- С правом се говори о инфлацији термина геноцид. И најобичнији злочин квалификује се као геноцид у некадашњим деловима Југославије.
- Злочин (разни облици) и геноцид нису исто.
- А политички га поистовећују они који настоје да сакрију своје злочине над Србима или да испразне из себе етно-мржњу, а неки Срби србомржњу.
АУТОР: Зоран Аврамовић
Српски народ поново запљускују изјаве о лажном геноциду. Оно што је заједничко хрватском, бошњачком (муслиманском) и албанском оптужујућем, лажном језику против Срба је реч геноцид. Њима се придружују политичке незналице, са и без политичких намера, појединци и групе из Србије. Ретко виђена манипулација српским геноцидом је историјско и политичка фантастика која се производи у неким центрима западноевропске демократије. Ниједан елеменат геноцидног догађаја није одржив у случају „Сребреница”. Заправо „Сребреница” је инструмент управљања српским народом, инструмент затирања основних правних појмова и искуствених чињеница.
Реч је злочину појма. Употреба појма геноцид у процесу некадашњем председнику Републике Србије и српским официрима, генералима није случајна и заслужује пажљиву анализу. Подсетимо се основног значења појма који је обишао свет. У свим стручним речницима и теоријским радовима појам геноцида означава свесно, циљано (намерно) уништавање нације, расе, верске заједнице. Или геноцид је стављање свих припадника нације, вере, расе у услове живота који доводе до њеног истребљења и нестајања. Дакле, два основна елемента овог појма су свесна намера (циљ) и физичко истребљење националне, расне, верске заједнице. Ниједан документ српске стране током ратовања не садржи реч и план истребљења несрпског становништва. Али постоји фоно-запис да је Фрањо Туђман 1995. године на Брионима наредио хрватској војсци да „ударе Србе тако да нестану”.
Резултат ратних сукоба у бившој држави, са дубоким и пресудним политичким и војним мешањем влада НАТО-а, био је изгон Срба из Хрватске и са Косова и Метохије. Шта се ту десило? Какав злочин је ту извршен? Да ли је то геноцид над Србима или нешто друго? Прецизни чињенички извештаји о изгону Срба из Хрватске говоре да су током „Олује” убијане све категорије становништва. НАТО је бомбардовао и случајно убио на стотине цивила, а албански сепаратисти су после уласка трупа НАТО-а на Косово побили неколико хиљада Срба и неСрба од којих за 1.300 нема никаквих трагова. Дакле, у овим војним акцијама било је намере физичког искорењивања друге нације, али хашки суд ни да трепне.
У 20. веку се догодило неколико злочина геноцида. Русини у Украјини током Првог светског рата. Аустријска војска над цивилним српским становништвом 1914. године. Јапанци у области Манџурија убили су милионе Кинеза у Другом светском рату. Усташка држава НДХ зверски је убила око 800.000 Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата. Велика Британија је побила милионе Индуса. Американци Индијанце и два милиона Вијетнамаца. Американци су бацили атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Турска држава убила је око милион Јермена током Првог светског рата. Немачки нацисти око шест милиона Јевреја током Другог светског рата. Шта се данас дешава у Гази? Према подацима УН и Уницефа, разарања и убијања цивила у појасу Газе су без преседана. Од 7. октобра до 31 јануара 2023. разорено је око 70 одсто приватних станова, убијено је 21.672 углавном цивила (старци, жене, деца, читаве породице), рањено је 56.165, а број убијене деце је без преседана (преко 6.000). А колико је поубијано до данас? Како видимо, нема оптужбе и суђења за геноцида!
Током три године ратовања у БиХ ниједан локални ратни сукоб није окарактерисан као геноцидан, осим у Сребреници. Ако је било геноцидних намера, како се нису оствариле у претходним биткама? Откуда да само у Сребреници букне геноцид, а другде га током три године није било? Одговор се налази у тзв. интерпретативној стратегији оне западне политике која хоће да српску борбу (у БиХ и другим републикама) именује као злочиначку (геноцидну), а борбу других нација и вера као ослободилачку.
Хашке судије доносе одлуке већинским гласовима у судијском већу (нпр. три према два). То значи да се прегласавају. Другим речима, мањина и већина у пресуди не мисли исто о казни (пример судије Нијамбе у предмету „Ратко Младић” или ослобађајућа пресуда за Шешеља, а потом осуђујућа од десет година за вербални деликт у Србији (Хртковци) у којој није било ратних сукоба! Ако се овоме дода чињеница да су само српски политички и војни лидери из Српске Крајине, Републике Српске и Србије (СР Југославије) оптужени за геноцид и ратне злочине онда „прича” о индивидуализацији кривице пада, а на површину избија симболика колективне кривице српског народа.
Неки покушаји да се судске пресуде озаконе тако да се не смеју јавно доводити у питање су неодрживи. То би било понижавајуће за научно знање о суду, правди, историји као и за судијски сталеж. Ниједна озбиљна наука и научник не могу пристати на апсолутну истину хашких пресуда. На апсурдност кажњавања „негације Сребренице” указали су многи научници. То би био закон против слободе истраживања и демократских принципа. Норвешки научник Шел Магнусон је то прецизно изразио – потребна је права интерпретација сукоба на Балкану, интерпретација која ће ући у историју.
Коначно, пресуде Хашког суда не прихвата највећи део српске јавности. Нема начина да се јавност угуши. Може се забрањивати оспоравање судских пресуда, али усмена јавност не може да се цензурише. А време ради своје. Српски народ има дуго памћење, има јако осећање правичности и зна да упоређује.
С правом се говори о инфлацији термина геноцид. И најобичнији злочин квалификује се као геноцид у некадашњим деловима Југославије. Злочин (разни облици) и геноцид нису исто. А политички га поистовећују они који настоје да сакрију своје злочине над Србима или да испразне из себе етно-мржњу, а неки Срби србомржњу.
ИЗВОР: Политика