- Које су то невидљиве силе које нас свакодневно и неумољиво притискају?
- Да ли је то похлепа и сурова трка за новцем која допушта потпуну моралну безобзирност?
- Која, последично, одвраћа човека од Бога и заборавља речи св. апостола Павла који је сматрао да је среброљубље узрок свих зала.
- Или је то проклет свет у коме се хвале и поштују лукави, а добри људи сматрају за будале.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Одговоре на горња питања и корисне савете покушали су да дају значајни људи светске историје.
Француски кардинал Ришеље (1585–1642) рекао је једном приликом да би се свет силно изненадио када би сазнао ко стварно управља народима.
Бенџамин Дизраели, лорд од Биконсфилда (1804–81), енглески племић јудејског порекла, оснивач и вођа конзервативаца и председник владе Уједињеног Краљевства, сматрао је да светом не управљају личности које као он, стоје на челу држава и влада, већ тајна и невидљива друштва која владају посредно усмеравањем водеће елите у за њих жељеном правцу.
У изврсној књизи „Права историја Розенкројцера“ („The Real History of the Rosicrucians“, New York, 1977), истраживача светске закулисе Артура Едварда Вејта (1857–1942), на страни А читамо следеће запажање: „Испод широке плиме историје теку невидљиве струје тајних друштава која често, у дубини одређују промене које ће се догодити на површини“.
Слично запажање је имао и 28. председник САД-а Вудроу Вилсон (на власти од 1913. до 1921); Вилсон је забележио: „Постоји негде сила која је толико организована, толико тајанствена, толико опрезна, толико повезана, толико потпуна и убедљива, ДА ЈЕ БОЉЕ НЕ ГОВОРИТИ ГЛАСНО О ЊОЈ КАДА ЈЕ НАПАДАШ“.
Реч је о КАБАЛИ, философско–мистичком неканонском (што ће рећи јеретичком) учењу древног Јудаизма, езотеријској доктрини која је кроз историју вазда деловала тајно и закулисно, и била узрок и усмеривач многих судбинских историјских догађаја. Српски политички писац Јаша Томић (1856–1922) је ову езотеријску доктрину и магијску технику исправно назвао „родитељем драме човечанства“, откривши њену суштину и циљ – усклађивање целокупног живота сваке нације и човечанства у целини са интересима кабалистичке езотерије жељне глобалне моћи. Кабалисти, разумљиво, непобитне историјске чињенице и паралелну кабалистичку историју перфидно представљају као нешто небитно и неважно.
Ево неких „небитних и неважних“ догађаја у паралелној историји невидљиве кабалистичке синархије.
Хазари примају Мојсијеву веру
Први значајан успех кабалиста у раном Средњем веку јесте примање Мојсијеве вере Хазарског владара – кагана око 700. године по хришћанском рачунању. О овом значајном догађају пише чувени јудејско–шпански песник и летописац хазарске полемике Јуда Халеви (око 1075–1141) у књизи Al Khazari. Он узима да су полемика и преобраћење Хазара у јеврејску веру пали четири века пре но што је он писао своје дело, а то значи 740. године.
У најкраћим цртама, хазарско примање Јудејске вере збило се у летњој престоници кагановој, на обали Црнога мора, где су се нашла три теолога, један јеврејски рабин, један хришћанин Грк и један арапски мула, а каган им је објавио одлуку да са целим својим народом пређе у веру онога од њих који буде дао најприхватљивије тумачење једног сна. У том сну хазарском кагану се јавио анђео и рекао му: „Богу су угодне твоје намере, али дела твоја нису“.
Ево шта о томе пише знаменити енглескo–ирски византинолог Џон Бари (John Bagnell Bury, 1861–1927) у својој капиталној „Историји Источног Римског Царства“ („A History of the Eastern Roman Empire“, London, 1912, p. 406): „Нема сумње да је владар прихватио јудаизам подстакнут политичким разлозима. Примањем ислама постао би духовно зависан од калифа који су Хазарима покушавали да наметну своју веру, а с друге стране хришћанство је претило да га учини црквеним вазалом Ромејског царства. Јудаизам је био часна религија чије су свете књиге поштовали и муслимани и хришћани. Хазарског кагана уздигао је изнад непросвећених варвара и заштитио од уплитања калифа или цара. Али иако је усвојио обрезивање, хазарски владар није усвојио и ускогрудост јеврејског култа. Многима је у свом народу дозволио да остану пагани и да се клањају својим идолима.“
И то је био први пример верске толеранције и нивелације на којима кабалисти као луткари драме и трагедије човечанства толико инсистирају, залажући се да цео свет прихвати једну безобличну и безукусну религију која би, по њиховом схватању, требало да задовољи све верске потребе свих верника света, а таквим „верницима“ се онда много лакше манипулише и влада.
Темплари
Други озбиљан покушај тајне кабалистичке секте да путем једне хришћанске организације загосподари светом, десио се у 13. столећу, тачније између 1260. и 1290. године. Реч је о монашко–витешком реду храмовника или темплара, који је основао племић Иг де Паен 1118, а чија је света дужност била да обезбеђују путеве којима су хришћански поклоници из Европе и целог света долазили у Јерусалим и Свету Земљу.
Алберт Пајк (1809–91), највиши масонски ауторитет у 19. веку, у својој чувеној књизи–приручнику „Учење и догме“ („Morals and Dogma of the Ancient and Accepted Scottish Rite of Freemasonry“, 1871) намењене масонима највишег, 33. степена иницијације расејаних широм света, објашњава шта су били задаци и циљеви витезова темплара у 13. веку: „Ред храмовника је од самог почетка био одређен да се супротстави римској тијари и крунама царева (…) Апостолство кабалистичког гностицизма било је стављено у задатак његовим поглаварима… Намере и садржина учења реда биле су увијене у дубоку тајну, и споља је оно проповедало највеће правоверје. Само су поглавари знали циљеве реда: потчињени су их следили без икаквог неповерења. Стећи утисак и богатство, а затим правити завере, и, у случају нужде, тући се, установити гностичко–кабалистичко исповедање – то су била средства и циљеви постављани посвећеној браћи. Папство и монархије које се такмиче међу собом, говорили су браћи, продају се и купују у наше дане, трули су и сутра ће можда уништити једно друго. Све ће то наследити Храм: наскоро ће свет доћи к нама после својих царева и првосвештеника. Ми ћемо успоставити равнотежу у свету, и БИЋЕМО ГОСПОДАРИ И УПРАВЉАЧИ“.
За многе истраживаче Темпларског случаја остала је велика историјска тајна како је славни Ред Храмовника који се налазио под директном управом папе и са тако узвишеним идеалима, такорећи преко ноћи око 1260. залутао у мрачна беспућа сатанизма и езотерије са циљем да завлада светом. Откривши ове опасне јеретичке доктрине и демонске антихришћанске обреде у којима су деца убијана и даривана сатани, Папа Климент Пети (столовао од 1305. до 1314) и француски краљ Филип Четврти Лепи (1268–1314) су добро испланираном акцијом успели да похапсе, осуде и у марту 1314. на ломачи спале вође и све важније витезове Тепларског реда.
Највећи део темплара који су успели да избегну хапшење и смрт, побегли су у Енглеску и Шкотску где их примају и скривају зидарски еснафи. Британија тада постаје центар кабалистичке завере стварањем тајних друштава такозване спекулативне масонерије. Један број темплара бежи у Шпанију. Тамо стварају тајна удружења која су, под плаштом уметности, припремала терен за настанак препорода или ренесансе (фран. renaissance).
Препород паганске културе
Кабалистичка синархија је плодно тле за своје тајно деловање пронашла у граду–држави Фиренци, којом је током 15. и 16. столећа господарила породица Медичи.
Препород паганства у Италији је почео средином 15. века када је Козимо деи Медичи (Cosimo dei Medici, 1389–1464), владар града-државе Фиренце, од једног монаха на поклон добио спис Corpus Hermeticum. Иако је Марсилио Фичино (Marsilio Ficino, 1433–99), римокатолички редовник, оснивач и управитељ Платонске академије и учењачки мезимац династије Медичи, већ поседовао цео Платонов опус који је требало превести, Corpus Hermeticum је добио првенство, па је од првог Фичиновог превода из 1463. године до краја 16. века тискано чак шеснаест издања!
Те 1463. године, када је Фичино објавио прво издање Корпуса, у Фиренци је рођен један прави ренесансни чаробњак. Звао се Ђовани Пико де ла Мирандола (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–94).
На челу са Мирандолом, ренесансни чаробњаци и учењаци су у свој алхемичарски лонац убацили све до чега су дошли, тако да су природу паганских богова тумачили према спису Corpus Hermeticum, Стари Завет (наравно) према Кабали, а Нови Завет (Lumen Christi) према тумачењима која су нашли код новоплатонског мистика Псеудо-Дионисија. Штавише, они су окултну философију и њено чедо, практичну магију, искрено сматрали истинским Хришћанством, а за древне чаробњаке су говорили да су били први Христови ученици. Наводили су и речи оца Римокатоличке цркве, Аурелија Аугустина (Aurelius Augustinus, 354-430), који је на крају старог (паганског) и у освит средњег (хришћанског) века мирио позни неоплатонизам са хришћанском мистиком, тврдећи да је „оно што се сада назива хришћанском религијом било присутно и код древних народа, и да је присутно од самих почетака људског рода“.
У време ринашимента а по укусу кабалиста настао је један крајње циничан спис под насловом „Владалац“ (1513). Аутор је Николо Макијавели (1469–1527) који у књизи наглашава да је „човек у суштини зао и даће одушка својој унутрашњој злоћи увек када му се за то укаже прилика“. Ово схватање се суштински разликује од хришћанског које у човеку види Божји лик према коме је створен „у истинитој праведности и светости” (Ефесцима 4:24; Колошанима 3:10).
Био је то, дакле, препород (итал. Rinascimento) грчко–римске паганске философије и културе и значајан искорак и успех кабалистичке фаланге у наметању паганског, антихришћанског светоназора који се као пожар муњевито раширио по западној Европи.
Француска револуција
Први од највећих и најмонструознијих преврата у новијој историји Европе и света јесте такозвана ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА. Иако још увек има оних који величају Револуцију и њене „светле тековине“ као темељ свих модерних демократија у свету, не може се порећи да је Француска револуција плод паклених умова слободног зидарства (сви вођи Револуције – Робеспјер, Мара, Мирабо, Дантон – су били масони), сигнал за јуриш кабалистичких фаланги и камен темељац будућег кабалистичког царства.
Мада су историјски архиви о крвавом терору Револуције, започете 14. јула 1789. године, били већим делом уништени 1919. године, познато је да је у Француској под сечивом гиљотине страдало око 42.000 грађана. Овде се не убрајају они који су стрељани, обешени, прободени бајонетом или су страдали на неки други окрутан начин. Само је рат у Вандеји између револуционарних републиканаца и конзервативних монархиста стајао Француску око шесто хиљада људских живота! Половина од овог броја је становништво помрло од хладноће и глади, а међу тим жртвама је било чак око сто хиљада деце млађе од 14 година. Борбе у Вандеји однеле су око 18.000 републиканаца и чак 80.000 монархиста(!) Ликвидирано је око 210.000 цивила. (Др Марко С. Марковић, „Истина о Француској револуцији“, Образ-Београд, 1995, стр. 14)
Француска револуција је била први велики успех Кабалистичког центра, иако плаћена главама њених вођа. Злочиначка маштовитост Пола Пота у Азији, канибализам Иди Амина у Африци и страхоте многих локалних и грађанских ратова 20. века само су бледа сенка сатанистичког заноса француских револуционара. Са њиховим садизмом и дивљаштвом једино се може упоредити крволочна бестијалност испољена над стотинама хиљада српских мученика у логору Јасеновац у тзв. НДХазији, која је саблазнила чак и саме нацисте. „Ова станишта грозе у Хрватској, под поглавником кога смо ми устоличили, ВРХУНАЦ СУ УЖАСА!“, забележио је немачки генерал Глез фон Хорстенау у Загребу септембра 1942.
Као „родитељ драме човечанства“ (Јаша Томић), кабала наставља да се меша, сплеткари, подстиче и, уз „крв, зној и сузе“ води ратове и револуције, е да би одржала своју глобалну власт Владе из сенке, и на крају, као круну свих својих напора и успеха – формирала Светску државу над којом ће имати апсолутну контролу и власт.
No pasaran!