- Америка, као и Немачка, у почетку је била принуђена да своје „вечне“ интересе реализује у оквиру британског плана рата, да „игра уз музику“, како би у погодном тренутку преузела иницијативу и покушала да постане главни добитник од светског рата који организују Енглези.
- Немачкој то није успело. Америци јесте — делимично: успела је да Британији отме место хегемона, али не и да уништи СССР. Због тога је морала да води још готово пола века Хладни рат.
АУТОР: Игор Шишкин
Винстон Черчил: „Председник Рузвелт ме је једном упитао који назив најбоље одговара овом рату. Одговорио сам: ‘Бескористан рат.’“
Став који је, без сумње, веома згодан и за Енглеску, и за САД, па и за цео Запад. Рат који никоме није био потребан, али који је настао као резултат низа случајности, грешака, злочина и неспоразума. Међутим, постоје сви разлози да се тврди управо супротно: Други светски „бескористан“ рат био је од животне важности за Британску империју, био је од животне важности за Сједињене Америчке Државе и био је од животне важности за Немачку. Он није био резултат нечијих грешака или чак злочина. Много горе. Светски покољ који је однео животе десетина милиона људи био је резултат потпуно свесних, логичних, паметних и вољних поступака, диктираних похлепом за профитом владајућих елита великих западних сила.
Немачка — званични главни кривац за Други светски рат. Са одлукама Нирнбершког трибунала нема потребе расправљати. Све стоји. Али постоји једно огромно али. Како је Немачка, поражена после Првог светског рата, уопште могла да започне нови светски рат?
Много је написано о неправедним Версајским споразумима — да су тим споразумима Немачку и немачки народ невиђено опљачкали и понизили, обрисали о њих ноге, па је зато пропаганда реваншизма и национализма наишла код Немаца на одличан пријем. Због тога што су се версајски преговарачи тако лоше и неправедно понели према Немачкој, дошло је до доласка Хитлера на власт. Хитлер је претворио Немачку у милитаристички Трећи рајх и повео је у освајање светске доминације, започевши нови светски рат.
Међутим, када и где се са побеђенима поступало другачије? „Тешко побеђенима.“ Немачка је, након што је поразила Француску, на исти начин опљачкала, понизила, отела Алзас и Лорен. Практично сви ратови завршавали су се тако што је поражена страна страдала до крајњих граница. То је прво.
Друго: човек може до миле воље да се осећа пониженим, увређеним, спремним да прихвати било коју националистичку, нацистичку, реваншистичку идеологију, али да би се поново кренуло путем борбе за хегемонију, потребни су ресурси. Према Версајским споразумима, Немачка није само опљачкана и понижена, већ је над њом успостављена најстрожа војна, политичка и финансијска контрола. Успостављени су механизми који су омогућавали да, чим Немци нешто не испуне, одмах добију тако јак ударац да више не пожеле да непослушају налоге победника. Немачка из тих стега није могла да се извуче. Хитлер или неко њему сличан могли су до миле воље да позивају на било шта, народ је могао бити спреман на све, али од тога не би било ништа.
Питање: како су онда у томе успели? Како су успели да обнове привреду? Како су успели да поврате оружане снаге, да уместо малог рајхсвера створе моћни Вермахт? Ту одмах искрсава бајка о глупости француских и енглеских политичара. О томе како су сви били обични идиоти и како су се бавили само једним — умиривањем Хитлера. А зашто су га умиривали? Па, како је рекао и сам Черчил — хранили су га једном земљом за другом у нади да ће крокодил, ако већ поједе Аустрију, а онда и следећу Чехословачку, сигурно постати биљојед.
Сјајна верзија. Немци су били потлачени, увређени. У Француској и Енглеској на власти сами клинички идиоти, који се плаше новог рата и спремни су на сваки уступак, само да буде мирно и тихо.
У такву верзију, наравно, може се веровати, али ја никад нисам видео да је неко стварно веровао да ће крокодил постати биљојед само зато што сте му нешто дали да поједе. Али у то да су британски политичари, који су управљали највећом империјом у историји човечанства, заиста веровали у тако нешто — у то, из неког разлога, многи и даље верују.
Може се до миле воље писати о томе да је „политика умиривања“ и њен врхунац — Минхенски споразум — била последица неспремности британске војске за дејства на континенту, као и страха британског друштва од рата, друштва које се још није опоравило од шока Првог светског рата. Могу се наводити и звучне бројке о броју британских дивизија, топова и авиона, о застрашујућим размерама могућих губитака цивилног становништва у случају налета немачке авијације, могу се цитирати речи Невила Чемберлена о томе да Британци не желе поново да копају ровове због неке свађе Немаца са Чехословачком. Само што је све то „прича за сиротињу“.
Да би се избегao рат — чему је наводно тежила Велика Британија и чему је била посвећена њена „политика умиривања“ — Лондону уопште нису били потребни ни борбено способна војска, ни спремност народа да гине на фронту. Било је сасвим довољно да 1936. године, током Рајнске кризе, не омета Париз у томе да „доведе у ред“ Берлин (13 француских дивизија против три немачка батаљона), као и да 1938. подржи заверу немачких генерала.
Уместо тога, у првом случају британски премијер Стенли Болдвин (који, за разлику од Чемберлена, не спада у категорију „неспретних“) приморао је Француску, практично јој уврнувши руке, да одустане од окупације Рајнске области, и тиме спасио нацистички режим од неминовне пропасти. А како би спречио обарање Хитлера од стране генерала 1938. године, Лондон је убрзао потписивање Минхенског споразума.
Из страха да буду увучени у рат за који земља није спремна, тако се не понашају. Зато, можда би требало коначно да се ослободимо пропагандних флоскула и обратимо пажњу на речи Андреја Фурсова:
„Курс на appeasement (енгл. „умиривање“) није био грешка нити глупост. То је био курс ка очувању Британске империје.“
Али тада се одмах поставља следеће питање: зашто је уопште требало спасавати Британску империју након њене тријумфалне победе у Првом светском рату? Захваљујући колонијама поражених држава, империја је достигла фантастичне, никада пре виђене размере у историји човечанства: 22% светског копна нашло се под контролом „владарке мора“, а њеним поданицима — сваки четврти становник планете.
Европски континент, који је вековима бацао смртоносни изазов британској хегемонији, био је неутралисан. Немачка је лежала у политичким и економским рушевинама. Француска, упркос статусу државе победнице, била је исцрпљена у рату, а захваљујући вештини британске дипломатије, Версајским споразумом није добила ништа што би је могло учинити господарицом Европе. На месту Аустроугарске империје створено је неколико држава са вештачким границама, што је Лондону омогућавало идеалне услове за спровођење своје традиционалне политике „завади па владај“. САД, које су изгубиле дипломатску битку у Версају, биле су приморане да напусте Европу празних руку. Руска империја, коју је Велика Британија још од победе над Наполеоном с правом сматрала главном препреком на свом путу ка светској доминацији, потонула је у хаос грађанског рата.
Рекло би се, после таквих резултата, да би XX век неминовно требало да буде век Британије — униполарни свет по енглеском моделу. Али у стварности, та победа се показала као Пирова. Сви претходни ратови су током векова фантастично обогаћивали Британију. Први светски рат ју је разорио. Море крви се слило као златна киша не на лондонски Сити, већ на њујоршку Волстрит. Тамо је почео да се сели и светски финансијски центар. Финансијско-економска моћ коју је Америка стекла као резултат Првог светског рата омогућила јој је да са лакоћом надокнади дипломатски пораз на мировној конференцији, и питање преласка не само економског, већ и политичког првенства на страну САД постало је само питање времена.
Наравно, Британији су више пута упућивани изазови. Али технологију борбе која јој је омогућавала да из сваке битке за хегемонију изађе као победник, Британија је усавршила до савршенства:
- подстицање супротности између претендента на хегемонију и његових суседа;
- стварање коалиције против њега;
- изазивање рата и, на крају, победа туђим рукама и туђом крвљу, уз финансијску подршку Лондона и британску морску блокаду, над често далеко војно и економски надмоћнијим противником.
Само што се та стратегија показала неприменљивом против Сједињених Држава. Канада и Мексико апсолутно нису били погодни за улогу британског „мачa на континенту“. Коалиција „банана република“ која иде у бој против Вашингтона — за подсмех. Британске трупе су 1814. спалиле Белу кућу, али поновити тај успех у условима изједначених снага на мору и финансијско-економске надмоћи САД више није било могуће.
Као да САД нису биле довољне као претња, та иста победничка Прва светска рат донела је још већу опасност. Како је писао британски историчар Џ. Гуч:
„Ниједан послератни проблем није донео више мука једној за другом смењиваним британским владама од проблема нове Русије.“
Руска империја се као последица револуције и грађанског рата претворила у Совјетски Савез и од препреке на путу британској светској доминацији прерасла у директну претњу — како самој Британској империји (антиколонијализам), тако и миленијумском светском поретку заснованом на власти мањине — елите — над већином (светска револуција). Чинило се да, у условима америчког изазова и још опаснијег совјетског, Лондон нема више никаквих шанси.
Али није узалуд народни комесар спољних послова Совјетске Русије Георгиј Чичерин сматрао да је
„на обалама Темзе сконцентрисана сва мудрост капиталистичког света.“
У скоро безизлазној ситуацији, Енглеска је пронашла ванредно решење: ради очувања хегемоније од совјетске и америчке претње, кренула је путем повећања претњи, а не њиховог смањења. Лондон је својим рукама почео да оживљава још једног непријатеља — Немачку. Непријатеља, подједнако смртно опасног и за СССР и за САД (овде је прикладна аналогија са „супротним пожаром“ при гашењу шумских или степских пожара).
Географија и тадашњи ниво технике нису омогућавали Британској империји да сукоби САД и СССР у масовном рату до међусобног уништења, заузимајући позицију „трећег који се радује“. Самостално уништити ни Америку ни СССР Велика Британија такође није могла. Укључење четвртог учесника — Немачке — у борбу, суштински је мењало ситуацију.
Само је Немачка (и нико други у том тренутку) имала теоретску могућност да уништи СССР. Али, наравно, не Немачка која је била поражена и опљачкана од стране самих Британаца након Првог светског рата, већ Немачка која је вишеструко ојачала — економски и војно — захваљујући „политици умиривања“.
Ојачани Берлин креће ка Истоку. СССР и Немачка мељу једна другу. Победника, који једва преживи, Британија дотуче рукама Француза. СССР је уништен, Немачка коначно дотучена, а САД остају без могућности да оспоравају британску хегемонију. Спасавањем елита „цивилизованог света“ од комунистичке опасности, империја политички надмудрује САД, доказујући своје неспорно право да буде лидер Запада.
Истовремено, у корист Британије се мења војно-стратешки и економски биланс снага. Ако је Први светски рат требао да учини Европу безбедном за империју, а Русију да гурне у хаос, нови рат требао је да стави под контролу Лондона европску индустрију и руске ресурсе. У таквим условима, обуздавање америчких хегемонистичких амбиција било би већ само питање технике. Потпуно тријумфално остварење Pax Britannica.
Авантуризам? Несумњиво. Али британска елита није имала више ниједан други начин да спасе хегемонију. Или нови велики рат, који даје макар минималну шансу за очување и учвршћење светске доминације Британије — или неизбежан слом.
Тврдња да је француској војсци у британском плану Другог светског рата била намењена улога убице исцрпљеног победника у сукобу СССР — Немачка, изазива скепсу код многих: кажу, Французи су 1940. показали своју потпуну неспособност за рат. Само што не треба мешати способност француске војске да се супротстави пуној снази Вермахта, са способношћу да дотуче већ исцрпљени Вермахт или Црвену армију. У Британији нико није сумњао да ће и Вермахт и Црвена армија бити на издисају након сукоба.
Треба додати и то да у самој идеји дотући победника у сукобу Немачка — СССР није било ничег незамисливог за британску елиту. Довољно је подсетити се операције „Незамисливо“, коју је 1945. по наређењу Черчила разрадила британска војска.
Тврдња да је Други светски рат био резултат свесне активности британске владајуће класе у име „вечних“ британских интереса нимало не противречи оштрој критици „политике умиривања“ од стране истакнутих представника саме британске елите, као што је Винстон Черчил. Како је писао Валентин Фалин:
„Од многих питања нас ослобађа један документ који је Стаљин чувао до смрти у радном орману. А то је — записник разговора Черчила са унуком Бизмарка, првим секретаром немачке амбасаде у Лондону, одржаног у октобру 1930. године. ‘Немци су будале’, размишљао је Черчил. ‘Да су били паметнији, све снаге у Првом светском рату усмерили би на разбијање Русије. У том случају би Енглези водили рачуна да Француска Немцима не смета.’“
Черчил је радио на нови рат, тежио му ради спасења империје. Али је први схватио да се Немачка из британског инструмента претвара у самосталног играча — опаснијег за империју него САД и СССР. Да Хитлер надмудрује Британију. Да британски план новог рата више не одговара британским интересима и да даље „успешно“ спровођење тог плана може довести до катастрофе за империју.
Да ли тврдња о циљаној припреми Британије за Други светски рат скида одговорност са Трећег рајха? Не, не скида. Тежња Немачке за реваншом због пораза у Првом светском рату и ка уништењу Совјетског Савеза је очигледна. Као што су очигледни и на Нирнбершком процесу доказани злочини које је починила нацистичка Немачка, њен Вермахт и СС.
Ни са Сједињених Америчких Држава ова тврдња не скида одговорност. Велики рат био им је потребан ништа мање него Британији и Немачкој. Без новог светског рата САД нису имале шансу ни да замене Британију на месту западног хегемона — како би уместо Pax Britannica успоставиле Pax Americana — ни да униште СССР, који је за њих представљао једнако смртну опасност као и за Британију и остатак Запада.
Али упркос свему, треба јасно схватити: управо „вечни интереси“ Британије су били првобитни узрок рата. У међуратном периоду хегемон Запада била је Британска империја. Економско вођство је брзо губила, али је политичко и даље задржавала (отприлике као што данас стоје САД). Упркос интересу Берлина и Вашингтона за рат, ни један ни други никада не би могли самостално организовати велики рат у Европи противно вољи Лондона.
Да је тај рат противречио интересима империје, она би га лако спречила, „преломивши“ Немачку већ на полетању. Никакво америчко „пумпање“ Берлина финансијама не би помогло ако би Лондон одлучио да се томе супротстави. САД још нису биле довољно политички јаке да самостално изазову европску кланицу.
Америка, као и Немачка, у почетку је била принуђена да своје „вечне“ интересе реализује у оквиру британског плана рата, да „игра уз музику“, како би у погодном тренутку преузела иницијативу и покушала да постане главни добитник од светског рата који организују Енглези. Немачкој то није успело. Америци јесте — делимично: успела је да Британији отме место хегемона, али не и да уништи СССР. Због тога је морала да води још готово пола века Хладни рат.
https://zavtra.ru/blogs/velikaya_kombinatciya