им је та идеја блиска, и ствар је у томе што они сада покушавају да се каналишу политички, што ће покушати да се прикључе нечему што је тренутно битно, као што су то сада студентски протести, и покушавају да створе слику како су сви ти људи који су у блокадама на тим позицијама, што није тачно. Сваку пукотину у држави они ће покушати да искористе. Они су као мањина веома радикални у својим ставовима. Својим ставовима и буком коју стварају желе да заваде Војводину с остатком Србије и да београдској јавности представе како они заступају аутентичну војвођанску идеју, а не неко други. Желе да представе Саву и Дунав као неку природну границу која представља и културолошку и политичку границу која је непремостива и где морају да постоје два заокружена ентитета који би били независни један од другог”, истиче Рајић.
Огњен Карановић поставља питање ко данас баштини те идеје и наводи да су то исти они који су то чинили од 2000. до 2012. или до 1990. године, а још прецизније, наводи он, њихови духовни политички наследници. „Некада се у једној личности саберу све те особине. Реч је о једној агресивној, екстремистички расположеној групи грађана, политички мањинској заједници која нема подршку ни у једној националној заједници у АП Војводини, а поготово не код Срба. То је идеја тзв. урбаног круга двојке – самопроглашених елитистичких слојева друштва који немају упориште у ширим слојевима друштва. Они се надају хаосу у друштву јер само на тај начин могу да дођу на власт и само с тих позиција креирају свет по својој мери. Некада се ослањају на хрватске десничарске кругове, али углавном баштине културу бесмисла, насталу још у време постмодерне”, каже Карановић. Закључује да Горан Јешић више не би хтео да буде локални моћник, већ види шансу да преко ових протеста своје господарство прошири на целу територију Војводине.
Како је „јогурт револуција” укинула државу у држави из 1974.
Да Војводина више не буде држава у држави, што јој је од 1974. на споран начин препуштено у бившој Југославији, одредила је „јогурт револуција”, или „антибирократска револуција”, како се називају масовни протести широм Војводине, који су започели у лето 1988, а кулминирали скупом у Новом Саду 5. и 6. октобра исте године. Тада је зграда Покрајинске владе засута каменицама и јогуртом – отуд и кованица „јогурт револуција”. Дотадашње војвођанско руководство после вишемесечних притисака поднело је оставке, па је убрзо након тога било замењено присталицама Слободана Милошевића. Недуго потом Скупштина Војводине је изгласала промене Устава Србије, одступајући од дотадашње аутономије. Уследила је темељна кадровска смена до најнижих политичких нивоа. Нови устав Србије из 1990. године променио је положај Војводине, тако да је она престала да буде конститутивни елемент југословенске федерације и дефинисана је као „територијална аутономија” у оквиру Републике Србије.
Националне заједнице за заштиту постојећег идентитета, а не за нови
Oгњен Карановић каже да би један од проблема за аутономаше био тај што би морала да се прави нека нова, „војвођанска нација”. „Ко би требало да буде носилац суверенитета у таквој једној држави? Мађарски, румунски, русински, чешки и други народи не желе никакву државу у Војводини. Њих интересује стабилна и богата држава и да постоји заштита њиховог националног идентитета. За тај покрет нису заинтересовани ни Срби, па се онда поставља питање ко би у том случају треба да буде Војвођанин. Намера је да се само од Срба прави та нова ’нација’ Војвођани, јер остале нације за тако нешто нису заинтересоване. А то не желе ни Срби, па је таква идеја осуђена на неуспех, колико год се промотери ове идеје трудили да је оживе”, закључује Огњен Карановић.
ИЗВОР: Политика