- Читав Макијавелијев оглед о савршеном владаоцу своди се заправо на то да се у Италији пронађе личност чврсте руке чији „циљ оправдава средства“, а то је уједињење Италије по угледу на Француску и Шпанију које су ту узвишену идеју већ оствариле. „Владалац“ Никола Макијавелија је, без имало претеривања, савршен политички трактат, који је прилично олако и неправедно назван „макијавелизмом“ због његовог помало циничног односа према моралу и политици који, видели смо у безброј историјских и савремених примера, не морају и не корачају увек заједно.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
„Свако зна колико је похвално када владалац држи дату реч и живи поштено, а не притворно. Па ипак се види да су у наше време велика дела обавили они владаоци који су водили мало рачуна о датој речи и који су лукавством умели преварити људе, те су на крају побеђивали оне који су се ослањали на поштење“. (Николо Макијавели, „Владалац“, превео Миодраг Т. Ристић, Рад–Београд, 1982, стр. 62)
Николо Макијавели је рођен у Фиренци 1459, у породици старог племства; био је други син адвоката Бернарда ди Никола Макијавелија и његове жене која се звала Бартоломеа ди Стефано Нели.
Од 1494. до 1512. године, Николо Макијавели млађи је био званични службеник – секретар Фиренце, града–државе. У то време је путовао у дипломатске мисије по Европи (Француска, Немачка и италијански градови–државе). Године 1512. Макијавели бива накратко заточен у Фиренци, затим борави у изгнанству и након тога се враћа кући. Прилично сломљен и разочаран што његове племените идеје о уједињењу Италије нису остварене, Николо Макијавели је умро у родном граду 22. јуна 1527. године; сахрањен је у цркви Светог Крста (Santa Croce) у Фиренци.
Приручник за владаре
Николо Макијавели је био најпознатији политички философ и драмски писац свога времена. Написао је око 40 списа и драма, Спис „Владалац“ (Il Principe, 1513) је његово најпознатије дело, а објављено је после његове смрти. Спис је посвећен Лоренцу, сину Пјера Медичија. Лоренцо је наследио славног Лоренца Величанственог (Il Magnifico) који је умро 1492. Лоренцо Медичи Млађи је владао Фиренцом до своје смрти 1519. године. „Владалац“ је требало да послужи као користан приручник за овог владара града–државе Фиренце.
Иако ни-у-једном спису Макијавели није забележио реченицу да „циљ оправдава средства“, ова мисао му се приписује као првом циничном теоретичару реал–политике. У глави 17 Макијавели пише „О свирепости и благости, то јест да ли је боље да владара воле или да га се боје“:
„(…) Пожељно би било и једно и друго. Али пошто је тешко сложити ово двоје, много је сигурније кад већ мора да буде без једнога од овога двога, да те се боје него да те воле. Јер о људима уопште може се рећи ово: неблагодарни су, непостојани, притворни, беже од опасности, лакоми су на добит. (…) Али ако те задеси несрећа, окрећу главу од тебе. Стога пропада онај владалац који се у целости ослонио на њихове речи не приправивши се ни на шта, јер се купују пријатељства која се задобијају новцем, а не величином и племенитошћу духа, те на њих у случају потреба не можеш рачунати. И људи су пре склони да вређају онога који се труди да буде вољен, него онога кога се боје, јер је љубав везана споном обавезе која се кида зато што су људи ниски чим је у питању лична корист, док се помисао на страх од казне никада не губи“. („Владалац“, стр. 60)
Папа Александар Шести Борџија (столовао у Риму од 1492–1503)
У „Владаоцу“ Макијавели даје мноштво примера сурових тирана Старог и Средњег века који су своје поданике најчешће мучили и убијали. Но, лоших примера могао је наћи и међу савременицима. Ево како је осликао портрет папе Александра Шестог Борџије из шпанске династије:
„Не могу да пропустим а да не поменем један од скорашњих примера. Александар Шести никад ништа друго није радио, никад није мислио ни на шта друго, осим на то како ће преварити људе, па је увек налазио онога кога је могао преварити“. (Исто, стр. 63)
А о арагонском краљу Фердинанду Католичком (1452–1516), ујединитељу Шпаније, Макијавели пише следеће:
„Један од савремених владара (чије име нећемо поменути) непрестано проповеда мир и верност, док је веома велики непријатељ и једног и другог. И једно и друго би му већ много пута одузели углед и државу кад би их се придржавао“. (Исто, стр. 64)
Цинични макијавелизам
Читав Макијавелијев оглед о савршеном владаоцу своди се заправо на то да се у Италији пронађе личност чврсте руке чији „циљ оправдава средства“, а то је уједињење Италије по угледу на Француску и Шпанију које су ту узвишену идеју већ оствариле. „Владалац“ Никола Макијавелија је, без имало претеривања, савршен политички трактат, који је прилично олако и неправедно назван „макијавелизмом“ због његовог помало циничног односа према моралу и политици који, видели смо у безброј историјских и савремених примера, не морају и не корачају увек заједно.
Но, Макијавелијев „Владалац“ је, уз све мале и привидне недостатке, најбољи политички трактат свога времена, завештан читавом будућем човечанству које о свету промишља политички зрело, мудро и добронамерно.