Мисли моја, мој у глави црве, Зар почиње све од четреспрве?
Милован Витезовић
- За нашу учитељицу Марту је посебно забрањена табу–тема био револуционарни терор који је започет већ у јесен 1944. по упаду комуно–усташких хорди у Београд и Србију. Данас се с правом питамо како је могуће да су СРБИ ЈЕДИНИ НАРОД НА СВЕТУ КОЈИ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СЕБЕ!?
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Другарица Марта
Основна школа која се налази поред Саборне цркве у Београду подигнута је на месту где је 1717. основана најстарија школа у Србији. Имала је једноставно име – Школа код Саборне цркве, а после смрти краља Петра Првог Карађорђевића (1844–1921) понела је његово име. У социјалистичко време (од 1945. до 1993) носила је име „Браћа Рибар“ по познатим народним херојима Иви Лоли и Јурици Рибару. Године 1993. поново је понела старо–ново име „Краљ Петар Први“.
Моја учитељица, која ми је у овој школи предавала од првог до четвртог разреда (од 1957. до 1961), звала се Марта Карапанџа. Била је убеђена и узорна комунисткиња и учесник Другог светског рата у партизанској униформи. Прве песмице које смо од ње научили нису биле уобичајене умотворине намењене најмлађим школарцима, већ песмице које у нама треба да разгоре пламену љубав према Громади из Кумровца – Другу Маршалу (Је Бе Титу), вођи НОБ-е и социјалистичке Револуције.
„Мене тата пита: Да ли волиш Тита?
А ја њему велим Да највише желим
Да нам Тито дође И кроз школу прође,
Да види све ђаке, Па и нас прваке!“
Истина, од другарице Марте смо научили да пишемо без грешке, јер је она била изузетан познавалац српског језика који се тада називао српско-хрватским. Што се историје тиче, за нашу учитељицу, као и за све ондашње комунисте, национална повесница је почињала 1941. године. Другарица Марта је као комунисткиња вероватно добро познавала предисторију комуно-усташке љубави и сарадње која је декларативно започета 20-тих година ХХ века, а настављена као борба против труле Југославије коју је 1918. основала и све до 1945. водила ненародна српска хегемонистичка буржоазија. Зато су се наставне јединице из историје свеле на излагање о седам непријатељских офанзива у којима су партизани испољили невероватну храброст против вишеструко бројнијег непријатеља. А непријатељи су били увек и само Немци и четници.
Непријатељске офанзиве
Наша учитељица Марта нам је са заносом причала комунистичке бајке о војничко–стратешкој генијалности вољеног Маршала. Биле су то легенде о повлачењу и одбрани Кадињаче изнад Ужица 29. новембра 1941. када је, услед погрешне процене генијални стратег Тито сасвим непотребно жртвовао читав Раднички батаљон (које су чиниле три чете ужичких занатлија – Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка) са око 270 лако наоружаних необучених бораца!
Једна од најважних наставних јединица наше учитељице била је легенда о битци на Неретви, познатијој као Четврта непријатељска офанзива, која се на овој реци одиграла прва три месеца 1943. У овој битци је Врховни Комадант Тито, према послератној комунистичкој ловачкој причи коју је пренела наша учитељица, рушењем моста извео лукаву варку којом је преварио све непријатеље. Међутим, истину је много касније открио Александар Лека Ранковић, најближи Маршалов саборац. Ево шта је партизански друг Марко у својим успоменама забелео о рушењу моста на Неретви: „Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта (1907–91) да нас гони 20.000 четника. Кад је добио то обавештење, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. Одмах се показало да је то крупна грешка. Преко тог срушеног моста једва је прешла главнина наше војске…“
Комуно–усташка окупација Србије
Преломни тренутак „социјалистичке“ револуције, о коме нам наша учитељица није говорила, догодио се у јесен 1944. када је усташка фаланга проценила да ће хитлеровска коалиција изгубити рат. Тада је осамдесет тисућа усташа (80.000!!!) брже–боље пресвукло своје униформе и обукло комуно–партизанске. Те усташе су у октобру 1944, трчећи за совјетским тенковима и правећи галаму, чиниле језгро Титине партизанске пешадије приликом окупације Београда и Србије. По сведочењу Душана Биланџића (1924–2015), тада младог комунистичког повијесничара и учесника ових догађаја, друг Маршал из Кумровца је у једном од својих првих говора у „ослобођеном“ Београду истакао да се „…МИ МОРАМО У СРБИЈИ ПОНАШАТИ КАО ОКУПАТОРИ!“
Срби против Срба
За нашу учитељицу Марту је посебно забрањена табу–тема био револуционарни терор који је започет већ у јесен 1944. по упаду комуно–усташких хорди у Београд и Србију. Данас се с правом питамо како је могуће да су СРБИ ЈЕДИНИ НАРОД НА СВЕТУ КОЈИ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СЕБЕ!? Те трагедије свакако не би било да се нису појавили острашћени и против сопственог народа жестоко напујдани комунистички револуционари. Они су само током 1945. без суда ликвидирали више српских цивила и нејачи и такозваних „народних непријатеља“, него што су то учинили заједно сви немачки, италијански, бугарски, арнаутски, мађарски и други окупатори током Другог светског рата. Била је то Титина освета лоших ђака, јер грађанство у Србији није хтело ни њега ни његову наказну и наопаку идеологију.
***
И та комуно–усташка окупација је затим потрајала пуних четрдесет пет година – од јесени 1944, када су нас „ослободили“ – до, практично, краја осамдесетих и самоукидања комунизма код нас и у свету. Терор и дивља стрељања трајали су првих шест–седам година (од јесени 1944. до 1951), али смо све време комуно–усташког режима слушали проповеди како су сви национализми лоши, али је српски – најгори.
Некако преживесмо с горчином у целом телу.
Тешимо се сазнањем да Бог чува Србе и све друге праведне људе и народе.