- Могуће премијерство „троцкисте“ с разлогом се називало „духом комунизма“ и „црвеном претњом“.
- Да му се да власт, он би над Британијом спровео бољшевичке експерименте – од којих се неки не би свидели ни потомцима совјетских бољшевика.
- Строго говорећи, неки Корбинови ставови су у Русији чак и забрањени као екстремистички. Када свака улица има своје „држављанство“ – то је у духу Корбина.
- Фараџ, иако углађени џентлмен, жели да, као и његов пријатељ Трамп, поново учини Британију великом.
- А коме још, при здравој памети, треба велика Британија – осим оних Британаца који ових дана цртају крстове по кућама? Што је мања, то боље.
АУТОР: Дмитриј Бавирин
У начелу се подразумевало да ће се при распаду Уједињеног Краљевства од њега одвајати велики региони, али у овом тренутку до цепања долази унутар енглеских градова – као при експлозији изнутра, када се објекат распадне на безброј делова.
Ових дана Енглези свуда где стигну истичу националне заставе и цртају црвене крстове на кућама, као да је средњи век и треба обележити место заражено кугом. Ти крстови представљају Светог Ђорђа са енглеске заставе, а графити су део „рата застава“. Тај рат је прави народни, скоро грађански, и за сада без проливене крви.
Раније су неки мигранти и њихови потомци дошли до закључка да им се не допада застава земље у којој живе – „Јунион Џек“. У њој виде колонијализам, ропство, угњетавање народа (што, узгред речено, није неистина), али то је тек пола проблема, који занима углавном освешћенији део незадовољних. Мање освешћенима смета крст Светог Ђорђа. Њихова религија тако нешто не прихвата.
У четвртима насељеним мигрантима сада се истичу заставе њихових земаља порекла (често бивших британских колонија), као и Палестине (у знак солидарности са Газом). Палестинских застава је посебно много — толико, да су домородачки Британци решили да узврате масовним истицањем „Јунион Џека“.
Онда се у све умешала влада. И, као што је често случај са политиком Кира Стармера, ситуација се само погоршала: локалним властима је препоручено да се побрину да британских застава буде мање, јер „изазивају другокултурне заједнице“. Такав приступ испровоцирао је аутохтоне Британце и десницу: упркос препорукама, број крстова се још више повећао, а тамо где заставе могу бити скинуте (крађа непријатељске заставе је део „рата“), црта се крст бојом – не може се обрисати!
Границе нове британске поделе пролазе кроз квартове који отворено мењају „држављанство“ и живе по сопственим правилима. Често су та правила – шеријатски закон, али се у медијима процес називао „олстеризацијом“. Протестанти и католици (тј. унионисти и сепаратисти) у Олстеру такође су обележавали улице различитим заставама да би странци знали да не залазе тамо – и да буде мање туча. Али тада је то био део процеса срастања државе, а сада је део њеног распада – и то одоздо до врха.
Док се народ заваравао заставама, владајућа странка се распадала као буђ и лажни мед. Буђ – то је, како ће Британци потврдити, премијер Стармер са својом екипом. Талас мржње према њима расте не само на улицама, већ и у редовима саме лабуристичке партије.
Општи проблем је у томе што је економија у расулу, нигде нема светле тачке, а влада није у стању ништа успешно да спроведе. Али левичарско крило лабуриста има посебан разлог за нетрпељивост према Стармеру: он је не само скренуо партију удесно, већ је под изговором борбе против антисемитизма спровео чистке унутар странке, избацујући све који му нису лојални. Под „антисемитизмом“ Стармер подразумева готово сваку антиизраелску изјаву, а сада, када Израел разара Газу, посланици из муслиманских округа Британије не могу да избегну критике на рачун Израела.
Међу избаченима је био и Џереми Корбин, који је партију водио пре Стармера. То је снажан старац који верује да је НАТО крив за сукоб у Украјини, да га треба распустити, а Русију оставити на миру. Он се увек залагао за ствари од којих би лордови подрхтавали: био је против елите, монархије, капитализма, САД, Израела, британског нуклеарног програма, задржавања Олстера и Фолкландских острва. У парламент је долазио бициклом у истрошеном сакоу много пре него што је то постало модерно – али код њега то није мода, већ стил (живота): нема аутомобил, нема гардеробу, али га сваки пас у округу препознаје.
Корбин и даље обећава велику национализацију и одузимање „старог новца“ у корист радничке класе. Због тога и много чега другог, претходна конзервативна влада називала га је претњом по породицу, друштво и националну безбедност. Левичари међу руским мигрантима називају га „наш деда“. Новинари – „троцкиста“. У исто време, због чистки и ауторитарних тенденција, Стармер је у левичарској штампи добио надимак „Кир Стаљин“.
Премијер је чистио странку управо од „троцкиста“ – „корбиниста“ и самог Корбина. Али он је лако поново изабран у парламент у свом округу. И што је више расла унутарстраначка нетрпељивост према Стармеру, све је више левичара гледало у Корбина и чекало нови партијски бренд. Дочекали су.
Радни назив нове странке је „Твоја странка“. Оснивачи су Корбин и још једна независна посланица – муслиманка пакистанског порекла Зара Султана. Нова снага ће бити антикапиталистичка, антиамеричка и антиизраелска, али је замишљена као широка коалиција левице, која ће у себе укључити и зелене и исламске покрете под паролом нове прерасподеле. Корбин је дугогодишњи заговорник тога да мигранти и грађани имају једнака права и бенефиције – на рачун богаташа.
Сада британским медијима круже бројке: половина бирача и више од четвртине службеника лабуриста подржава Корбинову странку. Ускоро се очекује и прелазак неких посланика. То је, делом, последица незадовољства Стармером, али и резултат јаког личног бренда оснивача који су се активирали баш у правом тренутку.
Оне британске улице на којима се вијоре заставе Палестине, Пакистана или Нигерије – то је територија активиста и бирача Корбин-Султанине странке. А они који те заставе кидају и цртају крстове, инспирисани су странком Reform UK Најџела Фараджа.
Фараџ и компанија „једу“ британски политички систем са десне стране и желе да замене Конзервативну странку, коју криве за довођење миграната, економско лудило и издају националних интереса. Исту такву стратегију замене и апсорпције Корбинова „Твоја странка“ припрема за лабуристе. Они које зову радикалима, разарају традиционалну партијску структуру са обе стране – леве и десне – јер се структура сада чини рањивом због неспособног централног вођства.
Од њих двојице, Корбин је талентованији политичар, али слабији политички стратег – иначе не би изгубио странку Стармеру. Фараџ је изузетан политички стратег. Обично му је званична функција неки посланик, чешће новинар, али је управо његовим генијем покренут и доведен до краја Brexit, и за тај свој „животни пројекат“ жртвовао је личне амбиције. Сада су амбиције откривене – да замени торијевце. Ако Корбин замени лабуристе, он и Фараџ морају се сукобити у финалу. А дотле, по британским градовима, у „рату застава“ се сударају њихови пиони.
Том финалу може много шта стати на пут, пре свега Корбинових 76 година – он ће неизбежно уступити место млађима и мутнијима. Али, ако већ навијати у британској политичкој лиги, нека буде за његов тим. Ставови према Русији нису кључни – и Фараџ је против НАТО-а, а не против Русије. Важнији су ставови према самој Британији.
Могуће премијерство „троцкисте“ с разлогом се називало „духом комунизма“ и „црвеном претњом“. Да му се да власт, он би над Британијом спровео бољшевичке експерименте – од којих се неки не би свидели ни потомцима совјетских бољшевика. Строго говорећи, неки Корбинови ставови су у Русији чак и забрањени као екстремистички. Када свака улица има своје „држављанство“ – то је у духу Корбина.
А Фараџ, иако углађени џентлмен, жели да, као и његов пријатељ Трамп, поново учини Британију великом.
А коме још, при здравој памети, треба велика Британија – осим оних Британаца који ових дана цртају крстове по кућама? Што је мања, то боље.
ИЗВОР: https://ria.ru/20250827/velikobritaniya-2037694720.html